Crvenkape i karnevalski Funfetti keksići

Crvenkapa je jutros ustala iz kreveta ornija i srećnija nego inače. Danas je u školici maskenbal-žurka i prilika je da napokon obuče svoju haljinicu, belu podsuknju, crveni ogrtač i belu keceljicu. Crvenkapina baka je sašila ovaj "kostim" od materijala za zavese koji smo zajedno kupile na pijaci (gle čuda!), a ogrtač je prepravljeni crveni duks koji je magično postao Crvenkapin  zaštitni odevni predmet. Ono što niste znali, a možda i znate ako se sećate ovoga posta, je da je prva Crvenkapa u našem domu bila njena starija sestra koja je za istu priliku nosila isti kostim. Međutim, ona je to tada vrlo nerado prihvatala. Kao i svaka "prosečna" devojčica i ona je htela da nosi kostim Spajdermena, ali umesto njega je morala da se zadovolji likom Crvenkape. Baka se jako nasekirala kada je videla uplakanu Crvenkapu, jer je uložila puno truda i kreativnosti u njen kostim, ali komplimenti i pozitivni komentari vaspitačica  su malu Eleni ohrabrili i ubedili u pametan izbor njene mame. Kada je uvidela da na žurci već ima dovoljno Spajdermena i sijaset Princeza dopalo joj se što je bila jedina Crvenkapa. I od tada se čini mi se u njoj upalila ta iskra originalnosti i želja da sve radi drugačije. Uostalom, mislim da sam to shvatila onog trenutka kada je poželela da se obuče u muškog super-heroja.

(Eleni u kostimu Crvenkape pre jedno 5 godina, uplakana)

Crvenkapa Junior je prihvatila svoju ulogu sa lakoćom. Inače joj je privlačno sve ono što je ženskasto, šljokicasto, roze (dobro, može i crveno) i našminkano. Eto, ona je htela da bude Princeza, kao i sve ostale devojčice u školi, ali mama-stipsa nije htela da baci 15 evra na plastificirani kineski kostim koji čudno miriše.

"Bićeš Crvenkapa kao i tvoja sestra", demokratskim putem smo rešili i to pitanje.

 (Elpida u kostimu Crvenkape, nasmejana)

Naravno, ja ne bih bila ja kada ne bih za tu priliku napravila nešto fino, šareno i slatko. Kada su deca u pitanju, tu uvek unesem svu svoju ljubav i merak. Tako je bilo i ovog puta. Funfetti keksići su po rečima moga muža (koji je upravo vratio Crvenkapu kući iz obdaništa) doživeli veliki uspeh kod dece i vaspitačica. One su čak zatražile i recept.

 ( inače, ostalo mi je samo jedno domaće jaje za prvu turu keksića, druga tura je napravljena od "industrijskog" jajeta, pa otud i razlika u boji. neverovatno, zar ne?)

Mmmm, ovi keksići su apsolutno bajni, hrskavi spolja, utešno mekani i slatki iznutra. Veoma se jednostavno prave i ako pažljivo pratite uputstva garantovano će vam savršeno ispasti.

 (volela bih da su fotografiije ispale lepše, međutim u pola osam ujutru, sa natuštenim nebom, kišom i tamom nisu mogle ispati bolje)

Funfetti keksići

(dobije se oko 15-16 keksića*)

1/2 šolje omekšalog putera

1 jaje

3/4 šolje šećera

1 i po kašičica ekstrakta od vanile

1 i 1/2 šolje brašna

2 kašičice skrobnog brašna

3/4 kašičice sode bikarbone

prstohvat soli

3/4 šolje šarenih šećernih mrvica za ukrašavanje torti i kolača

Postupak:

U činiji mikserom penasto umutiti puter, šećer, vanilu, jaje oko 5-7 minuta srednjom brzinom. Jako je bitno da budete strpljivi i da ne skraćujete/preskačete ovaj proces. U posebnoj činiji pomešajte brašno sa sodom bikarbonom i prstohvatom soli. Dodajte brašno u smesu sa puterom i promešajte kašikom. Ukoliko koristite mikser smesa će dobiti izgled peska, pa stoga ja radije brašno umešam rukom ili kašikom dok se ne dobije mekano testo. Dodajte šarene mrvice i ponovo promešajte.

