Zanatski hleb bez mešenja

Danas imam sa vama da podelim nešto fenomenalno. To "nešto" je jednim delom recept, a drugim delom magija. Već duže vreme se na netu srećem sa izrazima "artisan bakery" ili "artisan bread", što bi u prevodu grubo značilo "zanatske pekare"i "zanatski hleb". To se uglavnom odnosi na one male, porodične pekare u kojima se hleb i peciva prave ručno, dugo, uz mnogo truda i sa vrhunskim sastojcima. Za njih su potrebni veština koja se stiče dugogodišnjim iskustvom i znanje koje se uglavnom prenosi sa kolena na koleno. Tako nekako. Kvalitet se meri vremenom koje je uloženo u spravljenje hleba, načinom na koji se mesi, koji se sastojci koriste, koliko se truda ulaže u ceo proces, načinom na koji se peče. Meni to zvuči...divno, ali baš nekako mukotrpno.

Slažem se da je rezultat fenomenalan, ali šta ako vam kažem da sve to možete postići i vi, kod kuće, za samo 5 minuta? Sigurno mislite da lažem. Pa, dobro. Donekle vas lažem, jer vam je za mešenje hleba (ako se to može nazvati mešenjem) potrebno uložiti manje od 5 minuta, a ostali deo posla će umesto  vas  obaviti kvasac i vruća rerna, samo im morate dati dovoljno vremena.Nažalost, morate duuuuuuugo čekati da hleb nadođe, negde između 8-24 sati. Tu leži ona moja mala, slatka "laž", ali verujte mi, ovaj hleb je vredan čekanja. Na vama je da odlučite koliko dugo želite da ostavite testo da odmara, najmanje će mu trebati 8 sati. Minimum truda, a puno strpljenja-to je sve. Mislim da vi to možete. A, šta dobijate? Ukusan hleb sa hrskavom, rumenom korom koji moli da onako vruć bude namazan maslacem i medom. Oh, verujte mi na reč! Dopašće vam se sigurno.
Ovim receptom dobijate jedan manji, zanatski hleb, ali možete slobodno duplirati količinu sastojaka. Ono što će vam biti neophodno za ovaj recept je posuda sa poklopcem koja ide u rernu. Ja imam jedan veliki pekač u koji mogu ispeći veći hleb (sa dupliranom količinom sastojaka).

Zanatski hleb bez mešenja 

(za jednu manju veknu kao na slici)

Potrebni sastojci:

3 pune šolje brašna

1 i po šolja mlake vode

pola kašičice suvog kvasca

2 kašičice soli

kašičica šećera

i posuda sa poklopcem za rernu

Postupak:

U velikoj posudi pomešajte brašno, kvasac, so i šećer. Dodajte polako mlaku vodu mešajući drvenom kašikom koliko da se sastojci pomešaju i da dobijete jedno lepljivo, ali homogeno testo. Ne možete pogrešiti. Ne mesite previše, samo onako ovlaš kutlačom. I to je to! Bukvalno!

Prekrijte sud providnom membranom ili krpom i ostavite testo da odstoji 8-24 sata. Evo, kako izgleda testo posle 8 sati stajanja. Ovo je dupla količina gornjeg recepta.

Testo će biti jako lepljivo. Kada ono nadođe zagrejte rernu na oko 220 stepeni C. Ja moju posudu uglavnom malo podmažem uljem, ali vi je možete obložiti papirom za pečenje. Stavite posudu da se zagreje u rerni, ali bez poklopca. Za to vam neće biti potrebno više od 5 minuta.

Na pobrašnjenu radnu površinu izvadite testo. Dobro pobrašnite vaše ruke, jer je gotovo iritantno koliko je testo lepljivo i mekano. Napravite ovlaš loptu od testa, izvadite vruću posudu, stavite u nju testo, poklopite posudu i stavite hleb da se peče oko 30 minuta. Posle pola sata, skinite poklopac ,smanjite vatru (na oko 200 stepeni C) i pecite ga još jedno 7-15 minuta dok ne dobije finu, rumenu boju. Vreme dodatnog pečenja zavisi od rerne. Povremeno bacajte pogled na hleb dok ne dobijete željenu boju. I to je to!

