Nedelja u ukusima, mirisima, rečima i slikama

• Ne mogu bez lepote. Ne mogu bez sitnih uživanja. Ne želim sebi oduzeti pravo na sve to. Zvuči kao kliše, ali lepota je svuda oko nas,  čak i u stvarima koje nisu očigledno lepe. Juče sam se zbog obaveza našla u delu grada u kome dugo nisam bila: iznenadilo mi je koliko zelenila, drveća i cveća tamo ima, kako su ljudi uspeli da naizgled ružno naselje ulepšaju nečim toliko jednostavnim. I sve je izgledalo lepše umiveno suncem posle kiše. Nisam želela da vadim telefon iz torbe i slikam, poželela sam samo da na tih par trenutaka upijem lepotu koji možda niko sem mene nije ni primetio. Znate onu frazu "stanite i pomirišite ruže"? Ja sam to zaista učinila: pomirisala sam ružu i dodirnula prelepi žuti cvet koji ne znam kako se zove. Trajalo samo jedan trenutak, momenat pred ulazak u dosadnu sivu zgradu i čekanje na šalteru. 

• Verujem da se odnosi sa decom grade, da je to naporan posao i da ne "pada sa neba". Znate kako su tinejdžeri ponekad naporni i teški? Čini mi se da ih nerviramo samo zato što dišemo i postojimo. Negde sam pročitala da ponekad, da bi im se približili, moramo da "glumimo" da nas zaista zanimaju iste stvari. To je pretpostavljam teško kada su u pitanju Transformersi i fudbal, ali srećom, za sada, kod mene je to prilično lako. Obe volimo pop-kulturu, muziku, antrolopološke i naučne dokumentarce, filmove, serije, Evroviziju. Prošlog leta smo zajedno odgledale sve epizode serije na Netflix-u "13 razloga" koja nas je duboko potresla i navela na razgovor. Jako je popularna među tinejdžerima, ali toplo preporučujem da je vidite zajedno sa svojim detetom. Jedva smo čekale da krene i druga sezona koja nažalost, nije toliko dobra kao prva. Ipak, vreme koje provedem sa njom u diskusiji, u analiziranju radnje, likova i njihovih postupaka je način na koji gradim vezu sa njom. To su dragoceni momenti.

• Ove nedelje smo ja i moj muž, kao veliki ljubitelji Netflixa, odgledali seriju koja je stvorena za "bindžovanje". Naravno, ugrabimo nekih sat vremena uveče kada su deca već u krevetu i prepustimo se nekoj novoj misteriji i avanturi. Serija se zove "Safe" i predobra je. Puno preokreta, radnja se dešava brzo, uzbudljiva je. Pruža i vama šansu da budete detektiv pokušavajući da odgonetnete "ko je kriv". Preporučujem od srca.

• Kako je divno što nam je svet nadomak ruke: jednim klikom slušamo divnu muziku, gledamo filmove po izboru, obiđemo galeriju, pročitamo i naučimo nešto. Da li ste se nekad zapitale "U kojoj državi je najbolje biti majka?". Koja su vaša iskustva i razmišljanja?

• Ove nedelje sam otkrila dva proizvoda u Lidl-u kojim smo se oduševili. Naročito deca, naravno. Znate i same da sam mama koja voli da pravi deci kolače, da mesim i kuvam, ali isto tako verujem u prečice i olakšice. Dan jedne žene je ispunjen bezbroj obavezama i ne treba se nikome izvinjavati za laka i brza rešenja koja ona bira. "Nema goreg do upakovanog", kažu neki, a ja kažem: "Nema goreg od iscrpljene majke i gladne dece". 

         Slatki, mekani i izvrsni hlepčići tipa "brioche" marke "Maitre Jean Pierre" su odlično rešenje           za brzu užinu ili doručak. Moja deca su načisto otkačila za njima. 

         Ukoliko postoji Lidl blizu vas, trk za brioše, ako ne, ako budete posetili Grčku ovog leta,                     toplo vam ih preporučujem.

Lidl takođe ima odlične sladolede. Najbolji od njih su svakako oni marke Gelatelli. Posebno preporučujem "Bourbon Vanilla" koji je kremast i mekan i možete u njemu čak i videti semenke iz štapa vanile.

iiiiiiiiii

voćni dezerti, sorbeti, kojih ima u raznim ukusima, takođe marke Gelatelli. Ja trenutno imam "Passion Fruit Sorbet" koji je apsolutno bajan.

Eto, toliko od mene i ove rubrike. Želim vam divan vikend i lep provod!

