Tetka

Pre neki dan, dok sam seckala neke voćke u kuhinji, ne znam da li zbog svežeg vetrića koji je ljuljao krošnje limunovog drveta u dvorištu ili  zbog one jutarnje, zlatne svetolosti koja nežno nagoveštava jesen, mene uhvati neka neutešna  tuga i počeh da plačem potpuno zatečena i iznenađena naglom poplavom emocija.  Čega je to bilo vazduhu ne znam, ali u tom trenutku se setih moje tetke i toga koliko mi nedostaje. Ona je zdrava (koliko god je to moguće u njenim godinama) i živa, ali veoma, veoma daleko.
Kada sam bila dete, pored tate ona mi je bila najomiljenija ličnost na svetu. Za razliku od mame, ona me nikada nije grdila, nikada se nije ljutila na mene i  ispunjavala  je svaki moj hir. Dešavalo se da često nestanem iz dvorišta zgrade, moji bi me uspaničeno tražili, niko ne bi znao gde sam, sva bi se deca igrala ispred zgrade sem mene. Ispostavilo bi se posle izvesnog vremena  da sam se onako mala hrabro uputila pešaka do tetkine kuće. Ona je bila smeštena odmah pored pruge koja je prolazila pored Starog Groblja u Nišu. Podjednako su me intrigirali i vozovi i spomenici na groblju, a najviše sam se radovala svežem "Žitopekovom" hlebu premazanom margarinom i slatkom od višanja u tetkinoj kuhinji. Ustvari, ta poslastica je i bila razlog mog povremenog nestanka. I ne samo to, ja sam obožavala moju teta Miru! Ona bi odmah javila roditeljima gde sam, blagim glasom me molila da se sledeći put javim mami i tati, da me podseća na to kako su mogla kola da me zgaze ili da me,ne daj Bože, neko ukrade. Mene to nije ni zanimalo, oblizivala bih se ko gladno kučence i sa hlebom u ruci krenula da istražujem meni uvek iznova interesantnu tetkinu kuću. Znala sam takođe da će sve biti u redu ako krene mama da me grdi, jer tu je teta Mira da me brani.  Najviše sam volela da sedim za njenim trpezarijskim stolom i da zajedno slušamo Minimaksa na radiju. Smejale bi se, prepričavale njegove šale, koje ja većinu vremena nisam ni razumela, ali sam se svejedno smejala, ona bi verovatno razvlačila kore ili pravila salčiće i vanilice za moga teču,da budu gotove i vruće taman kada se vrati sa puta. Puštala bi i mene da joj pomažem, da izvlačim čašom kružiće za kolače ili da nespretno pokušavam da razvučem koru za pitu do uglova stola.  Bilo je tako zabavno! Svakog letnjeg raspusta sam provodila nekoliko dana kod nje. Vraćala bi se sa posla i posle ručka bismo sedele na terasi na stolicama na rasklapanje i jele dinju iliti "dinjče" kako je ona volela da kaže. Svaki put kada je jedem ja se setim nje. Zbog nje sam je i zavolela. Subotom i nedeljom bismo išle zajedno na pijacu, volela je da čavrlja sa prodavcima i da me "pokazuje": "Ovo je moje Dorče! Tetkina lepotica!".
Kada su se preselili u veću kuću, imala sam više soba, fijoka i ormana na raspologanju za radoznalo njuškanje . Do sobe "sa blagom" se stizalo dugačkim krivudavim stepenicama. Ajoj, čega je sve tu bilo!!!! Starih i novih bočica parfema,  nakit, šminka, raznobojni končići, dugmići, požutele slike iz mladosti. Volela sam da se kitim njenim perlama, svetlucavim broševima i da poziram pred ogledalom sa raskošnim purpurnim  šeširom na glavi, "ciganskim" maramama sa resicama i bordo cipelama sa ukrasnom šnalom na prstima. Nećete mi verovati, ali često sanjam tu magičnu kuću, verovatno podsvesno želim tamo da se vratim, u ono sobu gde sam se pretvarala da sam glamurozna i velika. Sanjam njenu ulicu, mene na biciklu, srećnu i slobodnu kako jurim nizbrdo i prolazim brzinom svetlosti pored Crkve Svetog Nikole i sve mi je lepo, isto kao nekada, samo mnogo lepše, nekako drugačije, kao da sam u samom Raju...