Maslac, neki mekani sir, možda maslinovo ulje sa parčetom paradajza preko...mmmm, mogućnosti su neograničene. Uživajte!

Tražiti pomoć = slabost, ali da li je tako?

Kompleks mučiteljke. Ah, njega sam nasledila od keve. Dobro se sećam mog detinjstva: majka koja je naporno radila i od nikoga nikada nije tražila pomoć. Za nju su žene koje su imale duge žene da im pomažu oko kućnih poslova bile slabići i krajnje nesposobne, a opet se, gle kontradiktornosti, stalno žalila kako nije te sreće da joj neko pomaže ili uradi nešto umesto nje. Istina je da je moj otac uglavnom bio opsednut svojom naukom (bio je profesor i bavio se istraživačkim radom), a u slobodne vreme je gledao TV, šetao psa ili vodio mene u bioskop iliti "u varoš" kako je voleo da kaže. Keva je uvek kukala, vrištala, nervirala se, proklinjala svoju sudbinu, a na ćaletov predlog "da uzme ženu" ona bi odmahnula rukom i odgovorila: "Pff, ženu? 'Ajde , ne lupaj, molim te!". On bi slegnuo ramenima i nastavio da gleda neki dokumentarac na satelitskoj sa izrazom " e pa onda, ako ti je, muči se sama" na licu. Neretko bi se i sam ponudio da usisa ili da uradi nešto u kući, zaista evo i ja sam svedok, međutim, moja majka je svaku njegovu pomoć odbijala uz izgovor da "on to ne zna" ili " da on to ne može". Pa, nije valjda bio blesav da se raspravlja sa ludom ženom? Uglavnom se sve na tome završavalo-majka bi uzdisala, a ćale bi zadremao na fotelji ispred upaljenog TV i psom u krilu.
Istorija se ponavlja. Sada je na mene red da budem mučenica. Ni moj muž "to ne može", i kod mene nešto mora da se uradi "sada i odmah", a ne kada on bude došao sa posla, sve ja moram sama, a ko će drugi da to uradi brže i bolje od mene?
Letos, dok sam bila na infuzijama i krevetu, na jedvite jade sam na navaljivanje moga muža pristala da dođe žena i očisti kuću. Nisam imala drugog izbora, ja jednostavno nisam za to bila sposobna.  Sve vreme dok je ona bila tu i radila, ja sam se na svoj idiotski način maltene njoj izvinjavala što eto, mora sada da čisti moju zapuštenu kući, prosto osećajući sramotu što je moralo do toga da dođe. Žena me je neprestano ljubazno grdila što ustajem iz kreveta i uveravala da ne treba da se osećam loše, "pa zaboga vama nije dobro, morate da odmarate", a ustvari, nju je baš bolelo dupence, uradiće svoj posao, biti plaćena i toliko.
Od tada, nikada je više nisam pozvala. Oporavila sam se, stala na noge i nastaljam da sve radim sama. Nastavljam da se žalim, da kukam, da čekam da se moj muž sam seti da mi oko nečega pomogne. Mada, ne nemojte da me pogrešno shvatite. On želi da pomogne, ali se nekako nikada ne seti sam: mora da mu se kaže, da mu se da naredba, da mu se "nacrta". A, ja sam glupa za to. Ja to ne umem. Kada to, doduše retko, učinim, on uradi sve što zatražim: "Znaš da sam glup za te stvari, ali čim mi kažeš, ja ću odmah da uradim sve što mi potražiš", ali neeeeeeeeeeeeeeee, mučenica u meni ne traži pomoć, ona ili čeka da se nEko sam seti (što se skoro nikada ne desi) i plus misli da niko ne može bolje da uradi taj posao od nje same. Uglavnom je moj muž uvek za to da pozovemo ženu da mi pomogne, platimo i gotova stvar. Tako se i on manje zamara, a tako će izbeći izbezumljenu, nervoznu i umornu ženu u kući, znači mene. Međutim, mučenica-škrtica takođe oseća obavezu da uštedi svaki evrić smatrajući da je to bacanje para. Zašto da platim za nešto što možem(o) da uradim(o) sama/i?
.

