Tražiti pomoć = slabost, ali da li je tako?

Kompleks mučiteljke. Ah, njega sam nasledila od keve. Dobro se sećam mog detinjstva: majka koja je naporno radila i od nikoga nikada nije tražila pomoć. Za nju su žene koje su imale duge žene da im pomažu oko kućnih poslova bile slabići i krajnje nesposobne, a opet se, gle kontradiktornosti, stalno žalila kako nije te sreće da joj neko pomaže ili uradi nešto umesto nje. Istina je da je moj otac uglavnom bio opsednut svojom naukom (bio je profesor i bavio se istraživačkim radom), a u slobodne vreme je gledao TV, šetao psa ili vodio mene u bioskop iliti "u varoš" kako je voleo da kaže. Keva je uvek kukala, vrištala, nervirala se, proklinjala svoju sudbinu, a na ćaletov predlog "da uzme ženu" ona bi odmahnula rukom i odgovorila: "Pff, ženu? 'Ajde , ne lupaj, molim te!". On bi slegnuo ramenima i nastavio da gleda neki dokumentarac na satelitskoj sa izrazom " e pa onda, ako ti je, muči se sama" na licu. Neretko bi se i sam ponudio da usisa ili da uradi nešto u kući, zaista evo i ja sam svedok, međutim, moja majka je svaku njegovu pomoć odbijala uz izgovor da "on to ne zna" ili " da on to ne može". Pa, nije valjda bio blesav da se raspravlja sa ludom ženom? Uglavnom se sve na tome završavalo-majka bi uzdisala, a ćale bi zadremao na fotelji ispred upaljenog TV i psom u krilu.
Istorija se ponavlja. Sada je na mene red da budem mučenica. Ni moj muž "to ne može", i kod mene nešto mora da se uradi "sada i odmah", a ne kada on bude došao sa posla, sve ja moram sama, a ko će drugi da to uradi brže i bolje od mene?
Letos, dok sam bila na infuzijama i krevetu, na jedvite jade sam na navaljivanje moga muža pristala da dođe žena i očisti kuću. Nisam imala drugog izbora, ja jednostavno nisam za to bila sposobna.  Sve vreme dok je ona bila tu i radila, ja sam se na svoj idiotski način maltene njoj izvinjavala što eto, mora sada da čisti moju zapuštenu kući, prosto osećajući sramotu što je moralo do toga da dođe. Žena me je neprestano ljubazno grdila što ustajem iz kreveta i uveravala da ne treba da se osećam loše, "pa zaboga vama nije dobro, morate da odmarate", a ustvari, nju je baš bolelo dupence, uradiće svoj posao, biti plaćena i toliko.
Od tada, nikada je više nisam pozvala. Oporavila sam se, stala na noge i nastaljam da sve radim sama. Nastavljam da se žalim, da kukam, da čekam da se moj muž sam seti da mi oko nečega pomogne. Mada, ne nemojte da me pogrešno shvatite. On želi da pomogne, ali se nekako nikada ne seti sam: mora da mu se kaže, da mu se da naredba, da mu se "nacrta". A, ja sam glupa za to. Ja to ne umem. Kada to, doduše retko, učinim, on uradi sve što zatražim: "Znaš da sam glup za te stvari, ali čim mi kažeš, ja ću odmah da uradim sve što mi potražiš", ali neeeeeeeeeeeeeeee, mučenica u meni ne traži pomoć, ona ili čeka da se nEko sam seti (što se skoro nikada ne desi) i plus misli da niko ne može bolje da uradi taj posao od nje same. Uglavnom je moj muž uvek za to da pozovemo ženu da mi pomogne, platimo i gotova stvar. Tako se i on manje zamara, a tako će izbeći izbezumljenu, nervoznu i umornu ženu u kući, znači mene. Međutim, mučenica-škrtica takođe oseća obavezu da uštedi svaki evrić smatrajući da je to bacanje para. Zašto da platim za nešto što možem(o) da uradim(o) sama/i?
.