Htela sam da budem "nešto"

Uči školu da budeš "nešto" u životu. Upiši fakultet da budeš "nešto" u životu. Diplomiraj da budeš "nešto". I sada, sa svoje skoro 42 se pitam šta je to "nešto"?

Sećam se mojih planova i snova, sećam se ambicija drugih, sećam se ambicija i želja mojih roditelja. Sećam se ispita, diplomiranja i osećaja da je ceo svet moj. Došlo je vreme za "velike stvari".

Istina je da sam kao mala uvek sanjala da ostavim neki trag, da uradim nešto po čemu ću biti pamćena. Često bih u igri sa drugaricom govorila: "Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

"Ma, šta je to "nešto""?, pitala bi me ona. Nikada nisam umela da joj odgovorim.

***

Materinstvo bez pauze, evo već 14 godina. Ni jedan dan odmora, nikoga da me odmeni. Godine su prošle tako brzo, ono "nešto" u glavi devojčice pune snove i želja nikada se nije ostvarilo. 

"Mama, boli me zub", budi me glas usred noći. Isprepadana, bunovna, skačem iz kreveta, još uvek ne shvativši šta se dešava. Prva reakcija? Pripravnost i ustajanje kada te usred noći probudi dečiji glas. Odlazimo u kuhinju i dajem joj lekić, stavljam u mobilni podsetnik da pozovem zubara, smeštam je u krevet i na kratko milujem po kosi dok napokon, mokrog lica od suza, ne zaspi. Vraćam se u krevet.

"Mama, hoću da piškim". Ponovo se budim i stavljam ga na nošu. Automatski, više i ne razmišljam. Snalazim se po mraku, bez upaljenog svetla. Smeštam ga u krevet i napokon ponovo spavamo.

Budilnik na mobilnom zvoni tačno u 7. Ustajem, stavljam kafu, sipam mleko u činije za žitarice, budim ih polako i pakujem užinu. Dok uranjam moje jutarnje keksiće u kafu, hiljadu misli mi se motaju po glavi:

"Znači, to je to? Sve one neprospavane noći uz knjigu, diplome iz jezika, sertifikati, sve se svodi na to da im ujutru tražim čarape, peglam majice i brišem guzice? Nekada sam htela da doprinesem svetu, da budem nezavisna, da živim život pun avantura i putovanja, i eto, zbog NJIH ne mogu."

I tako kukumavčenje se nastavlja dok nisam napokon nisam došla do zaključka: "Materinstvo mi je oduzelo sve ono što sam nekada mogla biti".

***

Prošlo je mnogo godina od dana kada sam uzela diplomu u svoje ruke, prošlo je mnogo vremena otkad sam akademski, svojim mentalnim trudom nešto postigla i time se ponosila. Vreme je prošlo u ubeđenju da je materinstvo nešto "prolazno", mislim, najteže je dok su mali, prošlo je u ubeđenju da "ima vremena" i da kada dovoljno porastu ja ću imati vremena za velike stvari, za to "nešto".

Ja jesam dobra majka, ali to se ne vidi. To se ne može opitati. Materinstvo nema platu, ne dobijaš priznanja, hvalospeve, ne daju ti godišnji odmor, bolovanje ili makar jednu malu pauzu. Nema nadogradnje, unapređenja.

Kako možeš biti "nešto", kako možeš činiti velike, sjajne i značajne stvari dok si majka?

Odgovor leži u tome kako svako od nas definiše to "nešto" i šta za nas znače "velike stvari"?

Činjenica je da živim sa četiri ljudska bića koja me vole najviše na svetu. Činjenica je da sam oduvek želela da nekoga nešto naučim, da inspirišem, da prenesem ono što znam. To se nije desilo u učionici, niti u amfiteatru, ali dešava se svakodnevo u našem domu. 

Veličina čoveka se meri time koliko je spreman da sebe da drugome, koliko pruža i koliko voli. 

 I to jedino važno i istinsko merilo naše vrednosti.

Ako je to zaista tako, onda su majke zaista velike. One su "nešto". 

Moja deca, svakodnevno me uče strpljenju, traže od mene da budem bolja, jača i izdržljivija, zbog njih svakoga  dana ostvarujem male, ali značajne ciljeve koji vode dobrobiti naše porodice.

***

"Hajde da uradimo nešto po čemu će nas svi znati! Hajde da uradimo nešto VAŽNO".

I ja sam postala mama. Ima dana kada to nije dovoljno i to je sasvim OK.