Pre neki dan  me je ginekolog upozorio rekavši mi da moram manje da radim i da više odmaram. Odbacila sam tu mogućnost u startu pomislivši u sebi da je totalna budala. Međutim, ko je ovde budala, ja ili on, to ne znam. Štaviše, već sledećeg jutra sam navalila kao nečastiva da čistim i perem terase, a bila sam i spremna da skinem zavese i operem prozore, jer je dan bio apsolutno savršen za takav posao, a porođaj se bliži, pa mooora sve da bude spremno do tada. Znajući da preterujem i osećajući ponovo ono neprijatno zatezanje stomaka (blage kontrakcije materice) onako "sasvim neobavezno i slučajno" nagovestih mužu preko fejsa (on je bio u ordinaciji) moje planove za tadašnji dan. Podsvesno sam, gle budale, tražila od njega odobrenje i "izgovor" da odustanem i da  pozovemo ženu koja će to uraditi umesto mene. Na moju prvu izgovorenu reč, on je rekao: "Zvaćemo je da dođe sledeće nedelje, ne radi ništa. Ne smeš da se opterećuješ". Laknulo mi je, mada sam ipak bila nekako uznemirena. Čudno, zar ne? Ostavila sam metlu, crevo za vodu, sklonila merdevine i sela na krevet. Počela sam da plačem. Da, plakala sam gorko i neutešno. Plakala sam, jer mi je došlo iz dupeta u glavu, bilo mi jasno kao dan, da sam počela strašno da ličim na moju majku. A, da budem iskrena, ja nikada nisam želela da ličim na moju majku. Užasno je to reći, ali stvarno nisam.

I onda sam morala da se zapitam: zbog čega sam takva? Kako i zašto mi je usađena ta idiotska ideja da traženje pomoći od nekoga znak slabosti? Istina je da volim stvari da uradim sama bez smetnje, na miru, individualista sam, valjda zato, ali zašto ne mogu nikada, ama baš nikada da potražim pomoć čak i onda kada mi je preko potrebna? Evo šta sam zaključila:

~ Bojim se da će neko to protumačiti kao moju nekompetentnost ili nesposobnost. Verovatno se iza toga krije...egoizam, nesigurnost, nešto od ta dva. To tek pokušavam da prokljuvim.

~ Bojim se da će taj neko odbiti da mi pruži pomoć, pa će to pokvariti naš odnos.

~ Ne želim nikome ništa da "dugujem",

~ Smatram da određeni posao mogu da uradim bolje od drugih.

~ Mislim da su ljudi koji se oslanjaju na pomoć drugih inferiorni i..lenji. ("mrzi me" je bio zabranjen izraz kod moje majke). Čoveče, eto prosvetljenja!

~ Puno puta u životu mi se niko nije našao, niko mi je pružao pomoć kada mi je bila najpotrebnija. Zbog toga sam ranjiva, povređena i ne volim da se oslanjam na druge.

~ Ne volim biti teret, a kada mi neko pomaže ja se uglavnom baš tako osećam...kao teret.

Pitanje je sada: kako se osloboditi svih tih debilskih misli i kako napokon naučiti da pre svega pomognem sebi povremeno tražeći pomoć od drugih?

Stvarno ne znam kako ću pronaći snagu da priznam sebi da sam osoba sa slabostima i ograničenjima, da ne smem biti toliko stroga prema samoj sebi i da napokon shvatim da postoje ljudi koji će mi rado pomoći ako to od njih zatražim.
Prvo moram naučiti od koga mogu tražiti pomoć. Mislim da sam do sada shvatila ko to može i želi, a oni koji mi se ranije nisu našli, neće ni sada. Njih jednostavno treba otpisati i shvatiti da nisu svi ljudi isti. Možda bih mogla i ja sama češće da nekome nudim pomoć. Moram da se naučim poverenju, da više verujem ljudima. Da, ja jesam vredna toga da mi neko pomogne. Ja to zaslužujem. E, to će mi biti najteže utuviti u glavu. Sve u svemu, moram prevazići svoju umišljenost da sam svemoguća i iznad svega, zbaciti sa sebe taj odvratni, dosadni kostim mučenice. Ne stoji mi. Nikome ne stoji.