Pre neki dan  me je ginekolog upozorio rekavši mi da moram manje da radim i da više odmaram. Odbacila sam tu mogućnost u startu pomislivši u sebi da je totalna budala. Međutim, ko je ovde budala, ja ili on, to ne znam. Štaviše, već sledećeg jutra sam navalila kao nečastiva da čistim i perem terase, a bila sam i spremna da skinem zavese i operem prozore, jer je dan bio apsolutno savršen za takav posao, a porođaj se bliži, pa mooora sve da bude spremno do tada. Znajući da preterujem i osećajući ponovo ono neprijatno zatezanje stomaka (blage kontrakcije materice) onako "sasvim neobavezno i slučajno" nagovestih mužu preko fejsa (on je bio u ordinaciji) moje planove za tadašnji dan. Podsvesno sam, gle budale, tražila od njega odobrenje i "izgovor" da odustanem i da  pozovemo ženu koja će to uraditi umesto mene. Na moju prvu izgovorenu reč, on je rekao: "Zvaćemo je da dođe sledeće nedelje, ne radi ništa. Ne smeš da se opterećuješ". Laknulo mi je, mada sam ipak bila nekako uznemirena. Čudno, zar ne? Ostavila sam metlu, crevo za vodu, sklonila merdevine i sela na krevet. Počela sam da plačem. Da, plakala sam gorko i neutešno. Plakala sam, jer mi je došlo iz dupeta u glavu, bilo mi jasno kao dan, da sam počela strašno da ličim na moju majku. A, da budem iskrena, ja nikada nisam želela da ličim na moju majku. Užasno je to reći, ali stvarno nisam.

I onda sam morala da se zapitam: zbog čega sam takva? Kako i zašto mi je usađena ta idiotska ideja da traženje pomoći od nekoga znak slabosti? Istina je da volim stvari da uradim sama bez smetnje, na miru, individualista sam, valjda zato, ali zašto ne mogu nikada, ama baš nikada da potražim pomoć čak i onda kada mi je preko potrebna? Evo šta sam zaključila:

~ Bojim se da će neko to protumačiti kao moju nekompetentnost ili nesposobnost. Verovatno se iza toga krije...egoizam, nesigurnost, nešto od ta dva. To tek pokušavam da prokljuvim.

~ Bojim se da će taj neko odbiti da mi pruži pomoć, pa će to pokvariti naš odnos.

~ Ne želim nikome ništa da "dugujem",

~ Smatram da određeni posao mogu da uradim bolje od drugih.

~ Mislim da su ljudi koji se oslanjaju na pomoć drugih inferiorni i..lenji. ("mrzi me" je bio zabranjen izraz kod moje majke). Čoveče, eto prosvetljenja!

~ Puno puta u životu mi se niko nije našao, niko mi je pružao pomoć kada mi je bila najpotrebnija. Zbog toga sam ranjiva, povređena i ne volim da se oslanjam na druge.

~ Ne volim biti teret, a kada mi neko pomaže ja se uglavnom baš tako osećam...kao teret.

Pitanje je sada: kako se osloboditi svih tih debilskih misli i kako napokon naučiti da pre svega pomognem sebi povremeno tražeći pomoć od drugih?

Stvarno ne znam kako ću pronaći snagu da priznam sebi da sam osoba sa slabostima i ograničenjima, da ne smem biti toliko stroga prema samoj sebi i da napokon shvatim da postoje ljudi koji će mi rado pomoći ako to od njih zatražim.
Prvo moram naučiti od koga mogu tražiti pomoć. Mislim da sam do sada shvatila ko to može i želi, a oni koji mi se ranije nisu našli, neće ni sada. Njih jednostavno treba otpisati i shvatiti da nisu svi ljudi isti. Možda bih mogla i ja sama češće da nekome nudim pomoć. Moram da se naučim poverenju, da više verujem ljudima. Da, ja jesam vredna toga da mi neko pomogne. Ja to zaslužujem. E, to će mi biti najteže utuviti u glavu. Sve u svemu, moram prevazići svoju umišljenost da sam svemoguća i iznad svega, zbaciti sa sebe taj odvratni, dosadni kostim mučenice. Ne stoji mi. Nikome ne stoji.


Ja zaista volim moju majku, ali ne želim da na taj način ličim na nju. Ne tako.


"Budi dovoljno jaka da budeš samostalna,
dovoljno pametna da priznaš da ti je pomoć potrebna,
i dovoljno hrabra da bi je zatražila."

 Jaka. Pametna. Hrabra.

Uh.