Ne izvinjavajte se

Što sam starija to sve manje i manje imam potrebu da se nekome pravdam za svoje postupke, za ono u šta verujem,  moj način života. Razlog pravdanja leži u našoj sopstvenoj nesigurnosti i strahu da se nekome nećemo dopasti ili da će nas neko manje voleti, u najblažem slučaju, bojimo se da nećemo biti prihvaćeni i shvaćeni od strane drugih. U trenutku kada shvatiš da stvarno nije bitno to da li ćete neko razumeti gubi se potreba da se pravdaš ili da nekome nešto objašnjavaš.
Nemojte nikada nikome pokušavati da objasnite zašto nešto volite ili ne, zbog čega birate da verujete u nešto , zašto vodite određeni način života. Nikome se nemojte pravdavati  za vaš ukus, vaše afinitete. Dokle god nikome ne činite zlo, nema potrebe za objašnjavanjem. Mislim da su ljudi koji od nas zahtevaju svojim stavom i pitanjima da se opravdavamo krajnje nekulturni i prosti. Radoznalost da saznaju nešto više o nama je OK, protiv toga nemam ništa protiv, ali govor "sa visine" i pokušaj da vam skrenu pažnju na vaše "greške" ili loš izbor (u njihovim očima) uglavnom karakteriše ljude koji sami ne prihvataju kritiku, oni su nefleksibilni, puni predrasuda, a iznad svega veoma, veoma nesigurni u sopstveni izbor. Neretko ti ljudi osećaju ljubomoru zbog vašeg načina života, pa nekakvim "nerazumevanjem" i soljenjem  pameti pokušaju da prikriju duboku bol zbog toga što vam nisu slični i što to nikada ne mogu biti. U suštini, oni ne žele samo da vi  pravdate sami sebe, oni žele da umanje vaš značaj, da sumnjate u vaš izbor kako bi se oni osećali bolje.
Ne izvinjavajte zbog onoga što ste, ne pravdajte se zbog stvari koje osećate, ne dozvolite drugima da u vama bude tu potrebu. Branite se ćutanjem i svojim načinom života, tako će i oni konačno zaćutati i naučiti da gledaju svoja posla.