Tuesday, 11 November 2014

Udaja, odabir partnera, donošenje ispravnih odluka


Ja i moj muž smo se uzeli pod veoma teškim okolnostima. Da, posle 5 godina zabavljanja i velike ljubavi desila se trudnoća koja se nažalost vrlo brzo završila loše. Ništa zato, mi smo ipak bili rešeni da se venčamo, da počnemo da živimo u blagoslovenom braku, da krenemo na zajedničko putovanje, hrabro i naoružani ljubavlju. Najpre smo par godina živeli kod mojih, a onda par godina kod njegovih roditelja sa sve malim detetom koje ubrzo došlo na svet. Bilo je teško, preteško.
Mnogi su se tada pitali: zašto bi se ja, sa svežom fakultetskom diplomom udala za čoveka koji je imao još ispita do završetka medicine, za momka koga je tek čekala vojska i mukotrpna nostrifikacija srpske diplome u Grčkoj? Zašto je moje srce izabralo baš njega, tog mladog momka pored koga me čekaju poteškoće, iskušenja i jedan očigledno trnovit put?
Ja sam verovala u njega. U njemu sam videla ogroman potencijal, već od prvih dana posle našeg upoznavanja. Znate šta, ja verujem da pametni ljudi prave pametne izbore i znala sam da nisam pogrešila što sam zavolela baš njega, iako u prvo vreme sem ljubavi nije imao ništa drugo da mi pruži. Mene nikada nisu mogle da osvoje slatkorečivost, pesmice, pokloni gitare i komplimenti. Praktična i racionalna ja se u vrtlogu emocija i problema kroz koje sam tada prolazila promoljila iz te bujice svoju glavu i pomogla mi da stanem uz tog mladog čoveka koji je bio principijalan, stabilan i jak. Iz njega sam crpela tu snagu, logiku, on mi je pomogao da se iskobeljan iz skoro nemogućih, emotivnih situacija.
Kada sam ga pre mnogo godina upoznala, mene je apsolutno osvojila njegova privrženost porodici i to sa kakvim je obožavanjem pričao o svojim roditeljima, braći i sestri. Znala sam da je osoba koja toliko voli svoju porodicu sigurno rasla u jednom zdravom i pozitivnom okruženju. Osećala sam da je to osoba koja će jednoga dana biti izvanredan otac: odgovoran i vredan. Iz njegovih usta nisam mogla čuti psovku, pričao mi je o Bogu, o svom malom bratu (i svaki put bi mu se zasuzile oči), o tome kako želi veliku porodicu, bogobojažljiv život,  kako voli svoju zemlju i Crkvu. Divila sam se njegovim principima, samopouzdanju, nepresušnoj energiji. Kada je upoznao moje roditelje i došao kod nas kući, obraćao im se velikim poštovanjem, a ono što me je konačno potpuno osvojilo je njegova...majstoričavost. Kada je on ušao u naš život, utičnice su proradile, kompjuter je formatiran, vrata više nisu škripala, brava je napokon bila ispravna.  Momak sa zlatnim rukama i zlatnim srcem. I dan danas najviše volim njegove ruke, tako su spretne, one sve mogu, sve što je pokvareno magično proradi, rastavljeno se sastavi, polomljeno ponovo postaje celo...kao i moje srce, polomljeno na hiljadu parčića koje je on zacelio i izlečio.
U njemu sam tada videla čoveka koji se nikada, ama nikada ne predaje, kod njega  "ne može" ili "ne mogu" ne postoji, u svakoj situaciji je ume da se snađe, komunikativan je, omiljen među ljudima i ljubazan. Ume da bude strog, tvrdoglav, ali ja to volim kod njega, volim što je postojan u svojim shvatanjima i principima.
I tako sam, drage moje, sa tom beskonačnom verom u njega i njegove sposobnosti (uz povremeno zvocanje i pritisak koji sam ponekad vršila na njega), sa sigurnošću da me sa njim čeka svetla budućnost, njega zavolela i sa njim rešila da provedem ceo svoj život. Šta je on video u meni? To ne znam, to morate da pitate njega.
Tek nakon pet godina braka smo nekako stali na noge. U međuvremenu je diplomirao, odslužio vojni rok, učio za nostrifikaciju istovremeno je konobarisao, raznosio pamflete, radio kao noćni čuvar, prolazio kroz neverovatan stres, ali sa osmehom i neverovatnom snagom. Ne znam kako nije pukao sa tolikim pritiskom oko sebe. Ne znam kako je izdržao. Verujem da je bio vođen ljubavlju i željom da nam obezbedi što pre normalan i nezavistan od roditelja život. Kako da ne verujem u čoveka koji je takav borac? Onda smo se napokon zbog specijalizacije preselili na čak drugi kraj Grčke, iznajmili maleni stančić, imali samo jedan krevet, sto i stolice na rasklapanje, našu malu Eleni i jedno drugo. Usledila su beskrajna dežurstva u bolnici, samoća u nepoznatom gradu,a posle četiri godine usledili su ponovo ispiti i polaganja u vidu specijalističkog ispita.  Ponovo stres, odgovornost, borba, strpljenje.