Zimski raspusti su bili čarobno bajkoviti. Dok su ona i teča bili na poslu (on je putovao i retko ga je bilo kod kuće) i brat na fakultetu, ja sam čitala moju lektiru, grickala doručak koji mi je ostavljala na stolu, gledala zimski program, naročito one opere i balete koje su stalno emitovali, umišljala sam da sam Snežna Kraljica u dvorcu na vrhu snežne planine, tumarala po hladnom hodniku i lizala sav prah šećer sa vanilica koje je tamo u ogromnoj vangli čuvala moja tetka . Jedva sam čekala da se vrati sa posla. Prepoznatljivo škripanje kapije i zvuk njenih štikli značilo je da je vreme  da se postavi sto i podgreje jelo. Dugo bismo mezile i pričale,  a posle ručka gledale zajedno televiziju, a ona bi gotovo uvek zadremala, zahrkala i smešno se trzala iz sna govoreći: "Dorče, će kuvamo kafu?". Ja bih dobila belu kafu ili čaj, neki keksić ili kolač "da se zasladimo".

Napolju bi obično vejao sneg, lepila bih se za staklo prozora i posmatrala pahulje kako polako prekrivaju dvorište. Dešavalo bi se da ponekad ujutru ustanem i da me pored prozora čeka Sneško Belić sa sve kapom, očima i osmehom. Ni dan danas ne znam ko se toliko trudio da me ujutru  iznenadi. Nikada nisam ni pitala. Ja sam verovala da se Sneško Belić nekim čudom tu stvorio samo zbog mene.
 Obožavala sam njenu peć na ugalj pored koje je stajao veliki i udoban trosed na kome sam uvek nešto čitala ili grickala. Na pećki bi se obično nešto krčkalo, peklo ili lagano kuvalo za sledeći dan. Uh, što sam volela njen paprikaš!
 Dok sam  odrastala moje posete su i dalje bile učestale, njeno jelo je uvek bilo ukusnije od maminog, a njen dom sam doživljavala kao  pravo sklonište kada god bi nešto zaškripilo.
Ona je bila prva osoba kod koje sam našla utočište zbog slomljenog srca, prva bi me pozvala posle svakog ispita, odmah sam je upoznala sam mojim momkom (danas mužem), prva bi me posetila kada bih se razbolela, prvo bih se njoj javila kada bi se vratila sa nekog dužeg putovanja.
Oduvek sam obožavala njen smisao za humor, pomalo sarkastičan i oštar. Bez dlaka na jeziku, ne ustručava se da izrazi svoje mišljenje ili negodovanje. Snažna, jaka, izdržljiva i trpeljiva, takva je uvek bila i ostala. Za sve je imala odgovor, za sve je postojao lek. Sećam se da sam joj se jednom požalila: "Teta Miro, baš sam nešto depresivna", a ona mi je odgovorila svojim pirotskim naglaskom i dobro poznatom oštrinom i snagom: "More, u'vati se u neki pos'o, pa da vidiš kako će prođe!".
I dan danas, kada god se osećam down, setim se njenih reči. Zaista, biti zauzet i zaokupljen nekim poslom je najbolji lek protiv tuge i nevolje, valjda je i zato ona toliko mnogo radila...
Često bi mi tata kada god bi nastala između nas neka rasprava u ljutnji prebacio: "Uh bre, sada ista kao ona tvoja teta Mira!". Za mene je to bio najveći kompliment! On me je grdio, a ja sam se ponosno šepurila!

I dan  danas, posle 8 godina boravka u Grčkoj meni strašno nedostaje mogućnost da krenem pešaka preko Čaira, preko pruge i dugačkih stepenica pored Česme i dođem do njene kuće, da se izjadam, našalim, isplačem, kada god za tim osetim potrebu. Zaista, osoba koja mi je najviše nedostajala svih ovih godina je upravo ona: moj saveznik, moja prijateljica, moja druga mama, moja tetka. Najveća mi je želja da me napokon poseti ovde u Grčkoj, da čavrljamo i da se smejemo kao nekada. Za sada jedino što mi je preostaje je da je pozovem telefon i čujem njen glas...dugo nisam...Mislim da će je to mnogo obradovati.

(mama, teta Mira u crvenom i ja u Grčkoj)