Tišine

Jutro sam započela u apsolutnoj histeriji. Moram da uradim ovo, moram da završim ono. Radi brzo i uradi što više! Neću stići! Ili možda hoću? Vidi koliko je sati! Ne stižem. Ubrzaj još malo, daj gas. Da bih sebe dodatno stimulisala skuvala sam jaku, crnu kafu i ispijala je usput dok sam prala, brisala, nameštala, prostirala. Moram da završim sve poslove, da odem u kupovinu, da pokupim dete iz škole, da ide na trening, da se kupamo, učimo, aaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

 Pustila sam radio do daske i to namerno nešto brzo i moderno, da me motiviše i pokrene. Usisivač je urlao, Rihanna je pevala o dijamantima, kuhinjski aspirator je drndao, druga mašina je završavala centrifugiranje, a moja mlađa kćer je svom snagom pokušavala da ih nadjača svojim vrištanjem i pevanjem.  U jednom trenutku sam bacila pogled na vrata terase koja izlaze na dvorište i krenula ka toj sobi. Mirisala je na sunce, zavesa se lepršala na toplom povetarcu, ptice su pevale, veš se srećno lelujao i sušio na vetriću. Zvuči kao početak nekog školskog sastava, zar ne? Kako god da zvuči, u tom trenutku sam poželela da stvorim tišinu, da uklonim sve one uljeze koji su me ugrožavali i sprečavali da čujem samu sebe i da uživam u svom danu. Ugasila sam usisivač i radio, ručak je bio gotov, mašina je prestala da radi. Nastupila je prelepa i divna tišina. Nje se inače ponekad...plašim. Tišina me tera na razmišljanje, zbog nje pričam sama sa sobom, često se naljutim i svašta može da mi padne na pamet. Nečega se setim i onda krenem da to proživljavam iznova i iznova u svojoj glavi. Buka, muzika, zvuci sa ulice, upaljene mašine me sprečavaju u tome. Pružaju mi iluziju da sam produktivna, da radim, da...živim, da se nešto dešava. Međutim, u onom trenutku kada je sve oko mene zaćutalo sam se upravo osetila živom i prisutnom u momentu. Moje srce kao da je povratilo svoj normalni ritam, počela sam normalno da dišem, da budem svesna sebe i onoga što radim. Sve je nekako išlo lagano, bez naprezanja i nervoze. To je kod mene još uvek nešto novo. Nešto što tek moram da naučim.
Ptice i vetar u krošnjama, šuštanje lišća, žubor vode, lupanje kiše po prozorima, gromovi, čak i prigušeno brundanje automobila ili igra dece iz nekog dalekog dvorišta, sve su to za mene tišine iako su zapravo zvukovi, a kada stvarno onako dobro oslušnem, zatvorim oči i predam se oni postaju...muzika. Nisu mi više potrebni divljački i pohotni zvuci sa radija, niti dodatna stimulacija. Tu sam, u tom trenutku, potpuno svoja. Ja.

Moja omiljena tišina su talasi, njihovo penušanje i milovanje obale. Ništa me tako ne smiruje i ne uvodi u stanje romantičnog sanjarenja kao more. Mogu satima da meditiram uz njegove zvuke, da šetam kilometrima i kilometrima sve dok se svi suncobrani i poznata lica ne izgube potpuno iz vida. Potpuni beg, a potpuna prisutnost.

Zemlja neće prestati da se okreće ako malo usporimo i zastanemo. Toliko smo naviknuti na buku da smo postali gluvi: ne slušamo naše sopstvene misli, ne znamo kako zvuči naše sopstveno disanje, bojimo se da će se nešto strašno desiti ukoliko probamo da makar na kratko živimo u tišini. Ako ne naučimo da slušamo sami sebe, kako ćemo onda naučiti da slušamo druge? A, kako ćeš čuti sebe? Tako što ćeš naći svoju tišinu i pustiti svoju dušu da ti govori.
Tražite i nađite vaše tišine i muzike, a ako ih već imate, molim vas, podelite ih sa mnom.

The Beach from Caitlin | Roost on Vimeo.