Ima dana kada jeste. I danas neka bude takav dan.

Jelovnik za ovaj vikend, sledeću nedelju i recept

Mnoge od vas ste mi poslale poruke tipa: "Kada ćeš postovati novi jelonik?, "Daj inspiriši nas malo". I baš mi je drago što vas moji jelovnici makar malo inspirišu ili pomažu u tome da odlučite šta ćete kuvati. Plus, delim sa vama jedan brz i lak recept. To je jelo koje moja deca jako vole, brzo se sprema i ukusan je.

Testenina sa slaninom i paradajzom

Potrebno:

175 grama slanine, dimljene šunke ili suvog vrata seckano na kockice

2 kašike maslinovog ulja

1 manji crni luk

2 sitno seckana čena belog luka

prstohvat ljute tucane suve paprike (po želji)

2 konzerve paradajz pirea ili pulpe (oko 800 grama)

500 grama testenine po želji (najbolje idu linguini, špageti, taljatele)

so, biber

pola šolje rendanog parmezana

Postupak: Na maslinovom ulju propržite slaninu nekih 5 do 8 minuta, dodajte luk, pržite još dodatnih 5 minuta. Dodajte seckani beli luk, pržite oko 30 sekundi. Dodajte pire od paradajza i kuvajte na srednoj vatri bez poklopca nekih 15- ak minuta dok sos ne postane gust.

Dodajte so i biber po ukusu.

Skuvajte testeninu prateći uputstva sa pakovanja. Pre ceđenja testenina, sačuvajte jednu šolju vode u kome se testenina kuvala.

Skuvanu testeninu sipati u šerpu sa sosom i promešati dodajući polako vodu u kojoj se testenina kuvala. Ne morate dodatu svu vodu, već tek toliko da testenina bude vlažna i obložena sosom. Dodajte rendani parmezan i sve promešajte. Služiti toplo.

(adaptirano po receptu Giada de Laurentis)

PRIJATNO!

A, sada je na redu jelovnik za sledeću nedelju na osnovu onoga što planiram sutra da kupim na pijaci (povrće, voće i jaja) i onoga što imam u zamrzivaču. Sada smo u fazi pražnjenja istog, pa se jelovnik uglavnom "vrti" oko onoga čega ima u njemu.

Subota: 

ručak: pečena riba sa povrćem, voće za dezert

večera: pica, zelena salata

Nedelja: 

ručak: krmenadle, krompir i salata, voće

lagana večera: grčka salata sa feta sirom, ječmeni dvopek sa Krita, maslinovo ulje

Ponedeljak: 

ručak: tikvice sa jajima, feta i anthotiro sir, paradajz 

večera: testenina sa sosom od paradajza ili bazmati pirinač, ćufte od pilećeg mlevenog mesa (kupujem gotovo, mešano sa začinima i predobro je)

Utorak: 

ručak: ostaci od večere od prethodnog dana

večera: grčka strpacada ili jaja sa paprikom, paradajzom (nešto kao srpska prženija)

Sreda (posno): 

ručak: hobotnica sa kratkom testeninom, salata

večera: ostaci od ručka, salata,

Četvrtak: 

ručak: pečena jagnjetina (najstarija kćer ne voli jagnjetinu, pa ćemo ću za nju spremiti domaće grčke hamburgere, biftekja)

večera: salata,ostaci od ručka

Petak (posno): 

ručak: čorba od sočiva, dinstana šargarepa

večera: humus  i taramosalata namaz i sirovo povrće

Subota: 

ručak: pečena riba, povrće, sveže voće

večera: pica i zelena salata

Nedelja: 

ručak: bolonjeze sos sa špagetima, salata, sladoled

večera: losos sa tikvicama i bazmati pirinač

Srećan vikend i prijatno planiranje i kuvanje!

Šta ti je činiti ako si "pukla"?

Sećate se teksta "Da li si pukla?"? Znam, prošlo je mnogo vremena od tada, ali recimo da ste imali dovoljno vremena da uočite sve simptome i da ste napokon rešili da sebi pomognete. Da, baš tako. Morate sami sebi pomoći. Ukoliko čekate da to neko učini umesto vas, pa recimo da ćete čekati. Zauvek.

