Izgleda da je došao kraj

Pre nego što sam krenula da pišem svoj blog, redovno sam obilazila neke druge blogove u kojima sam tražila kako inspiraciju za pisanje tako i nadahnuće za život (način života) uopšte. U nekima sam se prepoznavala, od nekih sam nešto "ukrala", a neki treći  su bili odraz života o kome sam mogla samo da sanjarim i čeznem.  U svakom slučaju, svi su me inspirisali na ovaj ili onaj način. Dešavalo se da neki od tih mojih omiljenih blogera u nekom trenutku donesu odluku da prekinu sa vođenjem bloga, to najave postom i ostave za sobom čitavu armiju vernih, a razočaranih čitalaca. Ono što se moglo sasvim suptilno nagovestiti je istinska radost zbog te odluke, koju ja tada nisam mogla kao bloger početnik razumeti. Radost zbog divne prezauzetosti divotom sopstvenog života. to nije ona užurbana prezauzetost, nego ona koja uključuje bogatsvo iskustava, događaja, odnosa sa ljudima, povećena potreba za mirom, duhovnošću i suštinom. Kao što rekoh, ja to tada nisam mogla razumeti. Moja želja za čitaocima, ostvarivanjem kontakata, težnja ka nekoj samopromociji, želja da izrazim sve ono što mislim i osećam, sve to u meni nije moglo shvatiti nečiju odluku da prekine sa vođenjem bloga.
Drage moje čitataljke, došao je trenutak kada sam napokon uspela da ih razumem. Ustvari, sve je počelo tako što sam izgubila onu moju prvobitnu želju da delim svoje misli, utiske i inspiracije sa drugima.Došao je trenutak kada reči više nisu izlazile iz mene, više nisam imala šta da napišem i podelim. Nasuprot svemu tome, nestala je moja preterana introvertnost i zatvorenosti u "stvarom životu". Blog mi je pomogao da pronađem svoj "glas", da uobličim svoje misli, težnje i "filozofiju života", danas sam mnogo elokventnija i rečitija nego onda kada sam tek počinjala da pišem svoj blog.
Moj život danas sve više i više liči na onaj koji sam priželjkivala i kome sam  u dubini svoje duše težila, a on u sebi nije uključivao društvene mreže, blogove, samopromociju i težnju ka većoj čitanosti. Sve to sada nije važno. Važni su neki drugi momenti, intimni, lepi, važno je osetiti jutarnje sunce bez potrebe da to objavite celome svetu, važno je osetiti zadovoljstvo i sigurnost u vezi sa svojim odlukama i životom bez potreba da to nekome objasnite ili prenesete. Da, prezauzetost životom, na miran što jednostavniji način.Mislim da je ovaj blog poslužio svrsi i završio svoju misiju. Ne mogu reći da se nadam da će me ovo "proći" i da ću ponovo krenuti da pišem blog. Ovo nije period prezasićenja ili neke vrsta depresije (kažu da je jedan od znakova depresije prestanak uživanja u stvarima u kojima smo nekada jako uživali). Ionako sam nekada sebi obećala da ću prestati voditi blog onda kada on postane obeveza ili potreba drugih, a prestane da bude moja lična potreba. U mojoj težnji za jednostavnim životom i malim radostima nema mesta za internet i računare. To su elementi  svakodnevice (pored televizije) koji u poslednje vreme samo smetaju mom miru i dubokim duševnim težnjama koje ne moram nikome otkrivati. Živim ih i dišem, to mi je dovoljno.
A, čime sam toliko zauzeta pa nemam želje ni vremena za vođenjem bloga, možda se pitate?

~ zauzeta učenjem.
~ zauzeta čitanjem.
~ zauzeta molitvom i duhovnošću.
~ zauzeta pravljenjem torti za rođendane.
~ zauzeta pevanjem u horu.
~ zauzeta dugim šetnjama.
~ zauzeta slušanjem ptica.
~zauzeta mirisanjem procvetalog drveća pomorandži i limuna.
~ zauzeta sađenjem cveća.
~ zauzeta pokušajem da ostvarim smirenost.
~ zauzeta tišinom.
~ zauzeta ljudima koje volim.
~ zauzeta novim poznanstvima i prijateljstvima.

Ne znam kojim rečima da završim ovaj post. Neću ga ni završavati rečima. Staviću samo tri tačke,neka one nagoveste nastavak bloga, ali u nekom drugom obliku...ko zna gde i ko zna kad...neka nastavi sam da se piše kroz vas, kroz moj i vaš život...volim vas i hvala...
.
.
.

