Ljuljaj me nežno

Slučajno sam tražeći nešto na računaru nabasala na jedan moj tekst koji sam napisala pre skoro 3 godine. Nisam ga nikada objavila na blogu, pa evo prilike.

Selidba sa severa na jug Grčke, dobar posao (napokon), obećanje boljeg života, stan sa pogledom na more, sunce, topla, pitoma klima. Da, rekli su nam da u poslednje vreme „drma“, ali zaista, ko uopšte misli o tome kada upravo kreće u novu avanturu, novi život?

Bio je februar 2008. godine i baš tako, počelo je da „ljulja nežno“ kako je šaljivo govorio moj otac svaki put kada bih pozvala, eto, da me uteši uspaničenu i uplašenu nakon svakog potresa. Onako naučno i relativno stručno mi je objašnjavao mehanizam zemljotresa, pričao o tektonskim pločama, predlagao mi da kontaktiram neke njegove poznanike u Solunu, seizmologe i o tome da je sve to naravno, samo priprema za „onaj veliki“. U svakom slučaju, uvek, uz puno ljubavi sam slušala ono:“ Uzmi dete i dođi ovamo“. Nije bilo govora o tome, naravno. Čekala sam. Ovde živim. Ovde je moja mala porodica. Ovde je moje srce. I na televiziji isto- priče o „velikom zemljotresu“ koji će sigurno uslediti, prognoze, flajeri po školama, obaveštenja, ulivanje straha.

Bilo je skoro svakodnevih potresa, čas sa epicentrom negde blizu Zakintosa, čas Kalamata, pa onda Patra i tako u krug. Jačina im je išla do 5 Rihtera na skali. Strah se nije javio postepeno, već od prvog potresa, sve me je to izbacilo iz ravnoteže. Odjednom! Bam! Počela sam da pijem mleko (ja nikada ne pijem mleko), da mršavim, da ne spavam i da budem veoma, veoma razdražljiva, a da ne govorim o stalnom osećaju stegnutosti u stomaku, glavoboljama...Naš drug Miltos, homeopata, nakon postavljanja niza pitanja o tome šta jedem, šta osećam, i tako to (što je deo utvrđivanja „dijagnoze“) je zaključio:“ Nešto te je izbacilo iz ravnoteže! Pa, čoveče ti piješ mleko!To je znak da tvoj organizam reaguje na neku promenu time što ima sasvim druge potrebe.“ Nisam neki „vernik“ što se tiče homeopatije, više volim da mi doca da neki provereni lek i da se sve prođe. „Pokazuješ znake tek početnje faze depresije“. Kako da ne budem depresivna, čoveče; svaki dan mrda,  zveckaju mi čase i tanjiri, ljuljaju mi se kauč, krevet i sijalice, trzam se na svaki zvuk, briznem u plač iz čista mira? „Navići ćeš se....“  Molim? Počela sam da osećam najmanje potrese, kao  mačka ili neka druga životnja, ili neki ljudski merač, receptor, pojma nemam, razlikovala sam vertikalni od horizontalnog zemljotresa, osluškivala sam lajanja komšijskih pasa (laju karakteristično pred zemljotres),generalno, SVE sam osluškivala, kao Bionic Woman čula bih svako zveketanje, osetila i najmanje talasanje tla...“Ti si čudna žena“, govorio mi je muž (naravno, iz ljubavi nije hteo da mi kaže da sam luda), ali lako je bilo njemu, stalno odsutnom, među ljudima, udubljenom u posao, a meni, samoj sa malim detetom, na četvrtom spratu, kako je bilo? Nisam bila luda, samo je onaj materinski instikt da zaštitim mladunče radio 200 na sat. Nisam bila luda, već uplašena. „Takva sam, šta da radimo?“, osećala sam potrebu da se branim. Ma, luda žena...