Obložite veliki tanjir ili poslužavnik providnom prijanjajućom folijom. Ja sam vadila testo kašikom za sladoled srednje veličine (onom koje se prave kugle) zapremine oko 10 ml. Ta količina odgovara dvema ravno punjenim supenim kašikama,tako da testo možete vaditi i tako. Znači, jedan keksić odgovara količini od dve supene kašike testa.

 Ne trudite se da od testa pravite savršene kuglice, poželjno je da budu malo "čupave". Evo, kako manje-više treba da izgledaju keksići pre pečenja.

(source)

Pokrijte keksiće slojem providne folije i nežno ih dlanom maaaalo pritisnite. Keksiće stavite u frižider gde treba da ostanu najmanje 2 sata, a najviše preko noći. NIKAKO nemojte odmah da pečete keksiće, jer će se razliti po plehu i neće imati pravi oblik niti ukus.

Nakon 2 sata (ako baš ne možete da čekate) zagrejte rernu na 180 stepeni C. Obložite veliki pleh papirom za pečenje kako se keksići ne bi zalepili. Izvadite keksiće iz frižidera i naređjate ih na pleh tako da prostor između njih bude oko 5 cm.

Pecite oko 8 minuta, mada je mojim keksićima bilo potrebno da se peku 3-4 minuta duže. Pazite da vam ne izgore.

Izvadite keksiće iz rerne i ostavite ih da odstoje jedno 5 minuta u plehu pre nego što ih špatulom pažljivo prenesete na mrežicu za hlađenje. Jedite ih potpuno ohlađene, a najukusniji su sledećeg dana.

* ja sam duplirala ovaj recept i dobila oko 30 keksića

Želim vam lep vikend! Uživajte!

Zbog čega sam napustila Facebook (i zašto se nikada neću vratiti)

Pre nekoliko dana, vođena idejom koja mi se dugo vrtela u glavi, reših da obrišem svoj facebook profil. Ta odluka je donešena krajnje impulsivno, hoću reći da tog dana nisam ustala iz kreveta sa namerom da to učinim. Jednostavno, nešto mi je u meni kliknulo,prelomilo se. Naravno, prvo sam se strašno iznervirala (a, nije prvi put) glupošću, površnošću i zlobom koja postoji na fejsu, a najviše od svega sam bila ljuta na sebe što sam deo toga, makar samo kao posmatrač. Želite da budem iskrena? Onako, BAŠ iskrena? Neće vam se dopasti. A, neće ni meni, međutim osećam da moram to da uradim i inspirišem druge da "krenu mojim putem" i putem mnogih drugih koji su doneli istu odluku.

1. Privatnost Ne znam za vas, ali meni se ne dopada to što Facebook može nesmetano da koristi informacije o meni za svoju korist. Takođe, sa razlogom ste primetili da je mnogo lako deaktivirati profil, ali da je teško potpuno ga obrisati. Deaktiviranjem možete kada god poželite da se ponovo ulogujete na svoj profil, sve vaše fotografije, aplikacije, statusi će ostati netaknuti. Što se tiče brisanja profila, tu stvari počinju da budu malo teže. Najpre ćete morati da skinete sve vaše informacije sa facebooka na vaš kompjuter, a zatim vam facebook  pruža mogućnost da sledećih 14 dana, ukoliko se predomislite možete ponovo ulogovati u svoj profil i time sprečili permanentno brisanje profila. Vidite kako su lukavi? Igrajući na kartu ljudske slabosti, oni dobro znaju da se većina, uglavnom iz dosade i pod pritiskom drugih predomisliti i time ponovo vratiti na facebook. Vi ste od koristi za njih, oni zarađuju na našim informacijama i našim beskrajnim klikanjem na linkove i reklame koji neprestano vrebaju. Ja ne želim biti deo toga. A, vi?

2. Prijatelji.  Zapitala sam se: da li su ljudi koji su mi prijatelji na fejsu zaista prijatelji? Da li zaista želim da vratim u svoj život ljude iz osnove, srednje škole i fakulteta za koje nikada nisam marila, koji mi nikada nisu bili važni? Da li zaista želim da se pretvaram (i da se pretvaraju) kako mi je stalo do njihovog rođendana i do toga koliko su im deca porasla? Ljude koji su mi bitni mogu pozvati telefonom, mogu se videti sa njima preko skype-a, mogu me posetiti tokom leta i biti moji gosti. Moji pravi prijatelji. Ostali su nevažni, njih ne želim u svom životu. Da su mi bitni, verovatno bih se potrudila i pre facebooka da stupim u kontakt sa njima. Tu su takođe ljudi koje sam upoznala preko bloga, čak i facebook-a, koji su divni, kreativni i inspirativni ljudi. To nisu pravi prijatelji, oni kojima čuvaš decu ili zoveš na rođendane i večerinke. Oni ti se neće "naći" kada ti budu potrebni, njima nećeš pozajmiti novac, njih ne možeš pozvati usred noći kada se uplašiš od zemljotresa. Sa njima mogu ostati u kontaktu na neku drugi način koji me neće oduzimati vreme. Facebook mi za to nije potreban, tako da apsolutno ništa ne gubim.

3. Komunikacija. Facebook iako je navodno stvoren kako bi se lako i brzo ostvarila komunikacija među ljudima sasvim ironično čini upravo suprotno. Ljudi nikada nisu bili nedruštveniji i zatvoreniji, nikada usamljeniji niti depresivniji. Zbog facebooka zaboravljamo da koristimo telefon ili mogućnost da se sa nekim "stvarnim" ljudima vidimo i popričamo u četiri oka.  Pisanje po "zidovima" i privatne poruke nikada ne mogu zameniti pravu ljudsku komunikaciju u vidu razgovora i druženja. Ja želim da se skoncentrišem na ovo drugo.

4. Mnogo informacija na jednom mestu. Facebook te ne pušta tako lako da zatvoriš stranicu i kreneš svojim poslom. Dostupne informacije nas prosto zatrpavaju, održavaju nam pažnju, drže nas prikovanima za stolicu sa pogledom uprtim ka ekranu. Slike, statusi, komentari, muzika, igrice, kvizovi. Ponekad su neke informacije isuviše lične, ponekad potresne ili čak krajnje nevažne za nas i naš život. Da li vam to zaista treba? Meni ne.

5. Gubljenje vremena. Facebook oduzima mnogo vremena. Čak i ako ste vi ubeđeni da ne provodite mnogo vremena na njemu, istražite malo vaš "history" na računaru i videćete pravu istinu. I sat vremena u toku dana je mnogo.  Znam kako to počinje: skuvate kafu, ulogujete se na svoj facebook profil kako bi proverili svoje notifikacije, poruke, šta ima novo, da li neko postovao nešto interesantno, ostavite komentar, čekate odgovor, neko vam se obrati u porukama, krenete da četujete i vreme proleti, a toga niste ni svesni. Gubljenje vremena je jedan od  glavnih razloga zbog čega ljudi napuštaju facebook. To isto važi i za mene. Ja ne želim da gubim svoje vreme, želim da ga ispunim lepim i korisnim stvarima. A, vi?

6. Količina gluposti na koju nailazite na fejsu je ogromna. Često se iznerviram idiotskim komentarima drugih, pa se razočaram u ljudsku sposobnost da razume najprostije i najlogičnije stvari. Površnost, poziranje, glumatanje, privlačenje pažnje. Beskrajne, prazne diskusije, kompleksi sve vrste, psihički problemi. Brisanjem profila sam  koliko-toliko sebe poštedela nepotrebnog nerviranja.

7. Neminovno upoređivanje. Retko ko može da se pohvali time kako nikada sebe nije upoređivao sa drugima. Primećujete da su skoro svi na fejsu srećni, doterani, nasmejani, uspešni, vode savršene živote, deca su im slatka i talentovana, domovi lepi, čisti i sređeni, često putuju o čemu svedoče neverovatno lepe fotografije i cvrkutavi statusi. Istraživanja pokazuju da je facebook zaslužan za opadanje nivoa samopouzdanja kod ljudi, naročito kod tinejdžera i...žena. I ma koliko da je ona zadovoljna svojim životom, u nekom trenutku sve ono namešteno, lepo i savršeno što vidi na facebook-u počne da joj smeta i krene da utiče na njeno samopouzdanje. Zapita se: zašto moj život nije takav?  Krene da smeta tuđi uspeh, naročito ako se ne osećamo dovoljno uspešnima, smeta tuđi savršeni brak, naročito ako je naš poljuljan, smetaju tuđa wunder-deca naročito onda kada naša jedva uspevaju da savladaju osnovno gradivo u školi. Upoređivanje sa drugima oduzima svu radost iz života. Facebook oduzima radost iz života.

3. Stres. Da, dobro ste čuli. Facebook unosi dodatan stres u naš život. Hoće li mi lajkovati status i fotografije? Kako će ljudi reagovati na neki moj škakljivi komentar? Onda onaj dobro poznati rast pritiska kada se neko ne složi sa vama ili vas uvredi ili prolupa neku neverovatnu glupost. Onda ona dobra stara metoda blokiranja ljudi koji nas nerviraju. Kome to treba? Ako uspevate da hladne glave i bez nerviranja koristite facebook onda ste vi moj idol. Ja u tome ne uspevam i...naravno, ne želim sebe da izlažem dodatnom, nepotrebnom stresu. Ukoliko ste i vi osoba koja lako plane i koja je  netolerantna na ljudsku glupost, možda facebook nije za vas. Dovoljno gluposti ima u "stvarnom" životu.

Nedelju dana je prošlo otkad sam obrisala svoj profil. Znam da mi nećete verovati, ali ni u jednom trenutku mi nije nedostajao. Trenutak kada sam pritisla "delete profile" je bio propraćen neverovatnim osećajem slobode, sreće i olakšanja. Dani su mi 100 % ispunjeni. Više sam napolju, više se družim sa ljudima, pričam telefonom (što do sada skoro nikada nisam radila),  stižem da više stvari u toku dana obavim. Mirnija sam, skoncentrisana, srećnija, zadovoljnija sobom. Nemam sa kim da se uporedim. Primećujem veći sjaj i konfete u mom životu, imam više razloga da se radujem i uživam. Sve nekako ima...smisla. Ponosna sam na sebe i sebi čestitam na tome što sam se oslobodila stega fejsbuka. Svoje slobodne vreme ulažem u svoju budućnost- ovih dana sam se bacila na učenje (o tome ću neki drugi put) i jako mi je lepo. Sećate se moje večite želje da budem prisutna, da živim u trenutku, sada i ovde? Korak po korak, stižem ka tom cilju, blizu sam...tu sam...

Ako ste  vi jedna od onih osoba koja vam facebook budi napomenuta osećanja: stres, nisko samopouzdanje, nerviranje, ukoliko osećate da gubite isuviše vremena na njemu, ukoliko želite da naučite da živite u ovom trenutku, dublje i smisaonije, onda je brisanje vašeg profila i napuštanje facebook-a prava odluka za vas. Svesna sam da nisu svi spremni na takav korak i da nekima možda to uopšte nije ni potrebno. Zađite duboko u sebe, postavite sebi važna pitanja vezana za vreme koje provodite na ovom sajtu i donesite ispravnu odluku. Ja se nikada neću pokajati. U to sam sasvim sigurna. Srećno.

Srećni četvrtak

Šta će nam magija i čarolija kada imamo sunce? Divno, blještavo sunce koje ulepšava dan i popravlja raspoloženje! Ne sećam se kada sam se poslednji put probudila tako raspoložena i orna, prosto sam hitala u susret novom danu, puna planova i želja.

~ Danas je u Grčkoj Tsiknopemdi (Τσικνοπέμπτη), "Dan mesa" iliti "Dan roštilja" koji se slavi svakog četvrtka pred Veliki Uskršnji Post u okviru  velikog Karnevala koji se održava širom Grčke.
A, kako to izgleda? Ako krenete ulicama našeg malog gradića ispred gotovo svake radnje ili lokala (naročito mesara i pečenjara) videćete raspaljene roštilje na kojim se polako peče neko sveže mesce, toči se vino i tsipuro (grčko rakija), a o mirisima da vam ne pričam.  U pozadini se čuje neko zavijanje sa radija, uz vino i meso sasvim prihvatljivo. Čak se i po školama dele suvlaki deci, eto toliko ozbiljno se shvata današnji dan.

~ Evo i jednog intervjua koji sam dala za sajt MAMIN SVET. Baš me zanima vaše mišljenje.

~ Jeste li probali Letnji kolač usred zime? Mnoge čitatljke su mi se javile rekavši mi da im se jako dopao. Ja sam ga danas ponovo napravila kako bih ga odnela kod prijatelja da se zasladimo posle roštiljanja. Kao dodatak ulupala sam (ne mnogo čvrsto) slatku pavlaku  i u nju narendala malo korice od limuna. Mnjac.

~ Juče sam kod frizerke zakazala šišanciju za sledeću nedelju. Rekla sam joj za moj plan da pustim moju kosu da izraste, onako prilično nesigurna joj se "požalila" na sede na šta je ona reagovala vrlo pozitivno, čak smatra da je to dobra ideja. Ko bi rekao!

~ Često sam impulsivna kada su moje reakcije u pitanju, ali kada su u pitanju neki potezi ili odluke, e tu umem da analiziram i odlažem stvari do besvest. Juče sam obrisala svoj facebook profil. Napokon. O tome već duže vreme razmišljam. Do sada nisam imala ni srca ni želje da to učinim, a onda sam jednostavno osetila da je došlo vreme.  Zašto? O tome ću drugi put. A, kako sam se osećala? Hmmm, osetila sam nalet sreće, slobode, uzbuđenja-sve ono što nisam očekivala. Facebook je isuviše dugo bio deo mog života, ali u suštini ničim ga nije obogatio. Svi oni koji iz nekog razloga žele da ostanu u kontaktu sa mnom to mogu činiti preko ovog bloga i moje e-mail adrese. Sada se mogu više posvetiti nekim važnim stvarima. Pisaću više o facebook-u i mojoj odluci u nekom od narednih postova.

