Savršeni život

 Tiger in a Jar čine Matt i Julie Walker, bračni par, kreativni duo, talentovani snimatelji, majstori kamere, svetla, ambijenta koji stoje iza prelepih kratkih filmova koji su me zauvek osvojili.  Eterično osvetljenje, magična muzika, mekoća, smisao za pričanje jednostavnih priča koje uz pomoć njihovog talenta postaju bajke. Njihovi filmovi su veoma kratki, ali puni lepote. Delim sa vama dva filmčića koji mi se najviše sviđaju i beskrajno inspirišu. Oba su vezana za hranu.

Prvi pokazuje proces pripreme jednostavne italijanske gozbe i uživanje u njoj uz svetlost sveća sa prijateljima. Ne znam, meni je to mnogo lepo i inspirativno:

Cooking with Bella Cucina from Bella Cucina on Vimeo.

Drugi je takođe vezan za hranu, ali on pokazuje njen put od života u zemlji na prelepoj porodičnoj farmi do trpezarijskog stola. Ja sam apsolutno zaljubljena u ideju života na divotnoj farmi sa životinjama, među voćem i povrćem i njihove pripreme u prostranoj i sunčanoj kuhinji:

fig + fauna from tiger in a jar on Vimeo.

Ako bi mi neko tražio da opišem trenutak apsolutne srećne sasvim sigurno bi to bila sledeća scena:

„Ja sa nekih 7-8 godina sedim na krevetu u garaži još uvek nedovršene kuće na selu. Tada smo to mesto popularno zvali "plac". Tu je tata zasadio mlade voćke, a mama je bila zadužena za povrtnjak. Ona je upravo ubrala boraniju iz bašte, pere ga i seče na pola, maslac se greje na rešo-šporetu, širi se miris belog luka. Gledam u brdo prekoputa. U to vreme još uvek nisu bile izgrađene kuće koje su kasnije krile pogled na daleke vinograde i voćnake iza kojih je živeo užurbani i bučni grad Niš. Ona povremeno baca pogled na brdo, uzdahne, nešto pevuši istovremeno  mešajući boraniju dok ne krene da se cakli od kremaste masnoće maslaca. Srećna je. Seče hleb i pažljivo reže slatki paradajz koji je sama uzgajila. Pred sam kraj kuvanja, grabi  svežu vezu peršuna i secka ga direktno u jelo, stavlja šerpu na sto, sipa boraniju u tanjire.
 „Jedi, boranija je ukusna kao puter“. I zaista, ta mamina boranija  prosto se topi u ustima onako žuta prošarana zelenim peršunom. Ja, iako sam mala, dobro razumem mamino zadovoljstvo zbog toga što je pripremila nešto što je sama gajila, zalivala, negovala sa toliko ljubavi i pažnje. Volim miris vlažne zemlje i sunca koja je polako suši i hrani. Učestvujem u njenoj sreći kada god bi spazile da se od malih zelenih plodova stvorio zreli i slatki paradajz, zajedno punimo vanglu dugačkom, žutom boranijom i tražimo jagode sakrivene ispod guste trave.

Godinama sam se vraćala u prošlost i taj trenutak. Pitala sam se često: zašto bi mi se ti momenti vraćali svaki put kada bih mislila o sreći? Odgovor je postepeno dolazio i na kraju mi se iskristalizovao da "za sreću nije mnogo potrebno", treba ti:

~ jednostavna sredina: odsustvo preteranog komfora i nepotrebnog luksuza.
~ skromno pripremljeni sveži obroci.
~ neko kome ćeš da kuvaš.
~ nekoga da voliš.
~ da budeš okružen prirodom.
~ da imaš kontakt sa zemljom i životinjama.
Koga su do sada usrećili kompjuteri, facebook, televizija i otuđivanje od prirode? Ovaj moderan način života nas čini da postajemo sve manje i manje osetljivi i srećni, a sve ono što odstupa od jednostavnog i prirodnog sasvim izvesno dovodi do propadanja i nesreće.

Naravno, potpuno sam svesna toga da većina ne zamišlja ovako svoj "savršen život" . Ono što je meni lepo nekom drugom je neshvatljivo, ali da li je zaista to bitno? Nije. Bitno je to da polako shvatam šta mi je sve vreme nedostajalo i zašto toliko često, do sada sasvim neobjašnjivo, sanjam tu garažu, sebe na krevetu sa cvetnim pokrivačem, moju mamu i tanjir puteraste boranije.