Prigrli spori ritam života

Odrasla sam uz majku koja je verovala da su mirovanje i odmor odlika lenjosti. Ona je uvek morala nešto da radi, nečim da bude zauzeta. Čak i kada bi sedela ona je morala makar da  hekla.  Mislim da se ne sećam moje majke da se ikada odmarala. "Hajde, ustaj. Hajde, idemo. Hajde, radi nešto. Šta čekaš?", bile su reči koje sam stalno slušala. Uvek neka žurba, uvek nervoza. Ipak, ona je osoba koje je oduvek bila efikasna, tačna i na nju su svi mogli da se oslone.  Takva odgovornost neminovno ide uz veliki pritisak. Mislim da su joj njena stalna aktivnost i zaokuoljenost nečim pomagali da ne razmišlja o stvarima koje su mučile, verovano je tako pokušavala da utiša neki glas nezadovoljstva u sebi.

Time objašnjavam i moju stalnu borbu sa osećajem krivice kada mirujem, kada želim da namerno usporim tempo svog života. "Legni. Odmori. Opusti se", stalno me nagovara muž, ali teško se mogu osloboditi onoga što sam još u detinjstvu naučila.

Kao majka koja celo prepodne provodi sama sa jednim malim detetom, suočavam se sa osećajem usamljenosti. Takođe, često se osećam da nisam dovoljno efikasna niti brza. A, kako bih i bila kada mi se beba koja je tek prohodala i koja istražuje svaki ugao stana stalno mota oko nogu. Hrpa garderobe čeka na peglanje, ukoliko krenem da peglam on će svom snagom da vuče kabl, ukoliko krenem da punim mašinu on će učiniti sve da mašinu ponovo isprazni, brisanje prašinje i usisavanje je borba, u stalnom sam pokušaju da ga sprečim da pritisne dugme i ugasi usisivač. I zato, ponekad se samo predam, legnem sa njim na patos, dok se on pentra i balavi po meni, mazi se i kikoće, a sve vreme razmišljam o tome kako "ne radim ništa".
Programirana sam da mi noge i ruke rade punom brzinom preko dana. Svakodnevica mi se sastoji u težnji da stignem sve, ali ustvari nigde ne stižem. Takođe, tu je i konstatni osećaj da zbog brige o deci i domu ja nešto propuštam. Propuštam sve, a ne propuštam ustvari ništa. Oh, teško je to objasniti. Grozničavo pokušavam da nadoknadim nezavršene poslove, da se nečim osetim efikasnom, da ostvarim neki rezultat, da se vidi da zaista nešto radim. Ne razumem kome to želim da se dokažem? Sebi ili mojoj majci čiji glas još uvek čujem u svojoj glavi? Da li želim da  se adaptiram društvu u kome se samo konkretni rezultati i efikasnost smatraju vrednim?

Odavno pokušavam da učim da prigrlim usporeni ritam života. I ti spori momenti su mi najdraži. Kada pogledam unazad, najomiljenije uspomene su mi one koje su se izrodile iz sporih i jednostavnih stvari: naše crtanje, šetnje, gledanje filmova uz kamin,leškarenje na plaži. Ne želim da me deca pamte kao pomahnitalu ludaču sa metlom i krpom u ruci. Ne želim da se celog života sećaju mene kako vičem: "Hajde, brže!", "Hajde, idemo", "Hajde, hajde, hajde!".

Sada se svesno trudim da dok napolju prostirem veš, zastanem i primetim prolaznike koji šetaju našom ulicom, da slušam komšijske kanarince i da se nasmešim, jer me čine srećnom.

Svesno se trudim da stvari radim sporije, da zastanem i odmorim kada osetim da počinjem da se "gubim" od stresa i nervoze.

Sada se svesno trudim da izađem na terasu i dozvolim sebi da polako ispijam kafu dok mi prolećne sunce miluje lice. To može da traje svega 5 minuta, ali ponekad to su najlepših 5 minuta tog dana.

Sada se svesno trudim da mi život ne bude nešto što moram "izdržati", već nešto u čemu želim uživati.

Ne želim da postojim, želim da živim.

I ovo malo stvorenje, moj zlatni dečačić, sa kojim doručak traje čitavu večnost, jer voli da se igra, da me hrani i da se smeje je primer svega onoga što želim da  prigrlim:

prisutnost u momentu,

spori ritam života

i svesnu težnju da ne propustim ništa što ima veze sa mojom decom.