Ja zaista volim moju majku, ali ne želim da na taj način ličim na nju. Ne tako.


"Budi dovoljno jaka da budeš samostalna,
dovoljno pametna da priznaš da ti je pomoć potrebna,
i dovoljno hrabra da bi je zatražila."

 Jaka. Pametna. Hrabra.

Uh.

Kako si, majke ti, postala ovakva? (povratak kreativnosti)

Postoji jedno pitanje koje uporno postavljam samoj sebi:"Kako si, majke ti, postala ovakva?". Zašto sam moje snove, muziku, stvaranje,  pisanje, maštanje zamenila racionalizovanjem i analiziranjem svega? Zar nije upravo Anais Nin, moja omiljena književnica, rekla da analiza (u njenom slučaju psihoanaliza) ubija kreativnost? Kako je moguće da sam nekada, dok su mi deca bila manja i zahtevnija ja stalno izmišljala igre, priče, pesme? Kako sam tada, mnogo umornija i nervoznija, mogla da često pišem, fotografišem glupim, jeftinim aparatom,  slušam muziku, sanjarim neprekidno, stvaram sebi i drugima magiju?

Kako? Kako? Kako?  U nekom trenutku sam sebe ubedila  u to da je sve to uzaludno, nepraktično, da je sve ono što radim čisto gubljenje vremena. Zbog čega? Zato što nije davalo nikakvog konkretnog rezultata. Jesam li išta zaradila od mog piskaranja? Koja je svrha slušanja muzike? Šta ja imam od bajki, pesama i igara? Bolje za to vreme da sredim ormare, operem kupatilo, skuvam ručak. Hm, pa nekada sam se i dok sam kuvala osećala kao da stvaram magiju, a sada...i to je postala još jedna obaveza na listi dnevnih zadataka.

Kada i kako sam prestala na knjige i moje kuvare da gledam kao ne izvor predivnog bega od stvarnosti i inspiracije? Zašto sam, o zašto, sebi dozvolila da me ljudi i njihova dela toliko pogađaju, do te mere da zaboravim sve ono što me je kada usrećivalo i ispunjavalo? Kada i zašto sam počela da verujem u to da je sve uzaludno ukoliko nije praktično, realno i logično? Ko me je ubedio u to da najednom ne zaslužujem sreću i zadovoljstvo, samo zato što je život težak i pun problema? Zbog čega sam umislila da je pronalaženje rešenja iz životnih, egzistencijalnih problema prioritet, da je neminovno čekati neke bolje dane, neko bolje mesto da ponovo pronađem sebe i radim ono što volim? Zašto sam čekajući više i bolje propustila...danas, ovde i sada?
Dugi niz pitanja, suze, ponovna pitanja, suze, iskrenost. Saznanje da mi moja novousvojena prizemnost nije pružila mir i sreću koje sam očekivala. Smatrala sam da ću tako sebe zaštiti od ranjivosti i da ću napokon "izrasti" u onu praktičnu i prizemnu Doru u koju sam oduvek želela da se pretvorim.
Shvatih da bolji dani možda neće ni doći, možda nikada neću imati više vremena da radim sve ono što želim. Moje racionalizovanje me samo udaljava od snova, od njihovog ostvarenja. A, koji su to moji snovi? Shvatih da oni nemaju nikakve veze sa novcem, sa sticanjem, sa slavom. Moji snovi su nekada bili živi, njih sam živela punim plućima, onda kada sam kreirala mala čudesa na papiru, na kompjuteru, u kuhinji, u šetnji sa decom posmatrajući lišće, vodu i nebo. Živela sam kroz kreiranje, posmatranje, slušanje. Osećala sam polet, ushićenje, radost.  A , onda, onda je sve to iz nekog razloga postalo suvišno, nepraktično, uzaludno, bezveze. Problemi, životne poteškoće, nedostatak novca su bacile senku na sve ono što je lepo, duševno, kreativno. Ubilo je magiju, boje, utišalo melodije. Dozvolila sam sebi to. Dozvolila, ali ne više. Znam da verovatno nikada neću imati svoju pekaricu, ali zar to treba da me spreči da pravim kolače, da mesim, da eksperimentišem, da učim o novim ukusima, tehnikama, zar to znači da u mojim đakonijama ne treba da uživam ja, moja deca, moji poznanici?

