Monday, 4 April 2016

Vikendi više ne pripadaju meni

Ovo mi je omijeni deo dana, trenutak kada se moj slatki dečačič sklupča na podu zagrlivši svoj jastučić koji inače svuda nosi sa sobom i bez plača i kuknjave, meni, njegovog mami stavi do znanja da je vreme za njegovu jutarnju dremku. Ovo je onaj deo dana, kada posle ispraćaja devojčica u školu sa punim stomačićima, torbama punih slova i zasitnih užinica, želim da u jedno prepodne  uguram ceo vikend u učinim ga svojim.
Znate, vikendi ne pripadaju meni, oni su sada isključivo vezani za njih, za nas. Subota i nedelja počinju bučno, bučnije nego kada idu u školu, počinju maženjem, valjanjem na podu, crtaćima do daske, našim bezuspešnim pokušajem da čujemo jedno drugo i popričamo kao odrasli ljudi bez prekidanja, bez neprekidnog zahtevanja. Vikendi nisu više dani  opuštanja, to nije vreme kada možemo da spavamo duže, da leškarimo i sebi priuštimo malo odmora. To su dani kada je vreme da napunimo frižider, njihove činije i tanjire hranljivim namirnicima, što iziskuje brzinski odlazak na pijacu. Jedno od nas dvoje ima to zadovoljstvo da u samoći prošeta i kupi sve ono što je potrebno. Ovoga puta sam to bila ja: lunjala sam tražeći jeftinije tikvice, ne tako savršene izgledom, ali slatke i sveže, kupila sam čeri paradajz koji moja deca obožavaju da jedu onako u prolazu, krastavce, peršun i mirođiju, naš omiljeni hleb i meso za decu.


Dva dana toplog doručka, obećane palačinke, prženice i reka čokoladnog mleka. Jele su se jagode i sunčane pomorandže.
Dva dana ispijanja kafe uz šporet dok sam kuvala za nas posna, a za  malene "jača" jela kako bih nahranila njihova mala, aktivna telašca.
Ovog vikenda smo bodrili Eleni na takmičenju u njenom atletskom klubu, hrabrili je, iz daljine sa tribina joj šaputali "možeš ti to" i radovali se  njenom uspehu. Subota je bio još jedan kada su se naša roditeljska srca punila ponosom i beskrajnom ljubavlju. 
Vikend uz peglu i Gordona Ramzija na TV-u.
Film "What Maisie Knew" koji me je uzdrmao, razbesneo i potvrdio da radim ispravnu stvar.
Popodneva na suncu, provedena igranjem u pesku, na toboganima i ljuljaškama, šetnja među drvećem i cvećem, njegov prvi, svesni kontakt sa travom, mravima i grančicama.


Razgovori o prijateljstvu i razočarenjma koje ono nosi, razgovori o svemu onome što zanima jednu dvanaestogodišnju devojčicu, naše priče. poverevanje, ubeđivanje da će ponovo pronaći najbolju drugaricu, svoju srodnu dušu za kojom toliko čezne. Osećam veliki ponos zbog načina na koji razmišlja, jer nisu bitni njen uspeh u školi, ambicije, njeni rezultati u sportskim nadmetanjima, najponosnija sam na to kako se ona odnosi prema drugima ljudima. Eleni ne ume, ne može nikoga namerno da povredi. Njen osećaj za pravdu je zastrašujuće velik i bori se na svoj način protiv svake nepravde koju primeti u svom okruženju. Ona je osoba kakva želim i sama biti.

Vikendi odavno nisu moji, ali ovo jutro jeste. Moj "mini-vikend" će previše kratko trajati, to znam i  uglavnom će proći u mom razmišljanju (kao što se inače i vidi) o svemu onome što je iza nas. Moje slobodno vreme ću provesti u planiranju obroka za nas i decu, skuvaću pečurke i integralni pirinač za ručak, u mislima ću biti uz Elpidu i strepiti o tome kako će danas proći na diktatu u školi, hoće li Eleni na testu iz fizike dobiti dobru ocenu, o tome kako moram spakovati hranu za muža za njegovo sutrašnje dežurstvo.

Dani, nedelje, meseci, godine...već odavno nisu moji, sada  se sve vrti oko "nas". Ovaj život koji smo odabrali da delimo i da se u njemu bodrimo , čuvamo, gradimo kao ličnosti i volimo pripada nama kao porodici.   Tako mora biti i tako je najlepše. Samo kada smo zajedno, mi smo ustvari celi. Samo tako mi smo potpuni.

2 comments:

  1. Draga Dora,
    Jako lepo pises i verujem da je tvoj zivot obican ali ga ti tako lepo dozivljavas i zivis. Citajuci tvoje tekstove budis u meni radosti i podsecas me da treba zaista ziveti punim plucima svaki sekund. A deca i porodica su NAJVECE BLAGO! HVALA ti sto tako lepo pises i pretvaras te obicne trenutke tako slikovito u romanticne, carobne i biserne momente! Pratim te i dalje! ��

    ReplyDelete
    Replies
    1. Puno hvala na tako lepim rečima, mnogo sam srećna što ti ovaj blog koristi kao neki mali podsetnik i podstrek. Moj život je jako običan i normalan, baš zato ga doživljavam kao najveći blagoslov. Hvala ti što me pratiš, to mi znači jako mnogo. Pozdrav!

      Delete

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails