Savršeni domovi

U jednoj dalekoj, dalekoj zemlji, iza sedam mora i sedam gora, mame se ujutru bude sa svojom savršenom decom i savršenim muževima, ulaze u svoju kuhinju sa savršeno poliranim i čistim površinama, sve je na svom mestu, oprano i izglancano. U toj zemlji, mrvice nikada ne padaju na pod, a košulje i haljine ostaju savršeno neizgužvane sve do kraja dana.

Kada uđem u jedan takav dom, meni odmah postane...nelagodno. Ne znam gde da sednem, da li uopšte da sednem, hoće li mi se slučajno prosuti kafa ili će mojoj deci ispasti sok na beli trosed i sjajni tapih? Ne, hvala. U takve kuće ne volim da idem i sa takvim prijateljicama ne volim da se družim.
Moja poznanica ima savršeno sređen dom. Kuća je uvek blistava i čista. Kuhinja izgleda kao da se u njoj nikada ne kuva (a, znam da kuva), prostirke na trosedu i foteljama su zategnute i "pod konac", nema papira svuda po kući, tragova od bojica i flomastera, čak su i dečiji crteži zakačeni magnetićima na frižidera naređani bolje nego u muzeju moderne umetnosti. Nema nepotrebnih sitnica, detalja, ništa nije suvišno. Sve je nekako...savršeno. O, da, čak i dečije sobe! Nema nigde flomastera, blokova, igračke su uredno sklonjene i naređane, nema knjiga na podu, policama ili krevetu. Hoću reći-nije kao kod nas.
 Međutim, iako je moja poznanica pametna žena, naši razgovori, kada god smo kod njih u poseti, se vode tako što ona... uglavnom radi po kući dok se "družimo". Za vreme zajedničkog ručka ili večere ona u  kuhinji pere sudove ili šerpe, briše, polira,  manično pokušava da sve stavi na svoje mesto. Na početku to nisam primećivala, ali vremenom sam shvatila da je to šablon, s obzirom da se to svaki put dešava.
Moje komšike (majka i dve njene kćeri) kupuju varikinu (onu što nesnosno smrdi) u kutijama od po 6 ili više flaši od litar. Sa njihovih terasa neprestano lije voda, mašine rade non-stop (čak i noću), a cela zgrada miriše na sredstva za čišćenje.  Iz njihovih domova nikada nisam namirisala neki kolač ili neko fino jelo. Ja sam  sigurna da su one super domaćice, ali drugi miris sem deterdženta ja ne mogu osetiti. Evo, upravo sada dok pišem, one peru prozore i terase  udruženim snagama, sapunica se penuša ispod mog prozora, teče niz ulicu i naravno miriše na dobro poznatu varikinu.
Jedna od njih je ona koja mi je izjavila kako nema vremena da izvede decu napolje da se izjure, jer mora da pegla i pere veš. Konstantno mi govore: "Ne stižemo, ne stižemo! Imamo puno posla, puno posla!".  Ne razumem, jer ja nisam takva,a kada nešto ne razumem, ja to volim da ispitam, pročačkam, pronađem razloge.

Stalno se srećem sa takvim ženama, ženama koje su opsednute čistoćom i savršenim domom. Imam utisak da se to već širi do epidemioloških razmera. Jedna od njih je priznala da ima problem i da mora da potraži pomoć. Jednostavno "poludi" ako sve nije na svom mestu.

Ja sebe ne smatram preteranom čistunicom. Sam moj pokušaj da nam dom bude funkcionalan, da stavim jelo na sto, ujutru, u podne i uveče, da moj muž i deca odu na posao u školu čisti i ispeglani, da pomognem ćeri oko učenja, da se izborim sa papirima, računima, kupovinom, sudovima, krevetima, šerpama ,tiganjima, plehovima, treninzima, časovima klavira,  mi oduzima ceo celcati dan. Pitam se samo, koliko bi mi vremena trebalo u pokušaju da od svog doma napravim apoteku ili muzej?  Mislim da bi se negde na pola puta raspala, razbolela i eventualno poludela. Verovatno bih morala da se odreknem mojih zadovoljstava i stvari koje volim da radim.

A, onda, kao da sam tamo neki psiholog, postavim sebi pitanje: zašto su neke žene opsednute čišćenjem, zbog čega sebi ne dozvoljavaju nesavršeni dom i zbog čega im je sama pomisao na "opušteni" dom mrska i nezamisliva?

Neki kažu da preterano prljav i neorganizovan dom odaje sliku nesređene osobe koja ja psihički takođe u haosu. Da li to znači da su pedantni ljudi takođe imaju uredan psihički život? Da li to znači da su njihove misli organizovane kao i njihovi domovi? Nisam toliko sigurna.
Mislim da žene sa savršeno čistim domovima ili da se bolje izrazim, žene  koje provode celi dan u neprestanom sređivanju, čišćenju, brisanju i pranju u suštini pate od nekog nedostatka. Zvučala bih krajnje kučkasto kada bih se upitala da li je taj nedostatak seksualne prirode? Možda. Moguće je da je u pitanju želja za kontrolom-s obzirom da puno toga u svom životu ne mogu kontrolisati i da ništa nije uglavnom po njihovoj meri, onda mogu nesmetano da kontrolišu svoj dom. Ukoliko je on savršeno čist i sve je na svom mestu, onda će prividno i ceo svet i sve u njemu biti savršeno.
Moj muž ima drugu teoriju-on smatra da su žene sklone kompulsivnom ponašanju i da su za to krive...majke. Ah, muškarci! Takođe, mi žene, po njegovim rečima, volimo da se takmičimo i činimo sve kako bi postigli standard neke druge žene, a možda ga čak i malo podigli na viši nivo. Ko zna...možda je u pravu.

U svakom slučaju, moramo da priznamo da je lepo imati čist i uređen dom. Meni  to pruža posebno zadovoljstvo, ali osećati toliku anksioznost kada nije sve na svom mestu je meni potpuno strano.
Krajnje mi je suludo, a pre svega nekulturno da pozovem prijatelje na večeru i da provedem celo veče perući sudove i ribajući sudoperu u kuhinji. Nezamislivo mi je da urlam i poludim zbog mrvica od keksa na patosu ili da doživim nervni slom svaki put kada vidim malo prašine na komodi.

Ovaj tekst je počeo kao bajka i završiću ga kao bajku:


...mama je shvatila da je verovatno jedina u kući kojoj je stalo do čistog doma. To je prihvatila i rešila da neće zbog toga poludeti. Neće više propuštati divne stvari koje su se dešavalo oko nje zbog sulude želje da postigne savršenostvo.

... i živeli su u  svom savršeno neuređenom domu srećno do kraja života, mama, tata i deca.