Postoji jedno pitanje koje uporno postavljam samoj sebi:"Kako si, majke ti, postala ovakva?". Zašto sam moje snove, muziku, stvaranje, pisanje, maštanje zamenila racionalizovanjem i analiziranjem svega? Zar nije upravo Anais Nin, moja omiljena književnica, rekla da analiza (u njenom slučaju psihoanaliza) ubija kreativnost? Kako je moguće da sam nekada, dok su mi deca bila manja i zahtevnija ja stalno izmišljala igre, priče, pesme? Kako sam tada, mnogo umornija i nervoznija, mogla da često pišem, fotografišem glupim, jeftinim aparatom, slušam muziku, sanjarim neprekidno, stvaram sebi i drugima magiju?
Kako? Kako? Kako? U nekom trenutku sam sebe ubedila u to da je sve to uzaludno, nepraktično, da je sve ono što radim čisto gubljenje vremena. Zbog čega? Zato što nije davalo nikakvog konkretnog rezultata. Jesam li išta zaradila od mog piskaranja? Koja je svrha slušanja muzike? Šta ja imam od bajki, pesama i igara? Bolje za to vreme da sredim ormare, operem kupatilo, skuvam ručak. Hm, pa nekada sam se i dok sam kuvala osećala kao da stvaram magiju, a sada...i to je postala još jedna obaveza na listi dnevnih zadataka.
Kada i kako sam prestala na knjige i moje kuvare da gledam kao ne izvor predivnog bega od stvarnosti i inspiracije? Zašto sam, o zašto, sebi dozvolila da me ljudi i njihova dela toliko pogađaju, do te mere da zaboravim sve ono što me je kada usrećivalo i ispunjavalo? Kada i zašto sam počela da verujem u to da je sve uzaludno ukoliko nije praktično, realno i logično? Ko me je ubedio u to da najednom ne zaslužujem sreću i zadovoljstvo, samo zato što je život težak i pun problema? Zbog čega sam umislila da je pronalaženje rešenja iz životnih, egzistencijalnih problema prioritet, da je neminovno čekati neke bolje dane, neko bolje mesto da ponovo pronađem sebe i radim ono što volim? Zašto sam čekajući više i bolje propustila...danas, ovde i sada?
Dugi niz pitanja, suze, ponovna pitanja, suze, iskrenost. Saznanje da mi moja novousvojena prizemnost nije pružila mir i sreću koje sam očekivala. Smatrala sam da ću tako sebe zaštiti od ranjivosti i da ću napokon "izrasti" u onu praktičnu i prizemnu Doru u koju sam oduvek želela da se pretvorim.
Shvatih da bolji dani možda neće ni doći, možda nikada neću imati više vremena da radim sve ono što želim. Moje racionalizovanje me samo udaljava od snova, od njihovog ostvarenja. A, koji su to moji snovi? Shvatih da oni nemaju nikakve veze sa novcem, sa sticanjem, sa slavom. Moji snovi su nekada bili živi, njih sam živela punim plućima, onda kada sam kreirala mala čudesa na papiru, na kompjuteru, u kuhinji, u šetnji sa decom posmatrajući lišće, vodu i nebo. Živela sam kroz kreiranje, posmatranje, slušanje. Osećala sam polet, ushićenje, radost. A , onda, onda je sve to iz nekog razloga postalo suvišno, nepraktično, uzaludno, bezveze. Problemi, životne poteškoće, nedostatak novca su bacile senku na sve ono što je lepo, duševno, kreativno. Ubilo je magiju, boje, utišalo melodije. Dozvolila sam sebi to. Dozvolila, ali ne više. Znam da verovatno nikada neću imati svoju pekaricu, ali zar to treba da me spreči da pravim kolače, da mesim, da eksperimentišem, da učim o novim ukusima, tehnikama, zar to znači da u mojim đakonijama ne treba da uživam ja, moja deca, moji poznanici?
Ako nešto volite, ako vas nešto usrećuje, onda to nije uzaludno čak i onda kada to nešto nije opipljivo, čak i onda kada drugi ne vide vrednost u onome što radite i stvarate. Zar je bitno šta drugi misle? Nije! Bitno je samo ono što osećate dok to radite.
