I na kraju...ostadosmo sami. Odgovor je tu

Jedna od velikih pogodnosti trudnoće i činjenice da za koji dan ulazim u 8. mesec je to da ove sam ove godine sasvim opravdano i uspešno izbegla slavljenje Božića sa muževljevom familijom. Izbegla sam pranje, peglanje, pakovanje, nervozu, krivine, povraćanje u autu, 500 km vožnje, a o porodičnim "skandalima", ispadima i nerviranju da ne pričam. Nemam ja ništa protiv muževljeve familije. Jeste da su bučni, da sve znaju, da mnogo brzo i halapljivo jedu, da me užasno zamaraju i da vole dramu, ali  u suštini, sasvim su OK. OK su kada u sebi tako odlučim, kada sebi kažem: "Znaš šta? Nemoj ništa od njih da očekuješ, prihvate ljude onakve kakve jesu i diši duboko". Naučila sam posle svih ovih godina da sam "pravim blesava", da se ponašam kao pravi, pravcati gost, da opušteno sedim, odmaram i čekam da sve skuva, spremi i završi moja svekrva, a ja da se ne mešam, uopšte.Uostalom, svi oni tako rade kada dođu kod mene. A, što ne bih i ja?
Sve postaje nekako lakše i podnošljivije kada shvatiš da niko nije savršen, da ti niko ništa ne duguje, ali najlepše je od svega kada shvatiš da to isto važi i za tebe. Ako nekome nešto dugujem, onda , Boga mi, sebi dugujem to saznanje. Sebi. Nikome više.
Unapred sam se radovala danima koji slede: napokon ću posle toliko godina Božić slaviti u svojoj kući, skuvaću ono što želim, napraviću tortu koji se meni sviđa, nosiću pidžame celog dana,  gledaću filmove do besvest i verovatno zaspati do 10 sati uveče. Nema buke, nema histerije, nema postavljanja stola za dvanaestoro ljude, samo nas četvoro i"čiča-Gliša" u mom stomaku.

Međutim, neću da vas lažem. Evo jedne velike kontradiktornosti. Evo saznanja koje se nikako ne slaže sa gore napisanim.

 Nisam sigurna da li to zaista želim. Ustvari, to je ono što želim, ali ne znam kako ću preživeti ove praznične dane. Baš sam juče razgovarala sa našom prijateljicom Popi koja je sa mužem i decom provela 2 dana sa nama kuvajući, šetajući, ispijajući do besvesti kafu. Nismo bili posebno radosni niti raspoloženi. Kaže ona meni: "Ovo mi je bila najgora godina. Jedva čekam da prođe." Obuzela su i mene ista osećanja: "Zaista. Ovo je bila užasna godina".
Ja sam prolazila kroz pretešku trudnoću odvojena od dece, izgubila sam dve drugarice-jednu mi je oduzela bolest, a drugu njena sebičnost i egoizam. Poznanici umrli, neki poginuli, dobar prijatelj imao udes, prijateljica pobacila bebu, rođaku propao posao, drugarici umro otac, razvodi, raspadi, prevare, krađe, napadi, kriza, besparica, užas. Sve to se dešavalo nama bliskim ljudima. Sve se to skupi, raste i čini te da pukneš. Ako si uopšte čovek. Ako ti je stalo.
 Paraziti, kukumavci, razmazojle, nesposobnjakovići oko nas napreduju, njih pomažu, njima "ide".Pitam se...kako, zašto? To me jede, nerviram se, besna sam, a ne volim to. Ne volim kada sam ljuta.

2014. godina je godina velikih obrta i promena, negativnih, a pozitivne i lepe promene i novosti su bile propraćene teškoćama i mukama.

 I na kraju, ostadosmo nekako sami.


Preplavlja me osećaj straha, neizdržljive usamljenosti, tuge. Sva ta osećanja pomešana sa besom, razočarenjem, brigom za budućnost.

 Ovog Božića...mi...sami. Naviru osećanja i sećanja. Iznad svega tu je razočarenje, najviše u ljude, u prijateljstva. Nekako nemam više snage ni želje da tetošim, da opraštam, da govorim: "nema veze".