(art by Nathalie Jomard)

1. Pre svega morate biti apsolutno i brutalno iskreni prema sebi. Morate sebi postaviti pitanje i razjasniti u vašoj glavi šta za vas znači "pukla sam"?To može biti sve od iscrpljenosti do nervnog sloma. Za ovo drugo, za potpuni kolaps psihe i tela, dobro je potražiti pomoć profesionalca. Da li ste pukli zato što osećate da ste iscrpljeni, možda gubite na težini ili se nekontrolisano gojite, da li mnogo vičete, da li ste toliko umorni da zaboravljate gde šta ostavljate, gde ste krenuli i šta radite? Možda provodite previše vremena uzalud gubeći vreme na društvenim mrežama ili vam jednostavo dan prolazi neproduktivno i jadno? Da li se osećate kao da niste "svoji", možda ste izgubljeni, uplašeni?
Ja sam lično doživela onaj"eureka momentat" kada sam shvatila da idem protiv sebe i svojih želja, shvativši da ne živim u skladu sa sobom. Takođe, nisam mogla da povučem granicu između mojih želja i mogućnosti što je dovelo do toga da puknem. Onda kada su "moram" i "ne želim" u neskladu, e,  onda nastane problem.

2. Kada sam ja shvatila da sam pukla i da je vreme da nešto menjam, zapitala sam se kako želim da se osećam i šta moram učiniti da bih to postigla? Moja želja je bila i ostala da budem staloženija, mirnija, da se ne opterećujem savršenošću i da dam sebi oduška. Želja da budem takva osoba, majka, supruga i Dora, značilo je da to nisam, da sam sasvim suprotno od toga. Za mene je to značilo da moram sebi i drugima postaviti granice. Samo zato što mogu da ih obavim, ne moram danas, ne moram baš sada. Ukoliko poželim da odmorim, ja to jednostavno učinim. Ukoliko poželim da nekim danima budem minimalno produktivna, dopuštam sebi i takav dan. Naravno, s obzirom da sam majka "minimalno produktivna" znači da neću juriti ko muva bez glave, da ne moramo danas u šetnju ili park ukoliko sam umorna, to znači da neću danas kuvati, već ćemo jesti nešto brzinski ili naručiti picu, itd, ali svakako moram biti odgovorna i nekako "održati decu u životu". Zaista, sve što možeš danas, ostavi za sutra. Kada mora.  Postavljanje granice drugima je verovatno najznačajnija stavka. Bez ikakve griže savesti odbijem poziv za druženje ili posetu. Reći "ne" drugima je sada mnogo lakše i to me oslobađa neverovatnog stresa. Nije strašno reći "ne" mužu, deci, majci, svekrvi, prijateljici. Probajte. S druge strane, "pucanje" ume da bude znak da ste se previše izolovali ili da ste usamljeni. Ukoliko osećate potrebu za društvom, smehom, izlaskom ili da sa nekim porazgovarate, učinite prvi korak. Zaista vredi i pomaže. Velika je verovatnoća da osoba sa kojom biste porazgovarali želi upravo to isto, ali kao i vi, "ne želi da smeta".
Mi majke ne možemo same, potrebne smo jedna drugoj.

3. Ukoliko ste osoba koja je receptor tuđeg raspoloženja i ako jednostavno na vas utiču tuđe emocije,  neminovno ćete osećati psihičku isrcpljenost što se odražava negativno čak i na vaš organizam. Kontakt i bilo kakvu interakciju sa takvim osobama svedite na maksimalni minimum. To sam sebi dopustila tek nedavno. Pošto sam osoba koja se uvek plašila da će time nekoga uvrediti ili naljutiti, izbegavanje tih osoba je za mene bilo jako teško. U nekom trenutku sam se setila reči koje sam nekada, negde čula: "Moraš šititi samu sebe". I to se i desilo. Rešila sam da sebe štitim od negativnih uticaja i ljudi u čijem društvu se osećam loše. Zato zapitajte se "da li će taj susret sa tom i tom osobom ikako biti dobar za mene?", ako je odgovor "ne", znate šta vam je činiti. Zaštitite se.