I tako, uzela sam papir i olovku i sastavila listu svih onih stvari koje sam nekada volela da radim i sve ono što bih volela da radim. Zatim sam sastavila listu ljudi/blogova/umetnika/knjiženika/filmova/pesama koje me inspirišu ili koji će mi pomoći u dobijanju inspiracije. Obećala sam sebi da ću dozvoliti sebi da sanjam, da se igram, zabavljam, da isprobavam, da grešim, da učim i rešila sam da je sasvim OK ako od svega toga ne dobijem ništa vredno ili opipljivo. Bitno je da budem...ispunjena. Planiram da svakodnevno nešto kreiram. Moj cilj je svakodnevna kreativnost u bilo kom obliku.
Zanima vas moja lista? Ona izgleda otprilike ovako:
1. Piši redovnije blog, iskreno, otvoreno, bez cenzure.
2. Piši priče, kratke, duge, besmislene, glupe, smešne, piši bilo šta. To te oslobađa, zar ne?
3. Piši liste. Odvoji vreme za 30-o dnevni izazov pisanja listi (o tome u jednom od sledećeg postova).
4. Odvoji minut svog vremena dnevno za The One-Minute Writer.
5. Pokušaj da slikaš, iako nemaš pojma. Žvrljaj, brljaj, uživaj u bojama. Uči o tome. Slikaj zajedno sa decom, ali najviše kada si sama.
6. Fotografiši makar jednu stvar dnevno. Proučavaj fotografe kojima se diviš, uči o svetlosti, kompoziciji.
7. Izaberi jednom nedeljno neki fini, neobični recept sa nekog bloga ili kuvara i spremi ga. Neka bude nešto posebno i lepo.
8. Slušaj muziku, isključi TV. Otkrij nove kompozicije, muzičare, podseti se na one koje si nekada volela da slušaš.
9. Čitaj, makar stranicu dve dnevno. Kreni od knjiga koje čame na policama, usamljene i nepročitane.
10. OK je sanjariti. Prepusti se.
Kreativnost se ne može istrošiti. Što je više koristite, više ćete je imati. Kreativnost je dozvoliti sebi da pravite greške. Spremna sam za greške. Spremna sam na to da me moje greške ispune i usreće.
Čuvajte se i čitamo se ponovo!
Dugi niz pitanja, suze, ponovna pitanja, suze, iskrenost. Saznanje da mi moja novousvojena prizemnost nije pružila mir i sreću koje sam očekivala. Smatrala sam da ću tako sebe zaštiti od ranjivosti i da ću napokon "izrasti" u onu praktičnu i prizemnu Doru u koju sam oduvek želela da se pretvorim.
Shvatih da bolji dani možda neće ni doći, možda nikada neću imati više vremena da radim sve ono što želim. Moje racionalizovanje me samo udaljava od snova, od njihovog ostvarenja. A, koji su to moji snovi? Shvatih da oni nemaju nikakve veze sa novcem, sa sticanjem, sa slavom. Moji snovi su nekada bili živi, njih sam živela punim plućima, onda kada sam kreirala mala čudesa na papiru, na kompjuteru, u kuhinji, u šetnji sa decom posmatrajući lišće, vodu i nebo. Živela sam kroz kreiranje, posmatranje, slušanje. Osećala sam polet, ushićenje, radost. A , onda, onda je sve to iz nekog razloga postalo suvišno, nepraktično, uzaludno, bezveze. Problemi, životne poteškoće, nedostatak novca su bacile senku na sve ono što je lepo, duševno, kreativno. Ubilo je magiju, boje, utišalo melodije. Dozvolila sam sebi to. Dozvolila, ali ne više. Znam da verovatno nikada neću imati svoju pekaricu, ali zar to treba da me spreči da pravim kolače, da mesim, da eksperimentišem, da učim o novim ukusima, tehnikama, zar to znači da u mojim đakonijama ne treba da uživam ja, moja deca, moji poznanici?
Znam da verovatno nikada neću izdati svoju knjigu, jer je jednostavno verovatno nikada neću završiti, ali zar to znači da ne vredi uživati u procesu stvaranja? Da li to znači da ne moram to sebi predstaviti kao izazov, kreativni zadatak?Stranica dnevno, pa neka je glupost, neka je nečitljivo i bezvezno. Bitno je da ću u tome uživati. Da li je zaista tako...lako? Oh, jeste, jeste! Lako je i lepo!
Hoću li ikada naučiti da slikam? Ne znam. Mislim da nemam talenta za to, ali volela bih da naučim nešto o bojama, da šaram, da se igram četkicama i temperama, da se opustim, da smišljam svoje ilustracije, da ih stavljam na frižider, da uokvirim moja mala, bezvredna, bezvezna remek-dela i kačim ih na zid. Hoću, jer me sama ideja usrećuje, čini da mi srce preskače od uzbuđenja.