Za jednom prijateljicom svakodnevno plačem, a ovoj drugoj sam rekla šta mislim. Shvatih da je bolje biti sam nego negovati očigledno lažna prijateljstva. Boli saznanje da te neko ustvari nije ni voleo, da je od tebe samo zahtevao i želeo da se povinuješ njegovim uslovima prijateljstva. Šta će mi takvi?
Šta će mi osobe koje misle samo na sebe? I onda se sada, pred kraj ove godine zapitah, a šta ću sa ljudima, onim najbližima, koji te prevare, zeznu, koji se pravi gluvi na tvoje probleme i potrebe?
Šta ću sa parazitima, bezosećajnicima, šta ću sa idiotima? Dokle da se smeškam. dokle da ćutim i budem ljubazna, dokle da čuvam mir, dokle da se plašim? Kako ću se suzdržati da ne zakreštim?

 I na kraju, ostadosmo nekako sami.

Zagledah se sinoć u Hristovu ikonu i zaplakah, njemu zavapih: "Gospode, ne daj mi da postanem i ja takva. Pokaži mi izlaz, ukaži mi na rešenje. Ne daj mi da postanem negativna, ogorčena. Znaš koliko sam se borila, koliko sam napredovala. Ne daj, Bože."
 Odgovor još uvek nije stigao.

Šta ja znam...možda je ovo blještavo jutarnje sunce nakon dva dana kiše odgovor.
Možda je brdo veša koje me čeka  odgovor.
Možda je recept za svinjetinu sa suvim šljivama i kajsijama koji sam pronašla za Božić odgovor.
Možda je smešna poruka na fejsu koju sam dobila od drugarice odgovor.
Možda je ovaj divni sajt na koji sam nabasala odgovor.
Možda je baš onaj trenutak slabosti, ranjivosti, poverenja pred ikonom odgovor.


Možda ste vi moj odgovor.

Možda smo jedni drugima odgovor.


Da bih preživela praznike, da bih se ponovo ispunila nadom, moram u to da verujem. Kako drugačije? Ne znam odgovor.

Kaži "no", ho, ho, ho!

Protekle dve nedelje i više sam provela totalno preplavljenja umorom, negativnošću, potpuno poražena osećajem razočarenja...u ljude, u situaciju, pomalo u život. Naiđe to tako meni u ovo doba godine.  Imam utisak da svake godine u ovo vreme podsvesno sabotiram moj pokušaj da mi bude lepo. Za ove dane me ne vezuju baš lepe uspomene, naprotiv. Nista to znali, ali ovi praznici su mi nekada bili bolni, traumatični, oboleženi nesrećom i tugom. Neću detaljno o tome, to su jako intimne stvari o kojima nisam još uvek spremna da pričam. Međutim, ti ružni momenti mi se poput nekog cunamije, lavine svaki put vrate u srce i u misli iako sam do sada sve to trebala nekako da prevaziđem, jer sam u međuvremenu doživela divne stvari koje su me usrećile i ispunile život radošću. Podsvest i ljudska duša su čudo. Povučem se, zatvorim, čekam da sve prođe i da se vrati život u normalu. Iz nekog inata da donosim nikave rezolucije, odluke, ne slavim, ne pravim ni od čega "big deal", ne učestvujem u ovom prazničnom ludilu, ne kupujem poklone, ne kupujem haljinu za novogodišnju noć, pritajim se, ućutim. A, ono što je najgore,  sasvim nesvesno, iako to ne želim, čini mi se da tako pokvarim i drugima praznike, jer, kako kažu, ovo su dani kada "mora" da vlada lepota, radost, kada se slavi, pevaju pesmice, raduje. Moram da isplaniram savršeno božićni ručak, da napravim i ukrasim kolačiće sa prazničnom tematikom. Moram. Obećala sam sebi da ću deci stvarati lepe, magične uspomene, ali onda shvatih koliko je to zamorno i opterećujuće.  Šta mi je činiti? Moram da zađem duboko u sebe i popravim sama štetu koja je napravljena. Nemam ni snage ni želje da prolazim kroz proces psihoanalize ili još gore, da se potrudim da ostavim prošlost za sobom. Ona je deo mene, deo onoga što sam postala. I onda mi se upalila sijalica i shvatih da ja ništa NE moram. I da od tog silnog "moranja" sama sebi stvaram pritisak. Shvatih da sebi dugujem više "ne" nego "da", iako je "ne" negacija, odričnost, a "da" nešto pozitivno, reč koja navodno otvara vrata života. Ne, ne, ne. To će biti moja rečca za kraj ove 2014. i početak 2015. godine.

~ NE moram da uvek budem prijatna, nasmejana i fina.

~  NE moram svima da se osmehujem.

~ NE moram svima da udovoljavam.

~ NEću više da stalno osećam krivicu zbog nečega što činim samo za sebe.

~ NE moram da trpim toksične ljude.

~ NE moram da ispunjavam tuđa očekivanja.

