Malo pesimizma, malo starudija, neprocenljivih...

Ovo leta smo imali u planu da odemo kod mojih na odmor u Srbiju, međutim, zaključili smo da je baš tada ipak pravo vreme za trudnoću.
S obzirom na to da su one kod mene uvek praćene hyperemesisom,a moje godine ne dozvoljavaju čekanje,smatrali smo da ako baš moram ponovo kroz to da prolazim, onda to neka bude barem u vreme raspusta, kada deca nemaju školu. Tako se desilo, prva dva meseca sam provela u krevetu, deca su za to vreme bila 500 km daleko od mene kod svekrve, a mi smo, onako porodično, prošli kroz pakao, muku, sekiraciju. Ovo je bilo jako teško leto. Moji su roditelji, iako uzbuđeni zbog trudnoće,bili više nego razočarani činjenicom da nas opet neće videti.Poslednji put smo bili Srbiji pre 3 i po godine, od tada nam finansije i posao nisu dozvolili ponovno putovanje.
I tako, svaki naš telefonski razgovor bi se završavao mojim obećanjem da ćemo doći u Niš čim mi prestanu mučnine i čim budem dovoljno jaka za put. Sredinom novembra smo se spakovali, javili u školi i predškoskolskom da će deca odsustovati i krenuli za Srbiju. Kasnije, kada dođe beba na svet, ko zna da li ćemo moći, ko zna gde ćemo do tada biti...
Boravak u Nišu je bio sve ono što je u tom trenutku bilo potrebno: provodila sam vreme sa mamom, odmarala, pomalo šetala.Mama mi nije dozvoljavala da bilo šta radim, samo me je nutkala đakonijama i jelima, u kojima sam nekako uspela sa merom da uživam. Šta reći o Srbiji? Mogu samo da prenesem svoje utiske i zaključke. Možda su pogrešni, možda pesimistični, ne znam. Recimo da sam se duboko razočarala onim što sam videla. Razočarala sam se atmosferom, opštom situacijom za koju mi je većina pričala da nikada nije bila gora. Posle toliko vremena se u Srbiji osećam se kao stranac, bez ikakve namere da zvučim prepotentno. Čini mi se da sam navikla na nasmejana lica, na veću pozitivnost, na graju, na buku, koja mi je ovde u Grčkoj prosto smetala,a  dok sam bila u Nišu to  je ono što mi je najviše nedostajalo. Ljudi na ulicama Niša su imali neki izgubljeni pogled, nema čak ni više one agresije ili mrkih pogleda, umesto toga, ja sam videla...zombije. Oh, oprostite mi ako nekoga ovim mojim rečima pogađam. Ako vam je za utehu, u kolima sam odlazeći plakala duboko pogođena i nasekirana nesigurnošću koja tamo vlada. Grčka, iako u krizi, još uvek nekako stoji na nogama, ali bojim se da će i ovde doći takvi teško dani. A, kada je pa u Srbiji bilo lako?
Iskreno, ono što mi je najviše zasmetalo i što me je još više pogodilo je manjak osmeha na licima mladih ljudi. Imamo najlepšu omladinu, visoke, prelepe devojke sa najlepšim očima i kosom, razvijene i zgodne momčine, ali nema...osmeha, nema šarma, nema poletnosti. Nema ga. Da li je to sve u mojoj glavi? Da li sam ja to samo uobrazila? O, Gospode, knedla mi je u grlu, dobro znam kako sve to mogu protumačiti, nego nisam imala pojma da će me sve to tako silno pogoditi.
Posle dve nedelje, vratili smo se na sunčani Peloponez. Mislim da se nikada do sada nisam toliko radovala povratku kući, nikada nisam više volela ovo drveće pomorandži, masline i ovaj ludi, preludi grčki narod.

Da li mi sada dozvoljavate da pređem na nešto lepše, pozitivnije? Ja znate, mrzim shopping i obećala sam sebi da u Srbiji neću ništa kupovati, iako su tamo cene niže. Dozvolila sam mojim roditeljima
 da kupe par stvarčica za decu, ali ja se kupovinom i jurnjavom po radnjama nisam ni bavila. Umesto toga, ponela sam sa sobom predmete koji za mene imaju sentimentalnu, neprocenljivu vrednost:

Mamin stari, raskupusani, preterano upotrebljavani Betty Crocker kuvar (Betty Crocker's Cookbook)

 koji je čini mi se donela iz Amerike. On je bio izvor mojih prvih kulinarnih pokušaja, a moja mama je najviše kuvala koristeći recepte iz ove knjige.

Starudije> činijice, tacnice, čaše i šoljice...volim, o kako ih volim!

Stare porodične fotografije

(Ovo je fotografija sa venčanja moje bake Darinke i dede Svetislava. Nažalost, ne znam koje je godine slikano, ali mislim da su se venčali u Pirotu, iz čije su okoline oboje bili. Oduvek sam grdila moje roditelje što mi nisu dali ime Darinka po baki koja je umrla godinu dana pre mog rođenja.)

(Moj deda Ilija u uniformi 1924.)

( Ja i moj brat, negde oko 1980./81. godine)

Nekoliko prastarih knjigica koje je izabrala moja starija kćer kako bi vežbala engleski. Nekada sam i ja naučila engleski upravo iz ovih knjiga. Tona njih je ostala u Srbiji da se ponesu sledeći put.

i stara jastučnica za koju sam smatrala da je savršena za moju fotelju u dnevnoj sobi.

Moram sada da vas napustim, čeka me odlazak u školicu po kćer, ručak, brdo obaveza,a sutra, Bože zdravlje, slede užinice, neka lepa, jednostavna hrana i par recepata. Uživajte...