I tako, uzela sam papir i olovku i sastavila listu svih onih stvari koje sam nekada volela da radim i sve ono što bih volela da radim. Zatim sam sastavila listu ljudi/blogova/umetnika/knjiženika/filmova/pesama koje me inspirišu ili koji će mi pomoći u dobijanju inspiracije. Obećala sam sebi da ću dozvoliti sebi da sanjam, da se igram, zabavljam, da isprobavam, da grešim, da učim i rešila sam da je sasvim OK ako od svega toga ne dobijem ništa vredno ili opipljivo. Bitno je da budem...ispunjena. Planiram da svakodnevno nešto kreiram. Moj cilj je svakodnevna kreativnost u bilo kom obliku.
Zanima vas moja lista? Ona izgleda otprilike ovako:
1. Piši redovnije blog, iskreno, otvoreno, bez cenzure.
2. Piši priče, kratke, duge, besmislene, glupe, smešne, piši bilo šta. To te oslobađa, zar ne?
3. Piši liste. Odvoji vreme za 30-o dnevni izazov pisanja listi (o tome u jednom od sledećeg postova).
4. Odvoji minut svog vremena dnevno za The One-Minute Writer.
5. Pokušaj da slikaš, iako nemaš pojma. Žvrljaj, brljaj, uživaj u bojama. Uči o tome. Slikaj zajedno sa decom, ali najviše kada si sama.
6. Fotografiši makar jednu stvar dnevno. Proučavaj fotografe kojima se diviš, uči o svetlosti, kompoziciji.
7. Izaberi jednom nedeljno neki fini, neobični recept sa nekog bloga ili kuvara i spremi ga. Neka bude nešto posebno i lepo.
8. Slušaj muziku, isključi TV. Otkrij nove kompozicije, muzičare, podseti se na one koje si nekada volela da slušaš.
9. Čitaj, makar stranicu dve dnevno. Kreni od knjiga koje čame na policama, usamljene i nepročitane.
10. OK je sanjariti. Prepusti se.
Kreativnost se ne može istrošiti. Što je više koristite, više ćete je imati. Kreativnost je dozvoliti sebi da pravite greške. Spremna sam za greške. Spremna sam na to da me moje greške ispune i usreće.
Čuvajte se i čitamo se ponovo!
Odlicno,upravo si i mene inspirisala da uradim nesto kreativno danas...a sto se ostalih dana tice?! Dan po dan! I pisi cesce,molim te.Imas talenat,iskoristi ga.....stotinu pusica iz BL
ReplyDeleteBravo Dora.Vratila si se.To je moja Dora!Ona zbog koje sam pocela da uzivam u citanju bloga.Predivni opisi,savrsene slike.Pa sta ako i nesto nije tako savrseno...ti ih nacinis nezaboravnim.Sve ovo do sad pripisujem hormonima,malo te poljuljalo.A sada si opet ona stara.Znala sam da ce taj dan doci.Hvala ti!Samo pisi,bilo sta,sve je carobno.
ReplyDeleteToliko se radujem ovim redovima :)
ReplyDeleteSlazem se sa Tijanom, I ja Sam to pripisivala hormonima... Welcome back i hvala to na tome :)
ReplyDeleteAmelie
Pa...kako preziveti, bez sanjarenja?! Nemoguce je!
ReplyDeleteSladjana Randjelovic
Sasvim slucajno nabasah, Doro, na tvoj blog. Citajuci tvoje tekstove, kad god imam vremena, posve sam se zacudila, jer kao da sam drmala svoje leptirice u glavi koji su ispadali na papir ostavljajuci trag u slovima, mislima, zapazanjima... Drago mi je da nisam usamljen slucaj i hvala ti na tome, ma koliko smesno zvucalo, tako je.
ReplyDeleteNovi Sad
Zar nisu stvari na koje slučajno nabasamo naprosto divne! nema slučajnosti! slične duše se traže, a onda nekako pronađu. ulepšala si mi dan i hvala na ovakvom divnom komentaru...
DeleteDora
Doro, draga, srećna sam što sam ti ulepšala dan! Ti si meni to učinila više puta. Samo bih te podsetila na tvoj tekst u vezi brzine života u Grčkoj, gde si uvela šetnju sa detetom do škole, umesto jurnjave autom i ono na šta sam zatreptala je onaj divan majčinski poljubac i želja za lep školski dan svome detetu...Taj tekst vredi pročitati više puta, kada god malo skrenemo sa putanje života i uplovimo u neke tamo novčane tokove (od kojih nam dosta toga zavisi, ali zaista imam dokaz da ni blizu nije sve u tome, koliko mi od toga pravimo čudesa).