Znam da verovatno nikada neću izdati svoju knjigu, jer je jednostavno verovatno nikada neću završiti, ali zar to znači da ne  vredi uživati u procesu stvaranja? Da li to znači da ne moram to sebi predstaviti kao izazov, kreativni zadatak?Stranica dnevno, pa neka je glupost, neka je nečitljivo i bezvezno. Bitno je da ću u tome uživati. Da li je zaista tako...lako? Oh, jeste, jeste! Lako je i lepo!

Hoću li ikada naučiti da slikam? Ne znam. Mislim da nemam talenta za to, ali volela bih da naučim nešto o bojama, da šaram, da se igram četkicama i temperama, da se opustim, da smišljam svoje ilustracije, da ih stavljam na frižider, da uokvirim moja mala, bezvredna, bezvezna remek-dela i kačim ih na zid. Hoću, jer me sama ideja usrećuje, čini da mi srce preskače od uzbuđenja. 

Ako nešto volite, ako vas nešto usrećuje, onda to nije uzaludno čak i onda kada to nešto nije opipljivo, čak i onda kada drugi ne vide vrednost u onome što radite i stvarate. Zar je bitno šta drugi misle? Nije! Bitno je samo ono što osećate dok to radite.
I tako, uzela sam papir i olovku i sastavila listu svih onih stvari koje sam nekada volela da radim i sve ono što bih volela da radim. Zatim sam sastavila listu ljudi/blogova/umetnika/knjiženika/filmova/pesama koje me inspirišu ili koji će mi pomoći u dobijanju inspiracije. Obećala sam sebi da ću dozvoliti sebi da sanjam, da se igram, zabavljam, da isprobavam, da grešim, da učim i rešila sam da je sasvim OK ako od svega toga ne dobijem ništa vredno ili opipljivo. Bitno je da budem...ispunjena. Planiram da svakodnevno nešto kreiram. Moj cilj je svakodnevna kreativnost u bilo kom obliku.

Zanima vas moja lista? Ona izgleda otprilike ovako:

1. Piši redovnije blog, iskreno, otvoreno, bez cenzure.
2. Piši priče, kratke, duge, besmislene, glupe, smešne, piši bilo šta. To te oslobađa, zar ne?
3. Piši liste. Odvoji vreme za 30-o dnevni izazov pisanja listi (o tome u jednom od sledećeg postova).
4. Odvoji minut svog vremena dnevno za The One-Minute Writer.
5. Pokušaj da slikaš, iako nemaš pojma. Žvrljaj, brljaj, uživaj u bojama. Uči o tome. Slikaj zajedno sa decom, ali najviše kada si sama.
6. Fotografiši makar jednu stvar dnevno. Proučavaj fotografe kojima se diviš, uči o svetlosti, kompoziciji.
7. Izaberi jednom nedeljno neki fini, neobični recept sa nekog bloga ili kuvara i spremi ga. Neka bude nešto posebno i lepo.
8. Slušaj muziku, isključi TV. Otkrij nove kompozicije, muzičare, podseti se na one koje si nekada volela da slušaš.
9. Čitaj, makar stranicu dve dnevno. Kreni od knjiga koje čame na policama, usamljene i nepročitane.
10. OK je sanjariti. Prepusti se.

Kreativnost se ne može istrošiti. Što je više koristite, više ćete je imati. Kreativnost je dozvoliti sebi da pravite greške. Spremna sam za greške. Spremna sam na to da me moje greške ispune i usreće.

Čuvajte se i čitamo se ponovo!