Jako sam zahvalna na tome što živimo u malom mestu gde se (skoro) svi međusobno poznaju. To ima svoje negativne strane, ali ja se trudim da obraćam pažnju samo na one pozitivne. Sviđa mi se kada izađem do grada i usput mi požele dobar dan mesar, pekar, ljudi iz mini-marketa, žena koja drži kiosk sa novinama, kasirka u supermarketu, poznanica, poznanik, lica znana i nasmejana. Podržavam našu zajednicu time što podržavam male biznise kupujući u lokalnim prodavnicama, na pijaci i slično. Obilazimo gradska dešavanja, manifestacije, učestvujemo u humanitarnim akcijama koje organizuje naša škola, članovi smo nekih udruženja, klubova, a ja sam od skora član gradskog hora. Sve to nas zbližava sa ljudima i pruža nam osećaj da pripadamo zajednici. Moj odnos sa komšilukom je diskutabilan. Komšiluk je pomalo bučan i čudan, ali barem nam nikada nije dosadno.Iako ima čudaka, svi su jako ljubazni, naročito gospođa Irini koja uvek pohvalno priča o mirisima koji dopiru iz moje kuhinje. Sa svima smo fini, ljubazni, iako se ja lično držim pomalo po strani. Prisni komšijski odnosi su nešto ka čemu nikada nisam težila. Sve u svemu, trudim se da gledam na našu zajednicu pozitivno, da se uklopim koliko god je to moguće.
Kad sam se iz Niša preselila u Sombor, veliki broj ljudi mi je pričalo kako su Vojvođani hladni i uzdržani ljudi; kako neću moći da se uklopim u njihov svet; kako smo mi sa juga drugačijeg mentaliteta i slično. Evo, već godinu i po dana, svaki put kad odem u Niš, poneko me pita: "I, jesi li se pokajala?" (u smislu: "jel da da jesi?").
ReplyDeleteNE, NISAM SE POKAJALA!!! Somborci nisu hladni i uzdržani.Vole i oni ogovaranje i tračarenje (što je normalno za manje mesto), ali nisu toliko nepristojni u napadni kao na jugu. Ne mešaju se u tvoj život, a češće i otvorenije ponude pomoć kad zatreba. Super su me prihvatili (kolege na poslu, komšije iz zgrade, moji stanodavci, roditelji đaka...) Ni jednog jedinog trenutka se nisam osetila nepoželjno i neugodno!!!
Ok, najviše se družim sa ljudima koji su isto došli u Sombor poslom, ali to je meni normalno jer oni koji su odrasli ovde imaju već svoje prijatelje iz detinjstva i nemaju velike potrebe da se zbližavaju sa novim ljudima. Ali ima i Somboraca sa kojima se viđam, sve ih je više.
Volim da idem na raznorazne gradske manifestacije, fascinira me njihova kultura (mada ima i dosta subkulture, kao i svuda u Srbiji na žalost), način života. Ponovo idem u bioskop, pozorište, volim što ima puno lokala sa mužikom uživo: od tamburaša do rokera.
Sve u svemu, prija mi Sombor iako je manje mesto od Niša, mir, tišina, zelenilo, bački kanal, ravnica, "biciklo" :-), divan sa kolegama, riblji paprikaš...
Meni to zvuči super. A, sećaš se ko te je ohrabrivao da napustiš NIš, a, a?
DeleteDaaaa!!! Malo ljudi. Ti, tata, Dejan, Ića, Sonja i Hadzi! Sale je bio podrška ali nije smeo da me nagovara da mu ne bi "prebacivala" kasnije! Moji najbolji prijatelji! Hvala svima!!!
DeleteOvo "pričalo" sa početka teksta može da se protimači kao štamparska greška ili uticaj Mađara... hahahaha...
ReplyDeleteOdličan blog,teme i sve,sve ostalo...Drago mi je što sam "naletela"..Pozdrav
ReplyDeleteI meni je još draže! Hvala!
DeleteZahvalna sam što živim u (još uvek) "pitomoj" zajednici. Šid je mali grad, tačnije gradić sa mnogo lepih sela koja ga okružuju, i veoma mi je drago što ne živim u ogromnom betonskom velegradu u kojem neboderi zaklanjaju nebo. Taj beton bi me ugušio.
ReplyDeleteJa sam poprilično uključena u život zajednice preko mog posla koji je vezan direktno za građane. Trudim se da svi programi koje im nudim budu višestruko korisni. Kada mi deca odrastu i kada ne budem više imala toliko obaveza oko njih, planiram da još više doprinesem svojoj zajednici, najverovatnije putem nekog udruženja koje planiram. Trenutno nemam vremena za to, imam svoje prioritete :)
Komšiluk mi je ka-ta-stro-fa! Kao da sam birala kraj sa što više pacijenata. Sa svima sam u više-manje dobrim odnosima, ali ne odlazim nigde na sedeljke. To je jako, jako retko. Poštujem svoje slobodno vreme, tj. ne trošim ga na gluposti :) Postoji samo jedna baka kojoj se uvek obradujem i rado javim.
Teško mi je da budem dobra komšinica ženama (prvenstveno) koje ne žive svoj život, nego temeljno vode računa o tuđoj kući, problemima, kuvanju... i ostalom. Pogotovo što ja stvarno ne volim da mi bilo ko zabada nos u bilo koji deo mog života - osim ako mu ja to ne dozvolim. To su one žene, koje ulaze slobodno u tvoju kao u svoju kuću, s vrata uzimaju džezvu (jer tačno zna gde ti je šta u kuhinji) i ostalo, znaju tačno šta si sve juče planirala pa proveravaju da li si to i uradila...Sigurno poznaješ neke takve... ja ih se klonim što uljudnije mogu.