DeleteI još nešto: ma ko kaže da ti nećeš nikada imati svoju pekaricu? A šta predstavljaju sve te tvoje đakonije? Tvoj čarobni kulinarski prostor? Porazmisli o tome, ali onako malo šire i unapred, pa ćeš videti koji će ti se film razviti, ja te već vidim u tvojoj pekarici! Mnogi čuveni pekari su počeli od jednog stola, slavine, komarnika i euro palete na kojoj su stajale sirovine. Čisto da znaš, a znam da znaš!
Ah, drage moje, da možda su hormoni potpomogli mojim osećanjima, ali istina je da je 2014. godina bila jedna od najgorih, prepuna razočarenja i promena na gore. Izgubila sam neke drage ljude, egzistencijalno su iskrsli problemi, morali smo doneti neke važne, životne odluke koje su jako stresne i...konačne, a onda se sve to izjalovilo, jednostavno nam se nije dalo. Život je takav, pun razočarenja, padova, bola, ali ne želim se tome prepustiti, naročito kada većinu stvari ne mogu promeniti. ne mogu vratiti drugaricu koja je letos umrla, ne mogu promeniti ljudsku sebičnost i pokvarenost koju sam osetila na svojoj koži, ne mogu štampati novac, ne mogu naći posao, mnogo toga ne mogu promeniti, ali mogu tu bednu svakodnevicu da ispunim lepim i kreativnim stvarima, da malo zaboravim, da usrećim sebe, da pauziram, da se napunim novom energijom i elanom. hvala na razumevanju i kometarima!
ReplyDeleteDivan post i divan komenta..Život je takav da nas nekad dotuče, da nam se ništa ne da (i meni je 2014-a bila jedna od onih gdje sam nakon svadbe se osjećala kao da ništa više nije bitno, ništa me nije veslilo, depra teška..) Ai sitnice su ono što čine život i trebamo više tih malih, retnih, tihih trenutaka sami sa sobom - a nikada ne znaš, možda jednog dana tvoja djeca budu više uživala u čitanju tvojih pričica, u jednoj maloj uokvirenoj sličici na zidu koju si ti napravila nego u svjetski popularnim djelima umjetnosti.
DeleteSorry što mi slova fale, tipkam na laptopu i neka me jednostavno ne slušaju xD
DeleteDivno, hvala, hvala...
DeleteO Bože, prelep tekst! Skoro nikad ne ostavljam komentare na tekstove, ali iz nekog razloga, sada imam tu potrebu. Sasvim slučajno nabasah na tvoj blog pre par dana u potrazi za nekim lepim posnim receptom, napravila krompir na manastirski način, oduševila se, usput preletela preko par tekstova i ubacila blog na listu omiljenih. Danas, dok sam čitala ovaj tekst, za mene je vreme na trenutak stalo. Osećala sam neverovatan mir. I pomislih, to je to, kao podrška svima koji se osećaju slično kao ti, da ne beže od onoga što jesu, da znaju da nisu jedini i da nisu sami. Divan tekst i divan blog!. Hvala ti i veliki pozdrav! Ivana
ReplyDeleteIma jedna fenomenalna knjiga: "Jedi, moli, voli" od Elizabeth Gilbert.
ReplyDeleteU jednom dijelu piše o tome kako je bila u ašramu u Indiji i sklopila je na tom mjestu mira i meditacije puno prijateljstava i stalno je naravno pričala (kako je pričalica po prirodi). Onda je u jednom trenu htjela ići protiv sebe, pa si je zabrijala da postane tiha djevojka, tajanstvena djevojka koja leluja, treperi i šuti (hahaha...) i svi bi koji bi došli u ašram pitali druge tko je ta tako tajanstvena djevojka.
Naravno, ona je krenula da bude tiha, ali svemir posebnim dušama ne da da se ugase pa se za par dana desilo to da su je izabrali da bude domaćica novim pridošlicama u ašram. A domaćica mora biti relativno pričljiva. I tako je ona našla svoje savršeno mjesto u tom ašramu.
Na tom dijelu knjige valjala sam se od smijeha i sjetila se još nekih ljudi kako su pokušali biti nešto što jednostavno nisu.