Srebro ti lepo stoji

Početkom prošlog leta smo sa školom moje starije kćeri išli na ekskurziju u prelepi Nafplio, bajkoviti, šareni gradić pored mora koji me je bukvalno ostavio bez daha. Međutim, ja ne želim da vam pričam o gradu i njegovim lepotama, već o nečemu sasvim drugom. Dok smo šetali kroz gradski park ugledala sam jednu mladu, vitku žensku osobu koja nije imala više od 34 godine. Sedela je na klupi i pričala sa svojom prijateljicom. Nosila je lepu, jednostavnu kratku haljinu i baletanke, izgledala je jako elegantno i jednostavno. Ono što je najviše doprinosilo njenom sofisticiranom izgledu (iako smatram da se žena sa tim rodi) je bila njena...kosa,dužine negde do ramena, negovana, ravna  i...seda. Sigurna sam da je primetila način na koji sam buljila u nju (ali, bukvalno) očarana njenom kosom. Ono što me je ustvari najviše očaralo i iznenadalo je činjenica da je u pitanju mlada, lepa žena u svojim tridesetim, pa još i Grkinja koja je pustila svoju sedu kosu da raste. Grkinje imaju gotovo religijski odnos prema svojoj kosi. Retko, ali retko ćete je videti sa kosom ovlaš vezanom u rep. Farbanje, oblikovanje, peglanje, feniranje su sastavni deo njihove nedeljne rutine. Moja poznanice i prijateljice barem dva puta nedeljno idu kod frizera, neretko i jedanput nedeljno, uglavnom na pranje i feniranje. One koje to ne mogu priuštiti to čine same kod kuće. Puno truda i vremena se ulaže u kosu. Seda kosa je neprihvatljiva. "Imam sede, moram da se farbam!", se često čuje kao razlog odlaska u salon lepote, što je donekle normalno. Koja žena želi da izgleda starije nego što jeste? Međutim, tu se postavlja pitanje: da li nas zaista seda kosa čini da izgledamo starije? Prisećajući se žene iz parka, zaključila sam upravo suprotno. Ona je izgledala prelepo, a uz to i neobično, nesvakidašnje. Seda kosa je toliko danas nepoželjna da je postala retkost na glavama žena, čak i onim koje su duboko zagazile u godine.
I tako se ja od onog dana u parku zanosim idejom da prestanem sa farbanjem i pustim moju "so i biber" kosu da izraste. Godinama nisam videla prirodnu boju moje kose, znam samo da svaki put kada uočim sede dlačice kako nestašno krenu da vire iz moje glave ja pozovem frizerku i zakažem farbanje ulazeći iznova i iznova u taj začarani krug iz koga, kako se čini, ne mogu izaći. Iako je kosa farbana, lako uočavam vlasi koje su sede, jer jednostavno one kao takve teže prihvataju farbu. I to me ponekad strašno nervira.  Kao što se i očekivalo, naizmenično postanem čas crvenokosa i čas brineta. Više puta sam se pokajala i svaki put bi mi padala ne pamet seda dama iz parka. Kada sam ugledala Saru Haris iz britanskog Vogue-a, ta želja je u meni počela još jače da tinja. Izgleda da mi je bio potreban neki jači dokaz i razlog. Eto, ona  je jako rano uočila svoje prve sede vlasi i rešila da  kosu ne farba, već da  neguje svoju srebrnu grivu i tako postala inspiracija mnogim mladim ženama koje razmišljaju o tome da učine isto.

Ja lično ne mogu reći da ona izgleda staro i zarozano. Naprotiv, meni je interesantna i originalna, a najčešće je to ono što jednu ženu čini lepom i mladom. Njene sede vlasi su poprimile nijansu koja savršeno ide uz njen ten i boju očiju. Ono što sam vremenom počela da primećujem uporno istraživajući i posmatrajući žene sa sedom kosom da postoji beskrajni broj nijansi i kombinacija kod svake od njih. Neke nijanse više naginju ka skoro platinasto plavoj,druge imaju neki zlatasti ili čak i plavkasti, metalik odsjaj, neke su prošarane crnim,

 druge sijaju nekim zvezdano srebrnim sjajem,

 a neke su ledeno i snežno bele.

Zar ove dame nisu prelepe? Morate priznati da jesu. Prva stvar koja mi pada na pamet kada ih vidim je besprekorna elegancija, elan, mladalačka energija-sve ono na šta nas pojam "seda kosa" uglavnom ne asocira. Mislim da ni jedan frizer ne može veštačkim putem dočarati te prirodne prelive, šare, neverovatne nijanse kao što može da učini priroda sama od sebe.
Jako sam radoznala što se tiče mojih sedih vlasi. Zanosim se idejom da im pružim šansu i da vidim kako će da mi stoji. Mojoj mami je kosa počela da sedi u tridesetim godinama, kao i meni. Njena abonos crna kosa se srebrnasto presijavala na suncu, tako da su se mnogi u to vreme pitali da li se namerno šatira. Sećam se da je bila jako ponosna na svoju kratku a la Širli Meklejn frizuru i salt and pepper boju kose.