~ NE moram da budem savršena majka i domaćica.

~ NE moram danas da završim sve poslove sa spiska.

~ NE moram svaki dan da kuvam toplo, domaćinsko jelo.

~ NE mora nešto da bude teško, da bi bilo vredno.

~ NE moram više nikome da ćutim.

~ NEću izbegavati sukobe onda kada ustvari želim da puknem.

~ NE moram da napravim savršen i komplikovan božićni ručak.

~ NE moram da uživam u praznicima.

~ NE moram umesim zilion keksića kako bih "ispunila očekivanja" food blogera.

~ NE moram savršeno da ukrasim stan za praznike.

~ NE moram sve da radim sama.

~ NE moram stalno da se ustručavam.

~ NE moram stalno da budem logična i prizemna.

~ NE moram da kažem "izvini" čak i onda kada nisam kriva.

~ NE trebaju mi ljudi koje se ne raduju sa mnom.

~ NE moram da dajem, a da ne dobijam ništa zauzvrat.

~ NE očekujem, samo se nadam.

~ NE čekam, samo se unapred radujem.

Vidite, ovde rečca "ne" nema više negativni prizvuk i značenje. Barem ne za mene, ne znam kako vi gledate na to, ali ovo moje "ne" zvuči kao jedno ogromno i glasno "DA".
Ništa se ne "mora", zar ne? Moranje je grč, pritisak, opterećenje, napor.

Mora samo da se (pre)živi i mora(mo) da budemo uvek tu za našu decu. Ništa više.

Užine i recepti...brzi i posni, ali jako ukusni

Imam za vas samo tri užinice, u ponedeljak su za užinu imale đevreke iz pekare i voće, dva dana za redom tost. Nisam bila posebno maštovita, možda sledeći put bude bolje. Mlađa kćer jako voli suve šljive, pa sam joj ih gotovo svakodnevno stavljala u činijicu. Starija mi je pored tosta ili slanog sendviča tražila i sendvič sa puterom od kikirikija koji trenutno obožava. Imam utisak da će uskoro da joj je smuči. Mandarine su u sezoni, ovde kod nas ih ima na pretek, pa su stoga nezaobilazni deo naših školskih užina.

  (tost sa šunkom i guda kačkavaljem,  mandarina i suve šljive)

 (sendvič sa puterom i šunkom, jabuka, mandarina, suve šljive i orasi)

(sendiči-zvezde sa krem sirom i šunkicom, banana, mandarina, kupovni slani keks sa origanom i maslinovim uljem)

Počeo je božićni post, pa zato ovih dana uglavnom kuvam posna jela. Trudim sa da to bude nešto sa puno povrća, zdravo i ukusno. Mnogi se čude što postim s obzirom da sam u drugom stanju, ali to uglavnom čine ljudi koji nisu upoznati sa prednostima ove ishrane. Proteine unosim putem ribe, pečurki, povrća, orašastih plodova. Inače, mesec dana nekonzumiranja hrane životnjskog porekla nije ništa, a ja se osećam kao da letim. Uostalom, mislim da sam onih 15 dana u Srbiji izkonzimirala mesa za ceo život!

Kliknite na link  ispod slike ukoliko vas zanimaju recepti.

"Sve u jednoj šerpi" testenina (posno)

Malo zdraviji posni krambl sa šumskim voćem

Slatke snežne grudvice (posno)

Uživajte ovog vikenda!

Malo pesimizma, malo starudija, neprocenljivih...