Istrpeli smo svašta, prošli kroz mnoge muke i probleme, bilo je perioda kada je bilo toliko toliko teško da smo zamalo pali u očaj, kažem zamalo, jer sam uvek, nekako duboko u sebi, znala da će sa njim, sa nama, sa našim životom sve biti u redu. Moja nada, moja vera u njega se isplatila.
Dobar brak ne znači da u njemu cvetaju ruže. Strašno me frustrira mišljenje kod ljudi da je meni i mojoj porodici sve lako samo zato što na ovom blogu to tako izgleda. Neću pisati o ružnom, o bolnom, o preteškom, neću vam pisati o našim svađama, o bolestima, o smrti ljudi koje volimo, o besparici, o samoći,  o problemima u familiji, o kritikama, o besu i razočarenjima. To je sve deo života, našeg, vašeg, njihovog. Ko živi u potpunom blagostanju i bez problema?
Nego, malo sam se odaljila od glavne teme tj. razloga što pišem ovaj tekst. Čemu, dakle, ovaj hvalospev mome mužu? Ja ne volim da se hvalim, nikada nisam bila takva, ali...jutros sam bila isprovocirana nekim negatvinim komentarima na račun muškaraca što na fejsbuku, što u stvarnom životu. Nažalost, gotovo svakodnevno se susrećem sa ženama koje sa krajnjim nipodaštavanjem pričaju o svojim muževima i muškarcima generalno. Ne samo to, nego misle da imaju pravo da ti daju savete koji nikako ne idu tvom braku u korist. Nisu svi muškarci "isti" i ne zaslužuju svi loš tretman od strane žena.
Odakle im ta ogorčenost i negativnost, stvarno ne znam. Razumem da žena može napraviti pogrešan izbor, u suštini nikada ne znaš šta onaj drugi krije u sebi. Danas je fin, romantičan i pun ljubavi, a sutra postaje pijanica koja te tuče i maltretira. Dešava se. U suštini, ono što želim reći je sledeće: u biranju životnog partnera treba biti oprezan i pametan. Ma, koliko puta sam od mojih drugarica i poznanica čula sledeće  razloge za zaljubljivanje: "dobar je u krevetu," "lep je", "ima puno para", "liči na tog i tog glumca" ili "hoću li naći boljeg?" ili "ma, svi su isti". Često su to i neka opravdanja. Partner nije haljina ili par lepih cipela koje nam na prvi  pogled u prodavnici  dobro stoje, a onda kada dođemo kući shvatimo da smo pogrešile broj i boju. Lažno ubeđenje iliti stari dobri ženski kompleks "ja ću ga promeniti" ume grdno da prevari.
Iz nekog razloga, mi žene smatramo da su muškarci sa emocionalnim teretom, oni narcisoidni, zbunjeni, sebični, nedostupni,  nervozni nekako romantični, zanimljivi, misteriozni, "duboki". Gotovo smo sigurne da ćemo uspeti da ih "spasimo", pretvorimo u "ljude", da će se oni zbog nas transformisati. Žene vole da dovode u red, organizuju, sređuju, oblikuju ono što je haotično, nesređeno, sirovo. To je uzbudljivo, zar ne? Mnogo uzbudljivije od muškarca koji priča o Bogu i koji voli svoju majku, m?
S druge strane, ulazimo u brak ili vezu sa predubeđenjem da ne zaslužujemo ništa bolje od emocionalno nezrelog i neodgovornog muškarca, a posle, kada nastanu ogromni problemi,  krivimo muškarca  što smo baš njega izabrale.Ne krivimo izbegavanje onog unutrašnjeg glasa koji nas gotovo uvek upozorava. Ne uzdamo se u našu urođenu pamet i sposobnost da prepoznajemo kretene.Pročitala sam neko istraživanje koje pokazuje da žene sasvim uspešno, čak i gledanjem fotografije muškarca mogu da prepoznaju ženskaroša i lažova. Nauka tvrdi da smo mi u tome jako dobre. To je ona intuicija koju ne slušamo iz straha da ćemo ostati same i neudate.
Žena, ona koja je u svom mozgu sređena, pribrana i pametna nema vremena za takva sranja. Ona nema vremena za svađe, za to da nekoga spašava, za seks pomirenja, za dramu. Ona želi sigurnost, postojanost, karakter, poštovanje i ljubav. Ona želi odgovornog oca za svoju decu, dobrog muža za sebe. Ona neće reći: "Da, možda je sebičan, možda voli da popije, jeste da je nepouzdan, ali barem je moj!". Svaki sekund proveden sa takvom osobom nas sprečava u tome da nađemo onoga koji je vredan naše pažnje i ljubavi.

