Prustov upitnik

U kasnom 19.veku u Engleskoj je postala popularna jedna vrsta leksikona, takozvana "knjiga priznanja". Ona je sadržala niz ličnih pitanja na koje je čitalac trebalo da odgovori, a koja su davala uvid u njegov istinski karakter. Davne 1890. godine, ovaj upitnik dospeo je u Prustove ruke, koji je tada još uvek bio tinejdžer. Taj upitnik zapravo je viktorijanska verzija modernih testova ličnosti, a gotovo tri decenije verovalo se da su njegovi odgovori izgubljeni.

Međutim, originalni rukopis pronađen je 1924. godine, dve godine nakon smrti čuvenog Francuza, a prodat je na aukciji 2003. za oko 150.000 evra, prenosi portal "Openculture.com".

Danas je "Prustov upitnik" već legendaran i poslužio je kao inspiracija voditeljima i novinarima širom sveta. Prvi je praksu postavljanja Prustovih pitanja gostima uveo francuski voditelj Bernard Pivot, pa su tako poznate zvezde, mislioci i politički lideri u njegovim emisijama bili "ogoljeni". Upitnik je i sastavni deo popularnog magazina "Vanity fair".  (Izvor )

Nisam veliki mislilac i sigurno nisam poznata ličnost, ali sam toliko umorna, neispavana i neraspoložena, da sam osetila veliku potrebu da uradim nešto zabavno, opušteno, neobavezno, nešto što će me odmoriti, nešto što će ovaj moj običan petak učiniti makar malo drugačijim, nešto što ne uključuje previše razmišljanja niti truda, nešto što nema veze sa TV-om , nešto što ne uključuje izlazak iz kuće za koji nemam ni trunčice snage, nešto što će mi pomoći da sredim misli, da se usresredim, nešto što će vam pomoći da me bolje upoznate. Ko zna...možda i vi rešite da učinite isto. Iskreno, danas sam sličan post videla na jednom od mojih omiljenih blogova, pa reših i ja malo da imitiram ženu koja me svakodnevo inspiriše. Kako originalno!

Kako zamišljaš savršenu sreću? Ispunjen i kreativan život, dom pun dece, bašta, životinje, negde na selu, u prirodi.

Koji je tvoj najveći strah? Da će se nešto desiti mojoj deci ili mužu.

Koja te tvoja lična osobina najviše nervira? Kratak fitilj.

Šta te najviše nervira kod drugih? Kada neko misli da sve zna. I ne mogu da se nosim sa ljudima koji previše pričaju.

Sa kojom osobom možeš najviše da se poistovetiš? Sa roditeljima,  sa mojom decom.

Koja je tvoja najveća ekstravagantnost? Pun frižider.

Kako bi opisala tvoje trenutno stanje uma? U pokušaju da pronađe odgovore.

Koje su osobine precenjene? Požrtvovanost, okrutna iskrenost i lepota.

U kojim prilikama lažeš? Onda kada mogu izbeći sukob.

Šta ti se ne dopada u tvom fizičkom izgledu? Volela bih da imam tamniju kožu.

Koju osobu prezireš? Nikoga određeno. 

Koje osobine ceniš kod muškarca? Odlučnost, dobrotu, snalažljivost i smisao za humor.

Koju osobinu ceniš kod žena? Doslednost, izdržljivost i dobro srce.

Koje izraze ili fraze prečesto koristiš?  "brate", " whatever", "whaaaaaat?" (zbog previše gledanja američkih serija i filmova).

Ko ili šta je ljubav tvog života? Moja porodica.

Kada i gde si bila najsrećnija? Imala sam 13 godina. Velike ljubavi, veliki snovi, veliko društvo, bezbrižnost, muzika i mnogo, mnogo smeha.

Koji talenat bi volela da poseduješ? Smisao za modu: sve od krojenja, šivenja, pa do oblačenja. Totalno sam "operisana"od stila.

Da možeš da promeniš jednu stvar na sebi, šta bi to bilo? Moju potrebu da izbegavam ljude.

Šta smatraš  tvojim  najvećim uspehom? To što pored svih poteškoća nikada nisam odustala od onoga što mi je najvažnije.

Da možeš da biraš, u kom obliku bi se vratila posle smrti? Ne bih htela da se vratim.

Gde bi najviše volela da živiš? Negde gde nema vrućine.

Koje je tvoje najveće blago? Život.

Šta smatraš najvećom bedom? Gladnu decu sa jedne i čitave nacije gojaznih ljudi sa druge strane.

Tvoja omiljena zanimacija? Traženje inspiracije.

Koja je tvoja osobina najizraženija? Brižnost i nervoza.

Šta najviše ceniš kod prijatelja? Cenim one koji mi ne nameću prijateljstvo kao obavezu.

Koji su tvoji omiljeni pisci? Anais Nin, Fitzgerald, Jane Austen, Sophie Dahl, B. Stanković

Sa kojom istorijskom figurom možeš da se poistovetiš? Sa kraljicom Viktorijom i Margaret Tačer.

Koji su tvoji heroji u stvarnom životu? Nemam ih, ali ima puno njih koji me inspirišu svakodnevno.

Nabroj tvoja omiljena imena? Imena moje dece, naravno.

Šta najviše mrziš? Duga i sparna leta. Ne podnosim ih. 

Za čim najviše žališ? Žalim što se nisam više borila za sebe.

Kako bi volela da umreš? Ispovedana i pričešćena.

Koja je tvoja ideja vodilja? Sutra je novi dan.

Moje telo, moje priča (lepa si)

Svaki put kada se pogledam u ogledalo srećem svog najgoreg kritičara: bore, sede antene koje štrče iz moje glave, nepravilno počupane obrve, klempave uši, rosacea, koža koja nije više besprekorna, opuštene grudi i stomačić koji je ostao nakon  tri bebica, tu je višak na butinama, višak na zadnjici. Kako je samo teško jednoj ženi da se oseća lepom,zar ne? Iako fizički pokazatelji i znaci mog materinstva čine da se svakodnevo borim protiv nesigurnost, priča koja stoji iza njih čini upravo suprotno. Ovo je moje telo, ono je hranilo i čuvalo tri malena stvorenja koja su ušla u naš život. Ono je  hram novog života, u njemu se se začele tri duše, tri svetla, tri sunca. Moje telo je moja priča, sveta, divna, prelepa priča o promenama, trpljenju, transformaciji, bolu i napokon,  olakšanju.

Sada, kada sretnem svoj lik u ogledalu, želim da slavim i volim sebe, da prigrlim moje telo, moje lice, moju priču, da se osećam ponosno i udobno u svojoj koži. Želim da sa ponosom nosim fizičke dokaze mog materinstva, jer ta lepota je večna, ona dolazi iz srca. 

Čak i žena puna mana,sa telom na kome se vide tragovi trudnoća i porođaja, sa očima oko kojih se unajveće primećuju bore svaki put kada se nasmeši, sa pretećim sedim vlasima u kosi, sa umornom kožom i sa kosom koja je sa svakom bebom sve ređa i ređa, o ,da , čak i ona može biti lepa, jer lepota se krije u sjaju njenih očiju, u mudrosti njenih reči, u sigurnosti njenih pokreta, u mekoći njenog tela, u ljubavi njenih postupaka...lepota se krije u stavu "nije me briga šta drugi misle", u znanju da ono najbolje tek sledi, jer borama, sedom kosom i umornim telom je zaradila nešto što se zove: "sada znam ko sam".  Prihvatama sebe. Biću ljubazna i nežna prema sebi, jer su moje telo i lice lična geografska karta mog dosadašnjeg života. Na njima se vide  tragovi svega onoga što sam doživela i postigla. To možda ne mogu svi da vide niti da osete, to niko ne razume sem mene i zbog toga blistam iznutra i cvetam sa poniznošću. Zahvalna sam za sve kroz šta je moje telo prošlo. Zahvalna sam na svakoj muci, suzi i problemu koji su ostavili i najmanji znak na mom licu, jer kroz bol i tugu ja sam učila i gradila sebe. Moja lepota leži u mojoj nesavršenosti i prihvatanju mojih godina, u oslobađajućoj činjenici da nisu uzbuđenja i mladost ono za čim jurim, već mir i mudrost.

Prihvatam sebe ovakvu kakva sam i dajem sebi prostora za poboljšanje. Dok se to ne desi, voleću sebe, ovakvu...nesavršenu, nesigurnu, iscrpljenu i neprestano ću joj govoriti..."lepa si",  svaki put kada se sretnemo ispred ogledala.