(ja i moja mama)

Ta kombinacija je išla savršeno uz njene pune, mesnate usne, maslinasti ten i zelene oči. Za mene je ona bila veoma lepa i nikada nije izgledala starije uprkos njenim sedim vlasima. Sećam se kako ju je  moj tata ohrabrivao da održava svoj "look" i njegovog velikog razočarenja kada je jednoga dana rešila da ofarba kosu. To ga je neočekivano pogodilo, što je neobično za muškarca. Voleo je njene sedi vlasi i zbog toga je smatrao jedinstvenom i lepom. Moja mama je odskora uz moje navaljivanje i ohrabrivanje prestala da se farba. Kosa joj je sada potpuno bela, kratka (a la Širli Meklejn) i za divno čudo, jako joj se dopada: "Trebala sam ovo mnogo ranije uraditi", sada mi kaže.
Već je prošlo tri meseca otkad se nisam farbala.
Dosadne sede, srebrnaste vlasi me pomalo zastrašuju. Vidim ih kako štrče, kao neke male antenice iz moje glave. Nisam oduševljena, osećam se čudno, desetak puta u toku dana poželim da pozovem frizerku i završim sa tim. Plašim se, evo iskreno vam kažem da se plašim da ću izgledati, da ću se OSEĆATI starom. A, najvažnije kako se mi osećamo, zar ne? Ipak, uzbudljivo je pratiti rast kose i upoznavati se njenom novom bojom i nijansama. Posmatrajući moju izrastak vidim da je moja kosa definitvno nije više onoliko tamna koliko je nekada bila, prošarana je srebrom i drsko me podseća na to koliko mi je godina. A, šta su godine? Samo broj, kažu neki. Gotovo sam sigurna da neću odoleti iskušenju i  da ću do proleća ofarbati kosu. Takođe sam sigurna da ću se odmah pokajati. Ipak, dosadio moj konstatni pokušaj da povratim moju staru boju kose, smučilo mi se  što  uvek ispadne drugačije ( crveno, tačnije) od onoga što želim.
Trenutno ne želim nikakvu hemiju na glavi, ne želim farbu, želim da izađem iz ovog začaranog kruga. Želim da budem slobodna, da hrabro zabacujem moje srebro i da se njime ponosim. Jedno su želje, a drugo mogućnosti, a ko bi rekao da je kosa toliko važna u životu jedne žene. I ko bi rekao da će me seda kosa tako uplašiti.

Dan 30. Biti deo promene (kraj izazova 30 dana zahvalnosti)

Napokon se naš izazov "30 dana zahvalnosti" završio. Jeste da je trajao malo duže i da su postojale pauze između određenih smernica, ali istina je da je za sve ono dobro u životu ne valja požurivati. Za sve vas koji niste od početka pratili izazov ili ukoliko vam je potrebno podsećanje možete otići ovde i pronaći na jednom mestu sve smernice.

Volela bih da utičem na žene. To je jedan od razloga što pišem ovaj blog. Želja mi je da inspirišem ili da prenesem sve ono što mene nadahnjuje i podelim to sa drugima. Verujem da sve promene dolaze iznutra, u srcu i u mozgu. Nisam tip koji voli proteste niti sam preterano revolucionarna na glasan i organizovan način. Moj "bunt" je izrađen na želji da budem ono što jesam, da sledim svoje srce i ono što je meni važno. Volela bih da promenim način na koji žene gledaju na sebe, naročito one koje su izrabrale neki drugi životni put koji možda nije u skladu sa trendom ili očekivanjima drugih. Jako bi me radovalo kada bi sve više i više žena shvatile svoj značaj i snagu u okvirima porodice, zajednice i društva uopšte.  Na mene utiče sve ono što vidim, pročitam i ljudi koje upoznam. Ne menjam lako svoje principe, ali volim da proširujem svoje znanje i vidike uz pomoć drugih. Na mene su najviše uticale druge žene, naročito svojom snagom, načinom života, lepotom i inspirativnošću. Volim da u nekoj od njih prepoznam sebe ili da im ponešto "ukradem" i usvojim kao svoje. Najviše su me promenila moja deca. Ona su u meni probudila ono najbolje i samo zbog njih želim da postanem najbolja moguće verzija sebe same.
Nisam očekivala da će me ovaj izazov ovoliko promeniti. Bukvalno mi je otvorio oči i pomogao da bolje primetim svoje kvalitete i bogatstvo blagoslova kojima sam okružena. Puno toga nisam bila ni svesna, puno stvari nisam ni primećivala, a ovaj izazov mi je pomogao da bolje obraćam pažnju na stvari i ljude koje ponekad uzimam zdravo za gotovo.