Ovo leta smo imali u planu da odemo kod mojih na odmor u Srbiju, međutim, zaključili smo da je baš tada ipak pravo vreme za trudnoću.
S obzirom na to da su one kod mene uvek praćene hyperemesisom,a moje godine ne dozvoljavaju čekanje,smatrali smo da ako baš moram ponovo kroz to da prolazim, onda to neka bude barem u vreme raspusta, kada deca nemaju školu. Tako se desilo, prva dva meseca sam provela u krevetu, deca su za to vreme bila 500 km daleko od mene kod svekrve, a mi smo, onako porodično, prošli kroz pakao, muku, sekiraciju. Ovo je bilo jako teško leto. Moji su roditelji, iako uzbuđeni zbog trudnoće,bili više nego razočarani činjenicom da nas opet neće videti.Poslednji put smo bili Srbiji pre 3 i po godine, od tada nam finansije i posao nisu dozvolili ponovno putovanje.
I tako, svaki naš telefonski razgovor bi se završavao mojim obećanjem da ćemo doći u Niš čim mi prestanu mučnine i čim budem dovoljno jaka za put. Sredinom novembra smo se spakovali, javili u školi i predškoskolskom da će deca odsustovati i krenuli za Srbiju. Kasnije, kada dođe beba na svet, ko zna da li ćemo moći, ko zna gde ćemo do tada biti...
Boravak u Nišu je bio sve ono što je u tom trenutku bilo potrebno: provodila sam vreme sa mamom, odmarala, pomalo šetala.Mama mi nije dozvoljavala da bilo šta radim, samo me je nutkala đakonijama i jelima, u kojima sam nekako uspela sa merom da uživam. Šta reći o Srbiji? Mogu samo da prenesem svoje utiske i zaključke. Možda su pogrešni, možda pesimistični, ne znam. Recimo da sam se duboko razočarala onim što sam videla. Razočarala sam se atmosferom, opštom situacijom za koju mi je većina pričala da nikada nije bila gora. Posle toliko vremena se u Srbiji osećam se kao stranac, bez ikakve namere da zvučim prepotentno. Čini mi se da sam navikla na nasmejana lica, na veću pozitivnost, na graju, na buku, koja mi je ovde u Grčkoj prosto smetala,a  dok sam bila u Nišu to  je ono što mi je najviše nedostajalo. Ljudi na ulicama Niša su imali neki izgubljeni pogled, nema čak ni više one agresije ili mrkih pogleda, umesto toga, ja sam videla...zombije. Oh, oprostite mi ako nekoga ovim mojim rečima pogađam. Ako vam je za utehu, u kolima sam odlazeći plakala duboko pogođena i nasekirana nesigurnošću koja tamo vlada. Grčka, iako u krizi, još uvek nekako stoji na nogama, ali bojim se da će i ovde doći takvi teško dani. A, kada je pa u Srbiji bilo lako?
Iskreno, ono što mi je najviše zasmetalo i što me je još više pogodilo je manjak osmeha na licima mladih ljudi. Imamo najlepšu omladinu, visoke, prelepe devojke sa najlepšim očima i kosom, razvijene i zgodne momčine, ali nema...osmeha, nema šarma, nema poletnosti. Nema ga. Da li je to sve u mojoj glavi? Da li sam ja to samo uobrazila? O, Gospode, knedla mi je u grlu, dobro znam kako sve to mogu protumačiti, nego nisam imala pojma da će me sve to tako silno pogoditi.
Posle dve nedelje, vratili smo se na sunčani Peloponez. Mislim da se nikada do sada nisam toliko radovala povratku kući, nikada nisam više volela ovo drveće pomorandži, masline i ovaj ludi, preludi grčki narod.

Da li mi sada dozvoljavate da pređem na nešto lepše, pozitivnije? Ja znate, mrzim shopping i obećala sam sebi da u Srbiji neću ništa kupovati, iako su tamo cene niže. Dozvolila sam mojim roditeljima
 da kupe par stvarčica za decu, ali ja se kupovinom i jurnjavom po radnjama nisam ni bavila. Umesto toga, ponela sam sa sobom predmete koji za mene imaju sentimentalnu, neprocenljivu vrednost:

Mamin stari, raskupusani, preterano upotrebljavani Betty Crocker kuvar (Betty Crocker's Cookbook)

 koji je čini mi se donela iz Amerike. On je bio izvor mojih prvih kulinarnih pokušaja, a moja mama je najviše kuvala koristeći recepte iz ove knjige.

Starudije> činijice, tacnice, čaše i šoljice...volim, o kako ih volim!

Stare porodične fotografije

(Ovo je fotografija sa venčanja moje bake Darinke i dede Svetislava. Nažalost, ne znam koje je godine slikano, ali mislim da su se venčali u Pirotu, iz čije su okoline oboje bili. Oduvek sam grdila moje roditelje što mi nisu dali ime Darinka po baki koja je umrla godinu dana pre mog rođenja.)

(Moj deda Ilija u uniformi 1924.)

( Ja i moj brat, negde oko 1980./81. godine)

Nekoliko prastarih knjigica koje je izabrala moja starija kćer kako bi vežbala engleski. Nekada sam i ja naučila engleski upravo iz ovih knjiga. Tona njih je ostala u Srbiji da se ponesu sledeći put.

i stara jastučnica za koju sam smatrala da je savršena za moju fotelju u dnevnoj sobi.

Moram sada da vas napustim, čeka me odlazak u školicu po kćer, ručak, brdo obaveza,a sutra, Bože zdravlje, slede užinice, neka lepa, jednostavna hrana i par recepata. Uživajte...