„Oče, pročitajte jednu molitvu za mene. Nisam dobro.“, pozvah našeg Oca Simeona. Njegove reči utehe i iskrena molitva, meni, verujućoj su pomogle. Nekako, odnekud nađoh snagu i život je ponovo dobio onu uzbudljivu dimenziju nečeg novog. Tlo se smirilo, a mi zaboravili na... „ljuljaj me nežno“.



Osvanuo je 8. Juni, te iste 2008. godine. Vrelo, pravo letnje jutro. Prala sam tepihe, sređivala stan, kuvala, trčkarala za ćerom, normalni, uobičajen nedeljni dan. Muž se igrao na krevetu u dečijoj sobi sa malenom, smejali su se, nešto pevali. Odjednom, osetila sam promaju. Krenula sam iz dnevne sobe u dečiju da bih sprečila vrata da zalupe i zatvorim prozor u sobici. „Mama, ko to tako glasno pušta muziku?“, upitala je moja kćer, kada je krenulo da tutnji, da duva i da treskaju vrata svom silom. Ne moraš biti genije da bi shvatio šta se dešava. To je to.  Krenula sam trčeći ka ulaznim vratima, misleći da je moj muž takođe krenuo, videvši da je zgrabio Eleni. Prolazeći pored ikonostasa, ikona Svetog Arhangela Gavrila je pala iza mojih nogu. Galama, tutnjava, nesnosna buka, sve se strašno ljuljalo, padale su šerpe, ukrasi sa vitrina, vaze, činilo mi se da se zgrada ruši, škripalo je kao da se savija gvožđe, sve je bilo mutno od maltera, prašine, a možda mi je „pao mrak na oči“, ne znam. I dalje sam vrištala, 90% sigurna da ćemo poginuti, otvorila sam izlazna vrata stana (glupost, gde sam mislila da ću pobeći?), pogled na stepenice je bio zastrašujuć; talasale su se kao besno more, ili bolje reći, kao da su napravljene od papire, krhke, nestabilne, slabe, jedno ništa. Zvec-zvec, dum-dum, vuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu! Taj zvuk……..Nikako da prestane da ljulja, osećala sam se kao da sam na brodu po nemirnom moru, nisam mogla da hodam, držala sam se grčevito za okvir od vrata (veoma opasno i glupo, jer da su zalupela vrata usled siline, ostala bih na mestu!), vrištala, posmatrala kako se “sve ruši” ili barem mi je tako izgledalo, vrata od dečije sobe su bila zatvorena, moji su ostali u njoj. Nikako da stane, nikako da stane. “Ma, nije nas Bog poslao ovde, u pičku materinu, da bi poginuli? Ne može biti!”, mislila sam u sebi,ljuta, o, da …i vrištala….veoma jako, histerično, rekla bih. Posle otprilike 30 sekundi je napokon stalo. Uletela sam kao furija sa srcem u petama u dečiju sobu, zgrabila kćer, i istrčala brzinom svetlosti sa ko zna koliko adrenalina u krvi na vrata, držala sam je grčevito stalno govoreći:”Moje dete, moje dete!”, i jurila niz stepenica tražeći izlaz iz tog prokletog stana, te proklete zgrade. Mrzim ovo mesto! Muž je krenuo za mnom. Ispred zgrade- haos! Upaljeni alarmi od automobila su urlali, deca su se smejala (?), ljudi uspaničeno su ulazili u svoje automobile sa torbama u rukama i ….bežali. Sa torbama? „Mi ništa nismo uzeli iz stana!“, rekla sam, osećajući se debilno. Bacila sam pogled na Elenine nožice. Bila je bosa. Ja sam nosila neku ružnu suknju sa flekama od hlora i drugih sredstava za čišćenje i kućne papuče:“Dobro je, makar nosim brushalter i noge su mi depilirane!“, pomislih. Ludilo, zar ne? Moj hrabri muž, moj heroj je rešio da se popne do stana i donese garderobu i ćebad. „Ja se danas ne vraćam gore.“, rešila ja...hrabra. „Dobro, idemo na plažu?“, hahahaha, šaljivdžija! „A, cunami?“, kladim se da sam prebledela u tom trenutku. „Bežite,ljudi“, vikalo se, „sada će drugi“. Vratio se sa stvarima, dok sam ja drhtala i posmatrala automobile kako odlaze, ostali smo samo mi. Nismo imali kuda. Nemamo nikoga ovde. Mi nemamo kuću van grada. Ne znamo nikoga. Komšika (volim te, Marija) se vratila kolima i pozvala nas kod njih na plac:“Pratite me kolima, ja ću vas odvesti“. Njena „draga“ svekrva mi je solila pamet kako je moje vrištanje „baš ružno“...“Ma, nosi se matora, kučko!“....u sebi, naravno.