Dan 29. Zajednica

Jako sam zahvalna na tome što živimo u malom mestu gde se (skoro) svi međusobno poznaju. To ima svoje negativne strane, ali ja se trudim da obraćam pažnju samo na one pozitivne. Sviđa mi se kada izađem do grada i usput mi požele dobar dan mesar, pekar, ljudi iz mini-marketa, žena koja drži kiosk sa novinama, kasirka u supermarketu, poznanica, poznanik, lica znana i nasmejana. Podržavam našu zajednicu time što podržavam male biznise kupujući u lokalnim prodavnicama, na pijaci i slično. Obilazimo gradska dešavanja, manifestacije, učestvujemo u humanitarnim akcijama koje organizuje naša škola, članovi smo nekih udruženja, klubova, a ja sam od skora član gradskog hora. Sve to nas zbližava sa ljudima i pruža nam osećaj da pripadamo zajednici. Moj odnos sa komšilukom je diskutabilan. Komšiluk je pomalo bučan i čudan, ali barem nam nikada nije dosadno.Iako ima čudaka, svi su jako ljubazni, naročito gospođa Irini koja uvek pohvalno priča o mirisima koji dopiru iz moje kuhinje. Sa svima smo fini, ljubazni, iako se ja lično držim pomalo po strani. Prisni komšijski odnosi su nešto ka čemu nikada nisam težila.  Sve u svemu, trudim se da gledam na našu zajednicu pozitivno, da se uklopim koliko god je to moguće.

Dan 28. Porodica i prijatelji

Moji roditelji i familija su daleko. Ponekad mi se čini da mi tako odgovara ili sam se možda jednostavno navikla na to da nikome ne polažem račune i da sve radim sama. Ipak, bilo je dana (ima ih i sada) kada mi nedostaje ona prisnost i intimnost. Nedostaje mi zvono na vratima i dolazak moje teta Mire na na kafu. Nedostaju mi slavlja, slave, ručkovi, neobavezne posete. Međutim, čovek se na sve navikne. Ono što najviše volim u vezi sa našim odnosom je upravo osećaj da mogu da ih pozovem kada god poželim i da mi niko zivkanje telefonom ne nameće kao obavezu. U suštini, i kada bi to neko pokušao, ne bi uspeo. Što se tiče moje porodice-porodice, najviše volim to što nam je uvek zabavno, stalno se šalimo i smejemo. Ja i moj muž imamo malo otkačeni smisao za humor koji su nasledile i naše kćeri. Volim što smo svi individualisti, što znači da svako od nas želi i voli da ima svoja interesovanja i svoj prostor, a opet nam najviše prija kada smo zajedno. Moj muž je moj najbolji prijatelj, moji savetnik, psihijatar, rame za plakanje, on me oraspoloži, razume, uteši. I obrnuto. Želela bih da uvek budem bliska sa mojom decom, da mi se poveravaju, da traže od mene savet, da u meni vide osobu u koju mogu imati apsolutno poverenje. Naravno, na tome se radi, neće nam pasti sa neba.  Danas bih volela da se čujem sa mojom tetkom. Baš ću je danas pozvati da se čujemo. Prijatelji su postali naša familija. Tako je moralo biti s obzirom da su nam svi rođaci daleko. Stekli smo nove prijatelje koji su nam postali porodica. Sa njima slavimo, sa njima plačemo, sa njima se selimo, jedemo i pijemo. Volim naš neobavezni, opušteni odnos, slobodu da svako svrati kada poželi, volim što nam se deca vole i druže. Prijatelji su porodica koju sam biraš.