4. Ne tretirajte sebe kao nekoga ko je uvek svima na usluzi. To znači da je došlo vreme da sebe povremeno  stavite na prvo mesto.  Ukoliko se osećate kao "otirač" najverovatnije nisu krivi drugi što se tako osećate. Najverovatnije ste sebi dozvolili da se tako osećate. Zapitajte se: "Šta ja to radim , pa me to čini da se tako osećam?". Stavljate sebe na poslednje mesto. Iz nekog razloga VI  sami verujete, a NE drugi da niste zaslužili da udovoljavate sebi i da je to loše. To je sebično i jedna dobra majka, supruga, kćer, snaja i zaposlena žena nikada ne gleda sebe i svoje potrebe. To je čisto sranje!
Čini mi se da je mnogo lakše dovesti sebe do iscrpljenosti nego sebi udovoljiti. Ne bih to nazvala "udovoljavanjem", već našim osnovnim pravom. Pronađite nešto što volite da radite, što vas smiruje i povezuje sa unutrašnjim "ja". Ukoliko nemate vremena za hobi, dopustite sebi najpre minimum vremena za sebe. Neka to bude kratka pauza za kafu, sledeći put neka bude kratka šetnje, treći put odlazak kod frizera i tako, vremenom, briga o sebi postaje navika.  Vremenom ta neka slatka zadovoljstva koja su samo vaša postaju nešto o čemu nećete ni razmišljati, jednostavno postaju deo vas. Krenite malim koracima, ukoliko vam je stavljanje vas samih na prvo mesto strano i teško.

5. Pojednostavite sve, apsolutno sve u vašem životu: hranu, garderobu, odnose, oslobodite se svega onoga što vam predstavlja teret, svedite na minimum radnje i poslove koji vam unose stres. Znam da zvuči suludo: "Pa, kako to da uradim?", pitate se.  Jednostavno ne opterećujte se stvarima koje nisu toliko važne. Neprijatnosti na poslu, u familiji, na ulici, u kući, one su neminovne, ali uvek možete sebi olakšati na drugim poljima. Ishrana neka vam bude jednostavna, pronađite zdrave, ali brze recepte. Ne komplikujte garderobu, neka bude jednostavna i udobna. Pobacajte ili poklonite sve ono što ne nosite, ne koristite ili vam ničemu ne služi. Oslobodite, rasteretite vaš životni prostor, automatski ćete se osećati i sami lakšima. Isključite telefon, ugasite računar i vidite šta će se desiti. Svedite igračke, ukrase, dečiju garderobu na minimum. Svakoga dana uradite po nešto, malo ovoga , malo onoga.  Odredite dan kada ćete čistiti kuhinju, dan kada ćete čistiti spavaće sobe, dan za kupovinu, dan za pijacu. Ne trudite se da uradite sve za jedan dan. Niste mašina i ne tretirajte sebe kao da jeste.

6. Spavajte! Ako ste jedna od onih osoba koja radi  poslove u ponoć, jer nije stigla preko dana ili sedi uz TV do kasno u noć- prestanite odmah i sada! Ukoliko legnete ranije i dozvolite vašem umu i telu da se odmore, ujutru ćete biti daleko produktivniji, pa posao koji ste želeli da uradite prethodne večeri  uradićete mnogo brže i bolje sledećeg jutra. Garantujem! Nedostatak sna je jedan od glavnih razloga "pucanja", zato spavajte, spavajte i spavajte!

7. Potražite pomoć i podršku. Bilo da se radi o potrebi da se obratite stručnjaku ili da zamolite mamu ili svekrvu za pomoč, učinite to. Ukoliko nemate tu mogućnost, jednostavno odredite sebi koje su vam mogućnosti i koji su vaši priroriteti. Razgovarajte sa vašim partnerom i decom. Pričajte o vašim potrebama i zahtevajte da budu uključeni u svakodnevne poslove. To nije pomoć, to je njihova obaveza.
"Vi mi NE POMAŽETE, vi živite ovde kao i ja, i vaša je OBAVEZA da učestvujete u svemu."

Budite jasni i oštri.

Podrška može biti i neka inspiracija, neko ko vas nadahnjuje ili kome se divite. Potražite savet ili jednostavno učite od te osobe posmatrajući kako funksioniše, koja je njena filozofija života, učite, slušajte, gledajte i vežbajte.

"Pretvarajte se dok ne uspete". 

8. Ono što sam shvatila da pomaže u slučaju "pregorevanja" je početi da radiš ono što si dugo odlagao ili čega se plašiš. Da li su to časovi vožnje, pilates, odlazak kod zubara ili promena boje kose, nije važno.  To unosi neki osećaj snage i ponosa, osećaj pomaka i moći. To je put ka životu koji je u skladu sa onim ko ste i ko želite biti. Znam da zvuči čudno, ali deluje. Ja sam dugo odlagala vožnju iz straha i verujući da neću uspeti,  ali u trenutku kada sam sela za volan, osetila sam da sam povratila neku kontrolu nad mojim životom i da sam nešto postigla, baš zato što sam se suočila sa strahom. Radeći nešto što smo odlagali ili čega smo se plašili obnavljamo sebe novom energijom. Osećaj euforije zbog postignutog cilja, ma koliko on bio mali, kao i zadovoljstvo zbog neke sitne promene koju smo uneli, umeju biti lekoviti i regenerativni.