6.5 Rihtera, samo 10 km ispod zemlje, Andravida, oko 30 km od Patre, znači vrlo, vrlo, blizu nas. Nije ni čudo što se onako ljuljalo. „Ja ne idem nazad u stan“, rekla sam mužu. „Moramo,moramo da vidimo kakvu štetu imamo“. Komšika mi je ispričala kako su joj police u vitrini ispadala sa  sve kristalnim čašama na zemlju, kao da ih je neko rukama vadio i bacao na pod. Razbio im se i televizor. „Jebo te, mi naš još nismo ni otplatili!“, večito praktičan, moj muž. Nerado, teška srca, vratili smo se u stan. Ikone, šerpe, vaze, ukrasi, knjige, francuski ležaj skroz pomeren od zida, orman sa knjigama takođe, garderoba u ormanu za dlaku nisu pale, tanjiri takođe, imali smo sreću. Očistili smo sve, veoma brzo. Zaista, za razliku od ostalih komšija nismo imali veliku štetu. Uh,i TV je stajao na svom mestu. „Dobro“, rekli bi ste, „najgore je prošlo“.  Ne baš.



Dvoje mrtvih, puno povređenih, srčani udari, skakanja sa terasa, napadi panike, polomljene ruke, noge, strah. I, da, materijalna šteta, ljudi bez domova.

„Znaš, ja moram u bolnicu, razumeš, jel'da?“ (tada je moj muž bio na specijalizaciji). Jebala te bolnica. „OK, razumem“. Plakala sam, tresla se od straha, pričala telefonom sa roditeljima, pred njima glumila hrabrost, a sa svakim spuštanjem slušalice nastavljala da osluškujem, da se cimam, da se prepadam, da plačem.Drmalo je narednih dana. Ne istim intenzitetom, ali bilo je zveckanja mojih metalnih podmetača za čase koji su stajali na polici. Sklonila sam ih, tutnula negde duboko u orman, da ne čujem. Jednog dana je baš ljuljnulo, onako da te baš ispameti, bila sam sama, plakala sam, znojila se, vrtelo mi se u glavi. Prolazili su dani u konstantnom strahu. Ukucala sam „moje simptome“ na jedan sajt, izašlo je: „posttraumatic stress disorder“, koji se karakteriše intenzivnim strahom, bespomoćnošću, nemogućnošću da čovek funkcioniše normalno. Tahikardije, nesanica, napadi panike na svaki zvuk, na svako tutnjanje kamiona, preletanje aviona, lupanje vrata,lajanje pasa.  Spavala sam sa upaljenim svetlom, upaljenim TV-om, sa torbom i cipelama ispred vrata, za svaki slučaj. Razmišljala sam da se potražim profesionalnu pomoć. Ozbiljno. Što? Pa, nije sramota. Drmusanja, povremena, ali veoma slaba trajala su gotovo celog leta i više. Neka vas to ne plaši, Peloponez je jedno od najtrusnijih područja na svetu. Ovde se stalno ljulja. To je istina, to je realnost. Ja živim ovde, ovde mi dete ide u školu, ovde mi muž radi i ima dobar posao, u današnje vreme sasvim dovoljan razlog da ostanemo tu gde smo! To je moja istina, to je MOJA realnost. Udarilo me nešto, k'o mokrom čarapom. To je to. Nauči da živiš sa tim. Izbori se...nekako. Ako sam već imala „neprijatelja“, rekoh sebi „hajde, da ga upoznam“. Prestala sam da slušam dosadne naučnike i seizmologe na TV-u i krenula sama da istražujem, da čitam i učim. Ne mogu reći da mi je to nešto posebno pomoglo, ali barem sam saznala da uglavnom, nakon velikog zemljotresa može uslediti još jedan, ali manji i niz drugih slabijeg intenziteta. Zemljotres je jedini način da se tektonkse ploče duboko u Zemlji „nameste“, pomoću njih su se napravili čitavi kontinenti, planine, to je priroda, to je sila protiv koje ne možemo ništa. Strah je zamenilo strahopoštovanje.