Na kraju, vidim da je ovaj tekst sasvim nesvesno od početka bio namenjen devojkama i ženama pred kojima tek stoji odabir partnera i udaja, onima koje to naravno imaju u planu.
Želim da budem okružena ženama koje u superlativu pričaju o svojim muževima, ovako kao što to činim ja. Eto, čemu ovaj hvalospev. Nadam se da će se on vremenom, godinama dopunjavati, nadograđivati, a vama? Vama želim da donosite ispravne i pametne odluke. Žene ste, iskoristite tu prednost.

8 comments:

  1. Bravo !!!! Divan tekst i ne zaboravite : "Svaki sekund proveden sa takvom osobom nas sprečava u tome da nađemo onoga koji je vredan naše pažnje i ljubavi."

    ReplyDelete
  2. Potpisujem svaku reč. Postali smo nesvesni onoga što je u životu važno.Odličan tekst!

    ReplyDelete
  3. Odličan tekst i slažem se s tim da su nekad žene same sebi krive kada nađu nekog kretena pa su svi drugi u krivu a samo "ona" zna pravog njega pa onda kada sve pukne bude kukanje kako joj nitko nije rekao da je on takav. Meh. Ja sam svog našla koji je super i brižan i pametan, a za druge me baš briga :) Svatko svoju sreću stvara! :)

    ReplyDelete
  4. Divno pisanje! Slucajno naletih na ovaj blog. Muskarcima samo treba puatiti da budu muskarci a ne pretvarati ih u nesto drugo, sto namecu neki sa strane kao imperativ. Treba zavoljwti I ono lose u covjeku jer svi to imamo I ljubavlju preokrenuti dobro. Koliko god je zena pokretac I oslonac muskarca ona moze biti I velika kocnica. Pratimo se :-). Pozdrav

    ReplyDelete
  5. Ne kaze se utikacnica vec uticnica.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Odlicno sto ste od celog teksta samo to primetili

      Delete
  6. Predivan tekst, draga moja

    ReplyDelete
  7. Fenomenalan tekst! U potpunosti se slazem. Ja nisam u braku,ali mislim da sam nasla bas takvog muskarca,odgovornog,stabilnog,punog ljubavi i razumjevanja.....

    ReplyDelete

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails