Moji rezultati vežbe "promeni svoj život za 20 minuta"

Svi vi koji ste uradili vežbu "Promeni svoj život za 20 minuta" znate da se u njoj traži od vas da ono što ste napisali odložite i pročitate sledećeg dana. Takođe, traži se da sebi postavite određena pitanja kao što su na primer: Koliko od napisanih stvari sam uspeo\la da ostvarim?  Koliko je napisanih stavki realistično i ostvarljivo? Na koji način ih mogu ostvariti? Da li me je nešto iznenadilo od onoga što sam napisao\la? Da li postoji nešto na listi što mi nikada do sada nije  palo na pamet? Kako se osećam zbog toga? Da li me je to zaprepastiolo, iznenadilo, nasmejalo? Šta mogu učiniti?

Što se mene tiče, ono što mi je odmah upalo u oči je da su se kroz listu smenjivale reči "pisanje", "zdravlje", "kreativnost", "kvalitet života", "jednostavnost", "porodica", "energija", "elan", "priroda", "aktivnost", "ishrana", "deca". Uočila sam da su sve moje želje bile vezane za težnju ka blagostanjem i za sve ono što uključuje u sebe dobrobit i lep život za moju porodicu. Pod pretpostavkom da su naši egsistencijalni problemi rešeni (posao koji se kotrlja i dom čiji nismo vlasnici, ali je ipak...dom) shvatila sam da su mi sada najvažnije stvari u životu upravo one koje se ne mogu kupiti: a to je zdravlje, energija i vreme provedeno sa onima koje volim. Tu su i još neke, lične stvari kojima nisam pridavala značaj ili bolje reći: nisam ih bila svesna. Jedna od njih je činjenica da nikada nisam naučila da slušam svoje telo. Poslednjih par i više godina sam bila potpuno posvećena  onome i onima koji me usrećuju. Naime, tokom odrastanja nije mi se često pružala ta šansa. U svojim "najboljim" godinama sam bila opterećena (ne svojom krivicom) stvarima sa kojima nisam umela da se nosim. Zbog toga nisu mi ni bile stvorene prilike da udovoljim sebi. Moj život je uglavnom ličio na konstantno udovoljavanje drugima tako što sam radila ono što se od mene očekivalo, bez mnogo pitanja i bez mogućnosti da biram. Pošto prirodno nisam dominantna niti borbena ličnost, dozvolila sam da me  nosi stihija i da drugi donose odluke umesto mene.Tek sam pre nekoliko godina, znači relativno kasno u mom životu, shvatila da nije kasno da promenim sebi život i nadoknadim sve ono što sam izgubila. I tako, grozničavo sam pokušavala da saznam ko sam, šta volim i šta me usrećuje? Kao što rekoh tim procesom sam naučila da slušam svoje srce i izgradila sam svoju filozofiju razmišljanja i života koju više niko i ništa ne može da poljulja. Mislim da je to jedan od najlepših osećaja na svetu. Međutim, na tom putu jedno nisam naučila, a to je da slušam svoje telo. Ono je pokušavalo nešto da mi kaže, bunilo se, vrištalo: "Hej, hej ti! Probudi se! Pokreni se! Ovo nije dobro za tebe! Ne radi to sebi! Tebi to ne treba". Umesto da ga poslušam ili makar oslušnem birala sam da povlađujem sebi, a svi znamo do čega to dovodi:  neželjeni kilogrami, umor, nedostatak energije, neraspoloženje, dizbalans.
Nakon ove vežbe sam konačno iskristalisala sebi da iako volim sebe i svoje telo, ja sam daleko od one žene kakva želim biti. Možda nikada neću dostići taj neki ideal koji imam u svojoj glavi, ali makar znam šta želim od sebe: da budem optimalno zdrava, energična, aktivna, prirodna i zadovoljna.
Odricanje od šećera na koji sam se nedavno rešila je samo jedan mali početak, sitnica. Toliko toga još moram uraditi, ali barem ovoga puta dobro znam kako ću to postići. Verovatno ste zaključili  da želim da postignem određeni fizički izgled, ali ne, ne mislim isključivo na to: cilj je da napokon uspostavim ravnotežu između onoga kako se osećam i kako izgledam, a to je mnogo više od kilograma, savršene zadnjice i trbušnjaka. Ništa od toga mene posebno ne zanima, ne intereseuje me savršenostvo niti da li se nekome dopadam, samo želim da budem snažna, energična i zdrava i da se osećam DOBRO. To isto želim i mojoj porodici. I tako, prvi korak koji smo preduzeli (porodično) je naša promena odnosa prema hrani. Tek je početak i ni jedan početak nije lak. Zatim, dogovorili smo se da svake nedelje, kao porodica i individualno, postavimo sebi određene izazove. Još uvek ih nismo konkretno odredili, ali radimo na tome. U suštini, ti izazovi će učiniti da se još više zbližimo, da imamo više kvalitetnog vremena zajedno i nateraće nas da  se svako od nas potrudi ima "svoje vreme" koje zaslužuje. Potrebe SVIH u porodici moraju biti zadovoljene, nema požrtvovanja, odricanja i svaljivanje krivice. Takođe, utvrdili smo da to najpre iziskuje organizaciju i spremnost na kompromis cele porodice. O tome ću detaljno drugi put.

A, sada dolazi na red pisanje. Oni koji me znaju, takođe znaju da nisam baš nešto pričljiva niti posebno komunikativna osoba. Jedini vid komunikacije i izražavanja koji koristim je pisanje. Tu se najbolje snalazim. U "stvarnom životu" sam čutljiva, stojim po strani, često ne učestvujem u raspravama. Pisanje ovog bloga je moja lična terapija i moram reći da mi je on promenio život zauvek. Ne zarađujem od njega, čitanost i nije neka, nisam niti poznata niti popularna,  daleko od toga da sam pisac, međutim, shvatila sam putem ove vežbe da ako želim da budem potpuno zadovoljna ovim što radim moram da se rukovodim devizom "piši o onome što znaš" i "pronađi svoj stil, svoj glas". Naime, oduvek sam želela da ovaj blog bude nešto 100 % iskreno i moje, a da bih to postigla moram da u njega ulijem celu moju dušu. I tako, rešila sam da ovaj blog postane ličniji i manje uopšten. Dala sam sebi zadatak da verodostojnije dokumentujem svoj život time što ću pokušavati da stavljam više mojih fotografija, da pišem o svakodnevnim stvarima koje me muče, da delim sa vama moje  izazove, rezultate istih i sve ono što je lepo, čak i ono što je ružno. Čini mi se da oni koji obilaze moj blog imaju utisak da živim neki začarani i bajkoviti život samo zato što biram da pišem samo o lepim stvarima. To je daleko od istine i ne želim da vlada ta zabluda. Istina je da me često ljudi iz okruženja pitaju: "Kako izdržavaš?". To vam sve govori. Ne krijem da sam veoma srećna i zadovoljna, ali takođe znam da smo uložili mnogo truda, strpljenja,  prošli kroz razne muke, izazove i iskušenja da bih smo stigli ovde gde smo. Svakodnevno se susrećemo sa novim problemima, ali smo borci i uvek idemo napred.  Vidite da koristim reč "mi". U tome je tajna.
Ponekad je sve stvar izbora i mirenja sa činjenicom da nikada nećeš imati sve ono što želiš i da možeš biti srećan sa onim što već imaš. Upitala sam se takođe: zašto je meni ovaj blog toliko važan  kada od njega nemam nikakvu korist? I upravo u tome leži  i odgovor. Vrednost bloga ne leži u materijalnom dobitku (koji inače nemam) već u tome da on opisuje moju evoluciju i moj put ka onome što želim da postignem, a zaista, krajnji cilj nije ni bitan, već sam proces. Takođe kažu da blogeri pate od egocentričnosti i da vole da neprestano pričaju o sebi. Ne slažem se sa tim. Da objasnim: ja sam oduvek volela i želela da pišem, oduvek sam volela da me neko inspiriše i da nekoga inspirišem. U ovom blogu su te dve želje objedinjene bez trunke egocentričnosti i narcisoidnost, šta više on mi pomaže da pobedim moj strah od ljudi i stidljivost.

Reč "jednostavnost" se isuviše često pominjala u listi. I moram vam reći da mi je jedan od najvećih životnih ciljeva da postignem jednostavnost u svemu tj. da živimo što jednostavnijim i skromnijim životom: šta nam je stvarno potrebno, a šta je suvišno?  Lično ne nalazim nikakvu radost niti sreću u stvarima: imam jeftini mobilni telefon, garderoba me ne zanima, šminka, cipele takođe. Pored izloga prolazim vrlo nezainteresovana i stvarno ne kapiram čemu tolika frka? Da budem iskrena,sve  to može samo da optereti čoveka, a nikako da ga usreći. Ako već moram biti opterećena, onda neka budem nečim što mi je zaista važno i što me čini srećnom, a to je da se deca i mi kvalitetno i zdravo hranimo i da provodimo što više vremena zajedno. Moj muž je manijak za tehniku, kompjutere, alat, spravice i ima veću sklonost ka trošenju novca od mene. Često umem u šali (mada nije daleko od istine) da mu kažem: " Ti si srećan čovek. Imaš ženu koja ti štedi, a ne troši pare." Stalno sam u nekom pokušaju da ga odvratim od neke kupovine ili da mu dokažem da nam većina stvari koje imamo u kući nisu potrebne. To je proces i zaista želim da maksimalno pojednostavnim naš život i svedem naše potrebe na minimum.

Jedna od nerealističnih stvari na listi od njih 100 je moja želja za...prostorom. Ta skrivena potreba je isplivala posle jedno 15 minuta pisanja liste. Izašla je iz mene totalno neplanirano i što znači da je nisam čak ni bila svesna. Šta pod tim mislim? Prostor je za mene mogućnost da otvorim prozor i da pred sobom imam pogled koji se završava u nedogled. Idealno bi to bio pogled na more i talase i mogućnost da kada god poželim prošetam plažom...okružena prostranstvom, slobodna i srećna. Da bi se to desilo morali bi da imamo kuću pored mora, što za sada  nije moguće. Možda se nikada neće ni ostvariti, ali eto, mi smo pronašli alternativna rešenja. Jedan do naših planova je da svakog vikenda (nedeljom), kada god to vreme dozvoljava idemo porodično na pecanje. Takođe, zacrtali smo da ma koliko umorni i pretrpani poslom bili moramo makar 3 puta nedeljno da idemo u šetnju pored mora, čak i po kiši i vetru što ume da bude prelepo, baš magično. Ovu potrebu tumačim vrlo jednostavno: toliko smo zaokupljeni poslom, tehnologijom, kućom, decom da pre ili kasnije počinjemo da se osećamo kao zarobljenici svih tih stvari. Zarobljenici sopstvenog života. Želja za prostorom je ništa drugo do želja za slobodom koju, ako si odgovorna osoba, gubiš u trenutku kada osnuješ porodicu. Umesto da se nakuplja nervoza i elektricitet u kući, svu tu negativnu energiju treba izemitovati u prostranstvo i poslati je daleko, što dalje od nas. Neka je preuzme more, reka, jezero, drvo ili planina. Priroda zna šta će sa njom. Pretvoriće je u nešto lepo, a ne u svađu, bolest i prezir, kao što to činimo mi, ljudi.

Mogu odgovorno da tvrdim da mi je ova vežba pomogla mnogo više nego što sam očekivala. Stavljanje mojih misli na papir i dajući sebi vremena da se one stalože i iskristališu mi je pomoglo da  pronađem načine da nekako ostvarim ono što duboko u sebi već odavno želim, a što nisam umela da prepoznam niti definišem. Iako sam bila pomalo skeptična, uradila sam vežbu iz čiste zabave ne očekujući  da će desiti nešto, a ipak jeste. Desilo se. Desile su se neke odluke, desio se ovaj blog post, dešava se puno toga u ovom trenutku.
.
.
.
Sve je počelo tako što sam namestila štopericu na 20 minuta i krenula da pišem.


Pa, šta čekate?