Možda treba da osetim grižu savesti, makar malo, malecno, ali, draga moje, ne osećam ni trunku. Moja mlađa kćer je napokon sa svoje 4 i po godine krenula u obdanište. Teško ga prihvata, plače, hoće da sedi kod kuće sa mamom, izmišlja razne izgovore. Provodim ceo bogovetni dan ubeđujući se sa njom, pokušavajući na sve načine da je odobrovoljim. Nije ni njoj, toj maloj dušici lako. Ja to dobro znam. Nije se nikada odvajala od mene, i to je možda jedina negativna strana cele naše priče-dete nije imalo prilike da bude sa nekim drugim.. Nema baka, nema deka, nema tetki niti ujaka. Navikla je na mamu, na svoj dom, svoje igračke, na tu neku uljuljkanost i sigurnost.
Iako je ujutru ispratim svu u suzama, iako me gleda onim okicama punim preklinjanja, iako mi se srce svakoga jutra iznova polomi, Bože mi oprosti, čim zatvorim vrata i svi odu, čim oslušnem tišinu, onu slatku do skoro nepostojeću tišinu, osetim neko olakšanje, gotovo sreću, napusti me ona napetost i osećaj da stalno moram biti nekome na "izvol'te", bez trunke griže savesti počinjem sa uživanjem u mojim malim ritualima, onako sporo i lagano, bez žurbe.
Stavim kafu i čekam da polako iskaplje u aparatu, za to vreme namestim krevete, provetrim sobe, sklonim činije iz kojih su jele svoje žitarice i mleko, ispraznim mašinu za sudove, operem šerpe koje me uglavnom mrzi uveče da perem, pustim mašinu, rastrebim dnevnu sobu. Pijem kafu i jedem moje ovsene pahuljice, prošetam do mesare i prodavnice, malo pišem, malo čitam, prođem krpom tu i tamo da oteram prašinu. TV ne palim, samo se onako tiho čuje neka muzikica koju volim.
Hmmm, mogla bih da obrišem prozore i stavim nove zavese ili da crevom operem terase, mogla bih, ali ne da mi se. Neću danas.
Napraviću picu i neki kolač za moje najdraže, a možda napravim fusilli sa tunjevinom i kupim sladoled. Samo zato što je lakše. Bez griže savesti.
:)))
ReplyDeleteDraga Dora
ReplyDeletePoznajem ovaj osjećaj.Moj sin je krenuo u vrtić kada mu je bilo 2g. i 6 mjeseci to je bilo mjesec dana prije nego sam rodila djevojčicu.Kad sam ga ostavljala u vrtiću, ja u poodmakloj trudnoći (navala hormona i ostalo) plako je on plakala sam i ja.Ali imala sam dovoljno vremena za sve pripreme za bebu, šetala sam, išla u kupovinu tako sama i slobodna. Za godinu dok sam ja bila kući sa bebom on se navikao na taj ritam odlaska u vrtić, prebolio je sve sitne dječije bolesti itd.
i kad sam ja ponovo morala na posao on je već bio veliki dječak u vrtiću.
I ne treba da te grize savjest djeca treba da prođu fazu socijalizacije u vrtiću, školi, treba da nauče rad u grupi, da se osamostaljuju , a mama ona je naravno uvijek tu i treba vrijeme za sebe tako sve bolje funkcioniše.
U svakom slučaju podržavam te.
Pozdrav
Savršena slika na početku teksta :)
ReplyDeleteNevjerojatno kako tradicija u svim kulturama ovog svijeta traži da se žena osjeća krivom, stalno i uvijek. Uživaj u "slobodnim" satima i čini ono što te raduje. Pozdrav
Kakva krivica! Dečici je super u vrtićima! Ništa im ne fali, a socijalizuju se za sve pare :D Moje čedo je u jasle krenulo sa 11 meseci, još je sisao. Kidala sam se, on je bio više kul od mene :D Sada je već iskusni polaznik srednje jaslene grupe, ljubi ga majka :D
ReplyDeleteHoću reći, uživaj u svakom slobodnom trenutke! :)
I ne treba da te grize savest. Sve si ih zbrinula i svi su na sigurnom. Iskoristi tih par slobodnih sati da se nesebično posvetiš samoj sebi :) Uživaj za sve pare! Zapamti da je samo srećan i zadovoljan roditelj - dobar roditelj. I neka te savest ne grize, ne radiš ništa što je nenormalno, nemoralno ili neprilično :) Ne radiš ništa što nekome škodi, a čim ne škodi - koristi! ;)
ReplyDeleteHvala najdraže moje!
ReplyDeleteKad bi bar ja mačku mogla dati u vrtić na par sati svaki dan :D
ReplyDelete