E sad kad sam čitala tvoj post i dio u kojem pišeš:
"da ću napokon "izrasti" u onu praktičnu i prizemnu Doru u koju sam oduvek želela da se pretvorim" to me podsjetilo na ovu divnu knjigu i nasmijah se.
Veliki pozdrav "prizemna" i inspirativna Doro :)
Marija
Hehehehe, baš mi je drago što si to podelila sa mnom!!!!!
DeleteHvala Bogu da nisi odustala! Jedva cekam da ponovo citam tvoj blog! Nedostajala si! Mina
ReplyDeleteZnas kako si "postala takva" ?
ReplyDeleteTi si u drugom stanju i nosis decaka, a taj decak ima svoju energiju - musku energiju ;-)
Energija koja je analiticka, a ne kreativna...
Tvoj energetski status je zbog toga trenutno izmenjen...ti i tvoja (inace zenstvenim delom dominirajuca strana: ona kreativna, inuitivna) energija niste same...u gostima vam je neobicno velika doza muske energiju....zbog toga su pocele da dominiraju muske aktivnosti i nacini spoznaje i razmisljanja....mnogo ti je interesantno to iskustvo ;-)
Al'polako dolazi kraj toj energetskoj simbiozi....i sve si bliza svom uobicajnom energetskom spektrumu :-* nemas razlog da se brines...
Pozdrav Dalila
Odavno nisam čula nešto tako interesantno. Eto, nikada mi takvo jedno objašnjenje ne bi palo na pamet! Odmah sam to pročitala mužu i složio se sa tobom, jer je i on u meni primetio promenu . Kaže mi da sam "kao na struju", fizički aktivna, nekako pragmatična, analitična, a ja nikada nisam bila takva. Ranije sam bila samo emocije, emocije i emocije. Hvala ti još jednom. Nećeš mi možda verovati, ali osećam se mnooooogo bolje!
DeleteNema na cemu, drago mi je :-*!
DeleteVrlo interesantan dogadjaj na tu temu: jedna moja drugarica je pre nego je saznala da je trudna pocela da reaguje u uobicajnim situacijama vrlo cudno - na primer u nekom glupiranju i zezanju s muzem bi odjednom postala akgresivna i besna, sto inace nikad ne bi....oboma im je to bilo malo cudno....i onda kada je ugledala dve crtice na testu postalo joj je jasno zbog cega sve te promene - drugo stanje....i kao slag na tortu i ona je rodila decaka, tako da se ta agresivna ponasanja uklapaju molim (bez uvrede muskaraca, ne mislim tim da su svi muskarci uskljucivo agresivni, pojenta je domninacije jednog odredjenog kvaliteta energije, naime muske - ko razume shvatice)..
Ja sam u trudnoci sa svojom drugom cerkom bila vrlo burnih emocija - a inace sam stalozena i mirna osoba (kao i mm), a u toj trudnoci nam se cak dogodilo da smo se pred prijateljima posvadjali na krv i noz, kao scena iz filmova :-)))) da mi je neko to rekao da nama moze to da se dogodi ne bih verovala....al'eto ito dozivesmo....i da, nasa cerkica je vrlo temperamentna :-)))
Ti, draga, znaš da te ja čitam baš zato što svaku tvoju rečenicu doživljam kao svoju, prepoznajem svako osećanje, svaku nedoumicu. Zato mi je i sada jako jednostavno da priznam da sam se identično osećala ali se ja, za razliku od tebe, još nisam probudila.
ReplyDeleteMoje slikanje još stoji neostvareno, roman će biti napisan, jednog dana, malo više čitam nego ranije, ali sam, iskreno, umorna od svega, premorena...i od dnevnih obaveza i od dece i od ljudi koji me okružuju...od svakodnevnice. Mene mora nešto da izbaci iz jednoličnosti da bih osetila tu pozitivnu energiju i te nove leptiriće. A to se već neko vreme ne dešava...Zato za sada samo čitam i upijam i nadam se da ću uskoro otvoriti oči
I veliki poljubac za moju dragu Dalilu, koja ti piše ovakve komentare <3
Draga Doro,
ReplyDeletetvoj tekst mi je došao u trenutku previranja, raspada jednog sistema i pokušaja da se sastavi nov koji će obuhvatati sve to o čemu pišeš. Ronim po sebi, u sebi i tražim onu iskru za koju znam da postoji tu negde, ali je tama iz proteklih par godina sakriva.
Inspiracija, kreativost, lepota, ljubav, pažnja, sreća, sve je to u nama. Samo se malo uspavalo :)
Hvala ti na podršci, i ja je tebi pružam :*