Provodila sam puno vremena sa Molitvenikom u ruci, palila sam kandilo i polako prestala da ostavljam upaljeno svetlo noću dok bih spavala. Svetlost ispred ikonostasa mi je bila dovoljna. Smirenje nakon čitanja raznih Akatista, molitvi, tekstova i slično, bi odmah usledilo, razbistrilo bi mi um, učinilo da pravilnije razmišljam. To je moja vera, moj način. Šta god da čovek izabere, čini mi se da pomaže. Kome god bogu da se molite, čitanje ili govorenje molitve,bilo koji vid meditacije, (može biti čak i slikanje, pisanje, slušanje muzike), polako usporava rad srca, diše se ravnomernije, pravilnije, nastupa smirenje zbog jake koncentracije, ako naravno, uspete da je postignete. Na početku je bilo teško; čitala bih molitvu i u strahu osluškivala i trzala se. Onda bih pokušavala da dišem duboko i da se usresredim da reči koje stoje ispred mene. Nije samo to. Shvatih da kao majka, kao supruga, mojim ljuljbljenima dugujem, ustvari ne, oni ZASLUŽUJU, mene trezveniju, jaču, mene kao borca, mene kao neku na koga mogu da se oslone. Bila je to prilika da ojačam, odrastem, to iskustvo me je promenilo. Skretala bih svoje misli, prestala da budem opsednuta zemljotresima. Pa, i da se desi, moje cimanje i preterivanje mi ništa neće pomoći. Najgore je prošlo. Verovatnoća da se desi još jedan toliko jak zemljotres je mala, skoro da ne postoji. I tako, vremenom, prestalo je. Kao što rekoh, ljulja ovde povremeno, takvo je tlo, ali eto, čak se i moj muž čudi kako više nisam histerična i plašljiva. Nemojte da mislite da sam posebno hrabra, ako vam je za utehu- imam strah od vožnje...i dubine....i bolesti...i.....

I dan danas vrlo često sanjam nas četvoro (u međuvremenu smo dobili još jednu kćer), u onoj istoj dečijoj sobi u kojoj smo se našli pre više od dve godine. Gledam ka moru i vidim ogromni  cunami-talas kako nam se približava i preti da nas udavi. U snu se ne plašim, molim se i prekrstim sa decom u naručju. U zadnjem trenutku, talas se povlači, vraća u more i mi smo spašeni. San simbolizuje mene jaču, mene trezveniju i u njemu nisam...vrištala. Znam da je on posledica pretrpljenog straha i velikog stresa, ali on je samo san, ništa više.

Od onog dana moja starija kćer se plaši jakog vetra i kiše. Sklupča se kraj nas i kaže:“Mama, jel' tako da Bog sada hoće da nam pošalje kišu i zalije sve cveće i drveće da rastu i mirišu?“. „Tako je, vidiš kako je lepo, ne plaši se.“ I stvarno, moja mala dušica je pronašla način da se izbori sa strahom. Kako onda ja da ne budem jaka? Kako onda je da ne pokušam? Zbog nje. Zbog vas.