9. Budite dobri prema sebi. Tretirajte sebe kao kao neki nežni, retki cvet, negujte i volite sebe kao što to činite kada su vaša deca u pitanju. Ne brinite mnogo šta drugi misle i žele od vas, zapitajte se šta vi mislite, kako se osećate i šta u tome trenutku želite? Život je dovoljno težak, naporan i kratak da bi ga živeli tako što ćemo ići protiv sebe i svoje dobrobiti.

Čuvajte se...

Da li si "pukla"?

Poslednjih par godina se divim samo jednoj vrsti žena. One su mudre, inteligentne i duboko su zašle u samospoznaju. One dobro znaju gde im je granica, brinu o sebi i slušaju svoje telo. Ne, ne mislim na žene koje se doteruju, sređuju i koje uvek izgledaju lepo. Lako je biti "boginja" kada se graciozno šetaš po gradu u svojim visokim štiklama, sa savšenom kosom i oblakom parfema koji ostavljaš za sobom.To je lako. A, šta je sa onim delom dana kada moraš ustati iz kreveta i otići do kuhinje, spremiti doručak, skuvati kafu, spremiti decu za školu? A, šta je sa onim delom svakodnevice u kome moraš skuvati ručak, pustiti mašinu, otići na posao, u banku, poštu, na roditeljski sastanak? Šta ćemo sa onim delom života kada moraš da se nosiš sa roditeljima, svekrvom, mužem, decom, kolegama?

 Pa, ništa. Upadamo u zamku "zauzetosti" i "zabrinutosti", jer to je danas merilo naše vrednosti. Što više obaveza imaš to si značajniji i tvoj život ima smisla. Što se više brineš to si odgovornija i efikasnija.  Zar ne? Nije nam samo društvo nametnulo to verovatnje, već smo i mi sami sebi stvorili ta očekivanja. I tako, drage moje, nikada nećemo biti "boginje" (jako je popularno nazivati danas žene ili mi se čini?), već iscrpljene, nervozne, našminkane i namirisane karikature. I što smo umornije, to više sebi namećemo obaveze koje će nas još više zamarati i opterećivati. 

I to je , drage moje, jedna jako loša navika. Toliko loša da vodi do takozvanog "pucanja". To je stanje koje se može izbeći.

 Nije fazon da sebe iscrpljujemo, fazon je znati kada da stanemo. Mudrost leži u tome da prepoznamo loše navike koje dovode do "pucanja", a kada ih prepoznamo onda možemo te loše navike zameniti dobrim. 

1. Kada vam je dosadno, okrećete se Fejsbuku. Skrolujete, klikćete, pratite isprazne sadržaje, gledate fotografije drugih ljudi, mrzite vaš život ili jednostano zurite u sve to bez razmišljanja.

2. Kasno ležete iako ste umorni. Uvek mislite da možete obaviti još par sitnica po kući ili odgledati još jednu epizodu serije.

3.Ceo dan čistite i sređujete vaš dom. Nikada nije dovoljno čisto, primećujete svaku sitnicu, opsesivno želite da sve bude na svom mestu. 

4. Brinete o stvarima koje ne možete promeniti, kao na primer, o ponašanju drugih ljudi za čije ponašanje niste vi odgovorni.

5. Ustajete iz kreveta u poslednjem trenutku. 

6. Vaša lista obaveza je previše dugačka.

7. Želite da uradite puno toga u jednom danu.

8. Radite više stvari odjednom.

9. Čim ustanete ujutru proveravate vaš telefon (Facebook, Instagram, e-mail).

10. Odlazite u krevet sa telefonom ("čekaj da proverim šta ima novo na fejsu").

11. Provodite većinu dana na kompjuteru.

12.  Više obraćate pažnju na telefon nego na svoju decu i voljene.

13. Zaboravljate na sebe i na ono što vas relaksira. Vreme za relaksaciju nije nešto što stavljate u vaš raspored.

14. Svuda žurite i sve obavljate na brzinu.

15. Ne pratite šta vam drugi pričaju. 

16. Ne želite nikome ništa odbijete. Svima govorite "da", osim sebi.

17. Bojite se da kažete "ne".

18.  Previše ili premalo jedete.

19. Iritiraju vas sitnice, puno vičete.

20. "Nemam vremena za to", vam je omiljeni izgovor.

