Pobeći

Malo su mi se smučili ljudi. Smučilo mi se njihova konstantna jurnjava za novcem, za ličnim interesima. Smučilo mi se kada se iza ljubaznosti uvek krije samo neka potreba. Smučilo mi se što za svako dobro koje učine oni traže nešto zauzvrat, bez srama i stida. Smučila mi gramzivost, nezasitost. Smučio mi se bezobrazluk. Smučila bezobzirnost. Smučilo mi se kako tretiraju mene, komšije, svoju decu, kako tretiraju sebe, jer nervozna osoba, ljuta i puna gorčine ne može čak ni sama sebi činiti dobro. Smučila mi se komšika koja neprestano vrišti na svoju decu i sve nas uznemirava. Smučila su mi se njena deca koju niko ne kontroliše i ne vaspitava pa urlaju i trče nad našim glavama usred noći. Smučilo mi se da ćutim, a onda kada progovorim oni postaju deset puta bezobrazniji i bezobzirniji.
Volela bih da pobegnem: od buke, od ljudi, od svega, ali pobeći gde? Ne mogu iz ovog grada, ovog komšiluka, ovog stana, ove sredine, iz ove kože, barem ne za sada.
Šta činiti?

Pustih radio do daske u inat svima, uzeh krpu u ruke i od nervoze počeh da čistim. Moja negativna energija se pretvorila u nešto korisno.


Napravih Džejmijevu fokaču sa tri ukusa, ispekoh je, sipah sebi malo vinceta ovako usred podneva i smazah dva parčeta: jedno sa karamelizovanim lukom i balsamiko sirćetom i drugo sa paradajzem i bosiljkom sve to uz "Kardašijanke" na E! kanalu.

Kada sam nervozna i ljuta ja obično čistim, pa onda  spremim nešto fino za jelo, a onda gledam rijaliti emisije na TV-u. To se zove puštanje mozga na otavu. To se zove sprečavanje sebe da eksplodiram i oteram sve u ........!

Beg putem čišćenja, hrane i televizije. Nije zdravo, ali je korisno. Barem se ja sada osećam bolje...