Tu sam...

Pre jedno desetak dana probudila sam se ujutru sa željom da više nikada ne upalim računar. Verovatno je u meni došlo do prezasićenja od interneta, pisanja, čitanja, prerađivanja fotografija. Moja glava je bila prepuna informacija, inspiracija, želja, toliko da su prosto vrištale u meni, a ja od njih nisam uspevala da čujem samu sebe, moje prave, istinske želje i potrebe. Bila sam puna planova, svašta sam htela da uradim, ali nikako nisam uspevala da te planove sprovedem u delo. I tako, kaš što rekoh, jednog jutra reših da je sa tim gotovo. Potpuno sam se posvetila stvarima koje sam dugo odlagala ili sam jednostavno na njih zaboravljala. Naš dom polako, polako liči na onaj dom koji sam zamišljala: sa puno prostora za igru, bez suvišnih stvari. Za poslednjih deset dana sam puno toga postigla i puno toga me čeka. Provodim mnogo više vremena sa decom, primećujem čak i da su mnogo srećnija.  Neću mnogo detaljisati oko toga šta radim i kako mi prolaze dani, to ostavljam za neki drugi put. Reći ću vam samo da sam srećnija, spokojnija, prisutnija, mada umornija, ali to mi ne smeta. Jednostavno...slušam moj unutrašnji glas i živim onako kako me on vodi. To je prilično oslobađajući osećaj. Za sada, želim samo da vam se javim, da vam kažem da ću se uskoro vratiti blogu čim se neke stvari u meni iskristališu. Evo prilike da vas malo častim ovako putem interneta kolačićima koje sam napravila za društvo u školi za kćerkicim 9. rođendan. Trenutno pokušavam da organizujem žurku iznenađenja za nju, ne znam koliko će mi uspeti da to sakrijem od nje, u tome mi pomažu i ostale mame koje za sada uspešno kriju tu informaciju od svoje dece. Teže je nego što sam mislila, ali nadam se da će se sav moj trud na kraju isplatiti.

Puno vas ljubim i pozdravljam do sledećeg puta...