Sada kada znamo koji su to znakovi pucanja i iscrpljenosti pitanje je šta možemo učiniti povodom toga? Više o tome u sledećem postu.

Zanima me, da li na ovoj listi prepoznajete neku od vaših loših navika? Da li imate nešto da dodate?

Povratak u budućnost

Image by Vicky Scott via Getty.

Evo me još uvek u pidžami nad zapušenim odvodom u sudoperi, čeprkam po prljavoj vodi sa gumenim rukavicama na rukama. Čuje se jedno "sviiiiiiiš" i voda kreće nesmetano da teče u vrtlogu ostavljajući za sobom kapljičaste ostatke od ulja i tragove mlevenog zrnevlja kafe. Na moj užas veći deo zida koji odvaja kuhinju od dnevne sobe je u ogledalu. Sa troje nepažljive dece to nije ni malo prednost u našem domu, a svakako moj lik u njemu nije nešto sa čim se rado srećem. Mogu da se zakunem da danas izgledam  starije nego juče. Da li neko može da toliko ostari za jedan dan? Nije ni čudo. Noćima ne spavam dobro, a umor neminovno ostavlja tragove na koži, ispod očiju, u pokretima i raspoloženju. Srebrne vlasi štrče na vrhu moje glave, kosa mi je čupava i nesređena. Malo me steže pidžama oko struka,a i gornji deo je tesniji."Smanji baklavu!", zapisujem na papir koji visi na frižideru. Uspela sam nekako sinoć, kada su deca zaspala,  da sperem sa kose prašinu i miris kuvanog graška. Onako umorna legla sam na peškir kojim sam pokrila jastuk i zaspala dok se nisam ponovo probudila u toku noći, i tako jedno 2-3 puta. Spavam, budim se, spavam, pa se budim. I tako dok alarm na mobilnom ne krene da drnda negde oko 7. Kada se lepo naspavam, sebi sam najlepša na svetu.

Prolazi pored mene očešajući se o moje rame. Odmah sam osetila njen parfem, "Eden", cvetan i prodoran. Zaista, diskutabilan izbor. Duge, tamne lokne joj uokviruju lice i još više ga izdužuju.Plava sedefasta olovka na očima, njen zaštitni znak i sjaj za usne koji miriše na višnje. Bezvoljno se baca na trosed pustajući MTV , namešta tesne farmerke koje se neprimereno spuštaju još niže na bokove: "Čoveče, sve me mrzi. Mrzim faks, mrzim moju glupu kovrdžavu kosu. Samo me neki debili muvaju i spopadaju.Nemam grudi ni zadnjicu. Umreću sama, potpuno sama", kaže ona, potpuno poražena nad teretom mladosti.

Odmah sam je prepoznala.  Prepoznala sam tu mrzovoljnost. Prepoznala sam mršavu devojku bez ambicjia, ali punu snova. Prepoznala sam devojku koja tvrdi da ne zna šta želi,  a ustvari se plaši da prizna sebi i drugima svoje želje. A, kako bi? Studira nešto što ne voli, nema momka, kolega koji joj se sviđa se pred njom žvalavi sa plavokosom lepoticom. Keva i ćale samo vrše pritisak i uopšte je ne kapiraju. Sve što želi je da ode odavde i da je svi ostave na miru. Sve što želi je da prestane da ispunjava tuđa očekivanja. Znam ko je, ali ne znam kako se stvorila ovde i najvažnije: zašto je prevalila toliko put iz prošlosti i posetila me posle toliko godina?

Ovog leta punim 42. I moram da priznam: totalno sam prestrašena. Plašim se saznanja da toliko toga još nisam uradila, iz straha, iz obaveze prema drugima, zbog života. I drhtim pred činjenicom da moram još mnogo godina biti tu za moju decu, da im se nađem, da im budem podrška i oslonac, drhtim jer me telo ne služi kao nekada i potpuno sam svesna da ne pazim dovoljno na svoje zdravlje. Užasnuta sam promenama koje nas čekaju, odlukama koje su na "stand by" iz straha od nepoznatog, osećam teret obaveza i odgovornosti koje se gomilaju. Bojim se da ću se probuditi jednog jutra i shvatiti da sam sebe nekako izdala i razočarala. Bojim se da nemam još mnogo vremena da napokon postanem ona žena koja sam oduvek želela da budem. Ma, zašto da krijem? Užasava me činjenica da gubim lepotu, mladost je prošla. 

"Mrzim moj život", čujem je kako mi dobacuje, "Mrzim ga. Ništa nije onako kako sam zamišljala".