Vikendi više ne pripadaju meni

Ovo mi je omijeni deo dana, trenutak kada se moj slatki dečačič sklupča na podu zagrlivši svoj jastučić koji inače svuda nosi sa sobom i bez plača i kuknjave, meni, njegovog mami stavi do znanja da je vreme za njegovu jutarnju dremku. Ovo je onaj deo dana, kada posle ispraćaja devojčica u školu sa punim stomačićima, torbama punih slova i zasitnih užinica, želim da u jedno prepodne  uguram ceo vikend u učinim ga svojim.

Znate, vikendi ne pripadaju meni, oni su sada isključivo vezani za njih, za nas. Subota i nedelja počinju bučno, bučnije nego kada idu u školu, počinju maženjem, valjanjem na podu, crtaćima do daske, našim bezuspešnim pokušajem da čujemo jedno drugo i popričamo kao odrasli ljudi bez prekidanja, bez neprekidnog zahtevanja. Vikendi nisu više dani  opuštanja, to nije vreme kada možemo da spavamo duže, da leškarimo i sebi priuštimo malo odmora. To su dani kada je vreme da napunimo frižider, njihove činije i tanjire hranljivim namirnicima, što iziskuje brzinski odlazak na pijacu. Jedno od nas dvoje ima to zadovoljstvo da u samoći prošeta i kupi sve ono što je potrebno. Ovoga puta sam to bila ja: lunjala sam tražeći jeftinije tikvice, ne tako savršene izgledom, ali slatke i sveže, kupila sam čeri paradajz koji moja deca obožavaju da jedu onako u prolazu, krastavce, peršun i mirođiju, naš omiljeni hleb i meso za decu.

Dva dana toplog doručka, obećane palačinke, prženice i reka čokoladnog mleka. Jele su se jagode i sunčane pomorandže.

Dva dana ispijanja kafe uz šporet dok sam kuvala za nas posna, a za  malene "jača" jela kako bih nahranila njihova mala, aktivna telašca.

Ovog vikenda smo bodrili Eleni na takmičenju u njenom atletskom klubu, hrabrili je, iz daljine sa tribina joj šaputali "možeš ti to" i radovali se  njenom uspehu. Subota je bio još jedan kada su se naša roditeljska srca punila ponosom i beskrajnom ljubavlju. 

Vikend uz peglu i Gordona Ramzija na TV-u.

Film "What Maisie Knew" koji me je uzdrmao, razbesneo i potvrdio da radim ispravnu stvar.

Popodneva na suncu, provedena igranjem u pesku, na toboganima i ljuljaškama, šetnja među drvećem i cvećem, njegov prvi, svesni kontakt sa travom, mravima i grančicama.

Razgovori o prijateljstvu i razočarenjma koje ono nosi, razgovori o svemu onome što zanima jednu dvanaestogodišnju devojčicu, naše priče. poverevanje, ubeđivanje da će ponovo pronaći najbolju drugaricu, svoju srodnu dušu za kojom toliko čezne. Osećam veliki ponos zbog načina na koji razmišlja, jer nisu bitni njen uspeh u školi, ambicije, njeni rezultati u sportskim nadmetanjima, najponosnija sam na to kako se ona odnosi prema drugima ljudima. Eleni ne ume, ne može nikoga namerno da povredi. Njen osećaj za pravdu je zastrašujuće velik i bori se na svoj način protiv svake nepravde koju primeti u svom okruženju. Ona je osoba kakva želim i sama biti.

Vikendi odavno nisu moji, ali ovo jutro jeste. Moj "mini-vikend" će previše kratko trajati, to znam i  uglavnom će proći u mom razmišljanju (kao što se inače i vidi) o svemu onome što je iza nas. Moje slobodno vreme ću provesti u planiranju obroka za nas i decu, skuvaću pečurke i integralni pirinač za ručak, u mislima ću biti uz Elpidu i strepiti o tome kako će danas proći na diktatu u školi, hoće li Eleni na testu iz fizike dobiti dobru ocenu, o tome kako moram spakovati hranu za muža za njegovo sutrašnje dežurstvo.

Dani, nedelje, meseci, godine...već odavno nisu moji, sada  se sve vrti oko "nas". Ovaj život koji smo odabrali da delimo i da se u njemu bodrimo , čuvamo, gradimo kao ličnosti i volimo pripada nama kao porodici.   Tako mora biti i tako je najlepše. Samo kada smo zajedno, mi smo ustvari celi. Samo tako mi smo potpuni.

