Telefon je kriv što pišem ovaj dosadni post

Juče post na blogu, danas ponovo post? Šta se dešava? Kreativni bootcamp se dešava. Moja prvobitna ideja je bila da napokon krenem da radim na mojoj knjizi, međutim inspiracije nemam. Previše sam opterećena svakodnevicom i poslovima koje imam da obavim. Ipak, rešila sam  da napišem ponovo post na blogu (možda ću postovati svakoga dana ovog meseca koliko inače traje bootcamp).  Jutros sam takođe pisala svoj jutarnji dnevnik dok su svi spavali. Kafa je bila tu, mleko za bebu spremno. Imala sam svega nekih 15-ak minuta za pisanje na kuhinjskom pultu.

Zazvonio je telefon i misli su krenule da se pišu same od sebe. Možda zvučim nepovezano ili kao da nešto lupetam, ali svrha ove vežbe je da se prvo krene sa svesnim pisanjem, dok ne krenu iz mene da izlaze nebuloze, misli, osećanja iz podsvesti. Naravno, moje podsvesne misli neću deliti sa vama na blogu. Tu su i par fotografija  koje sam izškljocala ovih dana. Ovaj uvod je napisan nakon donjeg teksta. Za sve je kriv telefon koji je zazvonio u ključnom trenutku.

uslikao moj muž

klopa za moj Imendan

 neki od mojih kuvara

Opet zvoni jebeni telefon, a taman sam sela da pišem. Beba spava. Panajotis sređuje svoje knjige. Mrzim njegov zvuk (ne Panajotisov,već zvuk telefona , mada telefon barem noću ne hrče) onu dosadnu monotonu muziku koja uporno svira kada neko tako uporno i dosadno navaljuje da se javim. Ne razumem,ako puste telefon da zvoni hiljadušesdesetipet puta, misle da ću se javiti, naročito ako nisam kod kuće? Hoću li se magično teleportovati iz supermarketa ili sa ulice samo zato što telefon zvoni?Možda ne želim da se javim. Hm? Je li  vam je ikada to palo na pamet? Idioti. Nerviraju me ljudi koji navaljaju telefonom. Poznajem te ljude i nerviraju me i bez telefona. Nemaju život, nemaju čime drugim da se zabave. Vidite kako telefon utiče na mene? Postajem negativna, nezgodna i ljuta. Ah, a toliko toga se može uraditi umesto da pričaš telefonom!  Čovek može na hiljadu načina utrošiti svoje vreme. Evo, navešću samo nekoliko:

1.       Može da čita knjigu ili časopis.
2.       Može da odgleda film.
3.       Može da ode u šetnju.
4.       Može da piše dnevnik.
5.       Može da napravi kolač ili skuva supu. (jesen je)
6.       Može da obriše prašinu.
7.       Može da oriba kupatilo.
8.       Može da sluša muziku.
9.       Može da napiše pesmu.
10.     Može nešto da nacrta.

Danas pravim pileću supu za bebu. Stavila sam karabatak, celer, šargarepu, krompir, praziluk,  lovorov list, peršun i kuvam sve to u express loncu. Za nas ću spremiti posni grašak, petak je. Eto, kada  mi ništa drugo ne padne na pamet da pišem, jer nemam inspiracije, pišem o hrani. Hrana, hrana, hrana. Bookmarkovala sam jedno stotinu recepata sa blogova koje želim da probam. I opet, na kraju, kuvam sve jedno isto. Otkad smo se preselili izgubila sam malo modžo (merak) za kuvanciju. Novi šporet je totalno lud. Kod njega nema sredine. Veoma je strastven, pa se jela brzo skuvaju. Neka greška vezana za elektriku. Eto, i za to mi sada treba majstor.Volim jesen, volim kako dani postaju kraći i hladniji. Volim da kuvam topla i ukusna jela, ona koja se dugo krčkaju, volim kada kućom lebdi miris nekog kolača koji uglavnom ja sama pojedem. Drčna sam. I to mnogo. Mogla bih ceo kolač da pojedem sama. Uglavnom se to i desi.

Sledeće subote je bebino krštenje. Ponovo jurnjava. Razmišljam da sama napravim cupcakes ili nešto drugo za posluženje posle krštenja ispred crkve. Tako to ovde rade. Stavi se sto ispred crkve i po izlasku svako dobije po neki slatkiš. Uglavnom se to naruči iz poslastičare, ali ja sam eto umislila da sam baker (kako se to prevodi kod nas, pekarka?poslastičarka?). Nemam pojma, verovatno ću se samo preopteretiti. Moj suludi san-probaće ljudi moje kolače i cupcakes, pa će krenuti od mene da ih naručuju. Pusti snovi! A, što da ne! Ko kaže da to nije moguće? Iskreno da vam kažem, isprobavala sam ovih dana kolače u po lokalnim pekarama..hm, ne mogu reći da sam oduševljena. Nisu mi kao moji. Doduše, njihovi su lepi na oko, ali na ukus-čist šećer i margarin. Nemaju pojma. Ponekad sam stvarno kao malo dete.

Ček da proverim supu.

Svi u kući slinave. Noćas smo spavali sa uključenom grejalicom. Još uvek nisu krenuli sa parnim grejanjem. Ovo je stvarno dosadno. Koga zanima čime se i kako grejemo?! Nikoga.Ne znam, trenutno osećam neku čudnu ustreptalost i radost. Kreativni sokovi su potekli. Umirem od želje da krenem da slikam. Slikam gore od malog deteta, ali onaj moj san da napunim zidove našim crtežima i škrabotinama se mora ostvariti. Tu sam na ćaleta. Volimo šarenilo po zidovima. Rasistički komentar moje keve: „Baš je ciganski“. Ups! Neka je.

Kičerajka, veselo, šareno! I Panajotisa nerviram. On hoće samo da veša svece i ikone po zidovima. On da može, živeo bi u nekom manastiru ili crkvi.

„Ako ženo umreš pre mene, ja ću da se zamonašim“, eto to je moj muž.

Volim ga, on je moj najbolji prijatelj. Najbolja i najnežnija duša koju znam. Voli da psuje dok vozi, ali za drugog će i gaće da skine. Ne valja mu to, ali Bog ga mnogo voli. Znam, dosadna sam. Idem sada da raduckam. Hvala vam što ste pročitali moj dosadni post.Ljubim vas!