Brzinski hleb od piva (posno)

Poslednjih par nedelja nam vreme nije naklonjeno,a da stvari budu još gore, kruže neki grozni virusi. Ispraznile se škole i obdaništa. Naravno, ko će drugi lečiti male bolesnike nego mama, zatvorena prinudno u kući. Kiša danima ne prestaje, taman izađeš na vrata, a ono kao za inat baš u tom trenutku krene najviše da lije. Juče eto ostadoh bez hleba, sve mislim "ma, prestaće kiša, otrčaću do pekare", ali ona nikako da stane, a mali bolesnik kašlje, šmrkće, kuka "mama, nemoj da ideš". Klasika. Doduše, ideja da umesim neki brzinski hleb je zvučala utešno, ne moram izlaziti iz kuće po najvećoj kiši i vetru, ugrejaću se pored rerne, a  kuća će mirisati na nešto mnogo lepše i ukusnije od hleba iz pekare. Oh, kako sam samo bila u pravu! Priprema hleba mi je oduzela 5 minuta, sve ostalo su pivo i vruća rerna radili umesto mene. Ispekao se izdašan hleb, spolja hrskav, a iznutra mekan kao jastuk, pomalo sladak, idealan za doručak uz čaj. Mi smo ga jeli uz ručak, očigledno nikome nije smetao njegov slatkasti ukus. Moj muž je bio oduševljen, nije prestajao da ga gricka  čas sa maslinama, čas uz alvu, a najviše ga je jeo eto tako, bez ičega.

Brzinski hleb od piva

    Za jedan manji hleb pečen u dubokom duguljastom četvrtastom kalupu dimenzija 23x12 cm vam je potrebno:

3 šolja brašna

4 i po kašičica praška za pecivo

1/4 šolje žutog šećera (može i manje)

oko 350 ml piva

pola kašičice soli

Postupak:

1. Podmažite kalup uljem. Zagrejte rernu na 190 stepeni C.

2. Pomešajte brašno, prašak za pecivo, so i šećer. Sipajte u brašno pivo i mešajte kašikom samo koliko da se sastojci povežu. Nemojte preterano mešati testo, ne želimo da ono bude glatko, već gromuljasto, ovlaš zamešeno.

3. Sipajte smesu kašikom u pripremljen kalup i pecite 45-50 minuta dok korica hleba ne dobije zlatno-braonkastu boju.

4. Ostavite hleb nekoliko minuta u kalupu. Izvadite ga i stavite na mrežicu da se ne bi dno oznojilo. Hleb se teško seče dok je vruć, tako da ćete morati da se strpite.

Prijatno!

Malo drugačiji ponedeljak jedne domaćice

Juče je bio tzv. Čisti Ponedeljak kojim počinje Veliki časni post. U Grčkoj je taj dan državni praznik. Tog se dana tradicionalno sprema posna trpeza i porodice provode dan u prirodi, na selu, pored mora ili na planini puštajući zmaja. Ja zaista ne znam odakle potiče taj običaj, stičem utisak da se puštanjem zmaja simbolično predstavlja ispraćaj zime stavljanjem tačke na karnevalsko ludovanje. U tu svrhu mesi se tanki hleb sa susamom koji se naziva lagana (akcenat na drugo "a"), spremaju se posne đakonije i uživa se sa porodicom i prijateljima.
Nama nažalost vreme nije dozvolilo puštanje zmaja, pa smo Čisti Ponedeljak proveli u kući naših prijatelja uz domaćinsku hranu. Ja sam umesila laganes (tanki hleb) sa susamom i lanenim semenom

 i napravila voćnu salatu u sirupu od mente.

Moja drugarica Sula, izvanredna domaćica, spremila je lignje na dva načina: pržene i u sosu od paradajza sa moračom, tu su bile i ćufte od povrća,  turšija, salata, domaće masline.

 Rakove u paradajz sosu i taramosalatu nam je  pripremila Sulina mama, gospođa Niki. Muški su odmah navalili na mezetluke i vino, a mi žene smo uglavnom oblitale oko njih i dece naročito raspoložene da im ugađamo.

Grci ne bi bili Grci kada se ne bi malo preteralo u vinu i hrani. Toliko smo se prejeli, da nam je jedino kafa na kraju ručka falila!

"Sula, kuvaj kafu!"

Okružena lepotom,

zelenilom, brdima,čistim vazduhom,

 drvećem maslina koje se pruža u nedogled,

 u društvu ljudi koje volim i sa kojima mi je lepo

u toplom, porodičnom okruženju

još jednom govorim sebi

da se ne žalim i ne kukam, 

i da nikako, nikada ne smem da zaboravim

koliko sam

blagoslovena.