Moje telo, moje priča (lepa si)

Svaki put kada se pogledam u ogledalo srećem svog najgoreg kritičara: bore, sede antene koje štrče iz moje glave, nepravilno počupane obrve, klempave uši, rosacea, koža koja nije više besprekorna, opuštene grudi i stomačić koji je ostao nakon  tri bebica, tu je višak na butinama, višak na zadnjici. Kako je samo teško jednoj ženi da se oseća lepom,zar ne? Iako fizički pokazatelji i znaci mog materinstva čine da se svakodnevo borim protiv nesigurnost, priča koja stoji iza njih čini upravo suprotno. Ovo je moje telo, ono je hranilo i čuvalo tri malena stvorenja koja su ušla u naš život. Ono je  hram novog života, u njemu se se začele tri duše, tri svetla, tri sunca. Moje telo je moja priča, sveta, divna, prelepa priča o promenama, trpljenju, transformaciji, bolu i napokon,  olakšanju.

Sada, kada sretnem svoj lik u ogledalu, želim da slavim i volim sebe, da prigrlim moje telo, moje lice, moju priču, da se osećam ponosno i udobno u svojoj koži. Želim da sa ponosom nosim fizičke dokaze mog materinstva, jer ta lepota je večna, ona dolazi iz srca. 

Čak i žena puna mana,sa telom na kome se vide tragovi trudnoća i porođaja, sa očima oko kojih se unajveće primećuju bore svaki put kada se nasmeši, sa pretećim sedim vlasima u kosi, sa umornom kožom i sa kosom koja je sa svakom bebom sve ređa i ređa, o ,da , čak i ona može biti lepa, jer lepota se krije u sjaju njenih očiju, u mudrosti njenih reči, u sigurnosti njenih pokreta, u mekoći njenog tela, u ljubavi njenih postupaka...lepota se krije u stavu "nije me briga šta drugi misle", u znanju da ono najbolje tek sledi, jer borama, sedom kosom i umornim telom je zaradila nešto što se zove: "sada znam ko sam".  Prihvatama sebe. Biću ljubazna i nežna prema sebi, jer su moje telo i lice lična geografska karta mog dosadašnjeg života. Na njima se vide  tragovi svega onoga što sam doživela i postigla. To možda ne mogu svi da vide niti da osete, to niko ne razume sem mene i zbog toga blistam iznutra i cvetam sa poniznošću. Zahvalna sam za sve kroz šta je moje telo prošlo. Zahvalna sam na svakoj muci, suzi i problemu koji su ostavili i najmanji znak na mom licu, jer kroz bol i tugu ja sam učila i gradila sebe. Moja lepota leži u mojoj nesavršenosti i prihvatanju mojih godina, u oslobađajućoj činjenici da nisu uzbuđenja i mladost ono za čim jurim, već mir i mudrost.

Prihvatam sebe ovakvu kakva sam i dajem sebi prostora za poboljšanje. Dok se to ne desi, voleću sebe, ovakvu...nesavršenu, nesigurnu, iscrpljenu i neprestano ću joj govoriti..."lepa si",  svaki put kada se sretnemo ispred ogledala.