Prigrli spori ritam života

Odrasla sam uz majku koja je verovala da su mirovanje i odmor odlika lenjosti. Ona je uvek morala nešto da radi, nečim da bude zauzeta. Čak i kada bi sedela ona je morala makar da  hekla.  Mislim da se ne sećam moje majke da se ikada odmarala. "Hajde, ustaj. Hajde, idemo. Hajde, radi nešto. Šta čekaš?", bile su reči koje sam stalno slušala. Uvek neka žurba, uvek nervoza. Ipak, ona je osoba koje je oduvek bila efikasna, tačna i na nju su svi mogli da se oslone.  Takva odgovornost neminovno ide uz veliki pritisak. Mislim da su joj njena stalna aktivnost i zaokuoljenost nečim pomagali da ne razmišlja o stvarima koje su mučile, verovano je tako pokušavala da utiša neki glas nezadovoljstva u sebi.

Time objašnjavam i moju stalnu borbu sa osećajem krivice kada mirujem, kada želim da namerno usporim tempo svog života. "Legni. Odmori. Opusti se", stalno me nagovara muž, ali teško se mogu osloboditi onoga što sam još u detinjstvu naučila.

Kao majka koja celo prepodne provodi sama sa jednim malim detetom, suočavam se sa osećajem usamljenosti. Takođe, često se osećam da nisam dovoljno efikasna niti brza. A, kako bih i bila kada mi se beba koja je tek prohodala i koja istražuje svaki ugao stana stalno mota oko nogu. Hrpa garderobe čeka na peglanje, ukoliko krenem da peglam on će svom snagom da vuče kabl, ukoliko krenem da punim mašinu on će učiniti sve da mašinu ponovo isprazni, brisanje prašinje i usisavanje je borba, u stalnom sam pokušaju da ga sprečim da pritisne dugme i ugasi usisivač. I zato, ponekad se samo predam, legnem sa njim na patos, dok se on pentra i balavi po meni, mazi se i kikoće, a sve vreme razmišljam o tome kako "ne radim ništa".
Programirana sam da mi noge i ruke rade punom brzinom preko dana. Svakodnevica mi se sastoji u težnji da stignem sve, ali ustvari nigde ne stižem. Takođe, tu je i konstatni osećaj da zbog brige o deci i domu ja nešto propuštam. Propuštam sve, a ne propuštam ustvari ništa. Oh, teško je to objasniti. Grozničavo pokušavam da nadoknadim nezavršene poslove, da se nečim osetim efikasnom, da ostvarim neki rezultat, da se vidi da zaista nešto radim. Ne razumem kome to želim da se dokažem? Sebi ili mojoj majci čiji glas još uvek čujem u svojoj glavi? Da li želim da  se adaptiram društvu u kome se samo konkretni rezultati i efikasnost smatraju vrednim?

Odavno pokušavam da učim da prigrlim usporeni ritam života. I ti spori momenti su mi najdraži. Kada pogledam unazad, najomiljenije uspomene su mi one koje su se izrodile iz sporih i jednostavnih stvari: naše crtanje, šetnje, gledanje filmova uz kamin,leškarenje na plaži. Ne želim da me deca pamte kao pomahnitalu ludaču sa metlom i krpom u ruci. Ne želim da se celog života sećaju mene kako vičem: "Hajde, brže!", "Hajde, idemo", "Hajde, hajde, hajde!".

Sada se svesno trudim da dok napolju prostirem veš, zastanem i primetim prolaznike koji šetaju našom ulicom, da slušam komšijske kanarince i da se nasmešim, jer me čine srećnom.

Svesno se trudim da stvari radim sporije, da zastanem i odmorim kada osetim da počinjem da se "gubim" od stresa i nervoze.

Sada se svesno trudim da izađem na terasu i dozvolim sebi da polako ispijam kafu dok mi prolećne sunce miluje lice. To može da traje svega 5 minuta, ali ponekad to su najlepših 5 minuta tog dana.

Sada se svesno trudim da mi život ne bude nešto što moram "izdržati", već nešto u čemu želim uživati.

Ne želim da postojim, želim da živim.

I ovo malo stvorenje, moj zlatni dečačić, sa kojim doručak traje čitavu večnost, jer voli da se igra, da me hrani i da se smeje je primer svega onoga što želim da  prigrlim:

prisutnost u momentu,

spori ritam života

i svesnu težnju da ne propustim ništa što ima veze sa mojom decom.