I počinjem da se smejem, što od besmislenosti  reči koje izlaze iz usta jedne dvadesetogodišnjakinje, što od potrebe da je utešim iako sam do malopre plakala nad svojim propuštenim prilikama, strahovima i greškama. Osećam duboku ljubav prema njoj i želim da je zagrlim toliko čvrsto i jako kako bih joj odagnala sve sumnje i strah. Zaboga, kako ne vidi koliko je mlada, lepa i puna potencijala?
Odjednom mi je sinulo zbog čega je ona ovde i kako se ovde stvorila. 

 Dobro se sećam.

 Sećam se trenutaka kada sam utehu tražila u stvarima koje se još uvek nisu desile, u ljubavima koje još uvek nisam doživela, u mestima koja još uvek nisam videla, u životu koji još uvek nisam okusila. Dobro se sećam tih bolnih momenata u kojima sam maštala o jačoj, boljoj, smirenoj, zrelijoj verziji sebe  same. Dobro se sećam da sam zatvarala oči, prizivala moju buduću verziju sebe i posećivala je svaki put kada bi mi bilo teško. 

Znam da sam ona mirišljava i izgubljena dvadesetogodišnja devojka zapravo ja. Vratila se u budućnost kao neki san. Došla mi je u posetu, jer joj trebam. Došla je, jer mi je potrebna.

Došla je da me svojim bolom podseti na to koliko sam sada jaka, 

došla je da me svojim sumnjama ubedi u moju čvrstinu,

 da svojom nesigurnošću potvrdi moje samopouzdanje, 

da svojim nekadašnjim strahom vidi mene hrabriju,

 da  me svojim razočarenjem podseti na ostvareni san.

 Došla je zbog mene, duh iz prošlosti, posetilac u budućnosti, došla je kao uteha, pobeda i nada.

 Ona je ovde zbog mene, kao što sam i ja ovde zbog nje.

"Divno je videti te opet. Vrati se sada u svoju vremensku mašinu i ništa ne brini. Znaj da će ti jednoga dana sve tvoje brige  biti smešne", pozdravljam je i puštam je da ode.

Stavljam karmin na usta i nameštam kosu.

"Lepa si", kažem sebi. Kažem njoj.

I jedva čekam da vidim šta budućnost nosi.

Tri sestre

Hiljadu puta u toku dana posumnjam u to da sam rođena da budem majka. Hiljadu puta u toku dana pomislim da jednostavno nisam ja za to: previše vičem, previše sam nervozna, nemam dovoljno strpljenja. Neprestana sumnja, čak i kada je dan dobar. Stalno sebi obećavam da ću "sutra biti bolja".

Istina je da sam oduvek želela da budem majka. Oduvek sam sanjala o tri devojčice, čak sam im i imena dala. Jedno od njih je "Klarisa", verovatno na osnovu lika iz neke sapunske opere koju je gledala moja mama, pa možete zamisliti.

U komšiluku su živele dve sestre, nekoliko godina mlađe od mene: energične, vesele i glasne devojčice. Roditelji su im nadenuli cool, moderna imena, barem za ono vreme. Odmah sam prekrstila moju nerođenu decu.
Nikada se nisam igrala sa pomenutim devojčicama, jer su bile previše male sve dok mi jednog dana nisu  postale više nego zanimljive. Desilo se nešto što je meni izgledalo apsolutno magično: dobile su i treću sestru. Ne znam zbog čega, ali tada ja nisam mogla zamisliti ništa magičnije od toga. Imati već sestru, a onda dobiti još jednu! Oh, divote!  Sećam se njihovog oca, ujutru bi u odelu i sa akt tašnom ulazio u svoj  auto ljubeći ženu i decu, pozdravljajući komšije. Baš mi je bio onako sav važan, visok i proćelav.  Dok bih se igrala ispred zgrade, često sam viđala devojčice kako istrčavaju iz ulaza napolje  vičući i  svađajući se oko ljuljaški, a njihova mama, visoka i vitka sa bebom na boku bi im mahala sa terase sa šoljom kafe u ruci. Njihov tata, kada ne bi bio u odelu, naizmenično bi ih nosio na ramenima, šalio se sa njima dok bi se one takmičile za njegovu pažnju. Dešavalo se da ih par puta "uhvatim" kako se utrpavaju u auto na putu za more i tajno u sebi im zavidela, zamišljala tu igru, ciku, skakanje na talase, pitala sam se kako je to uvek imati sa kim pojesti sladoled i bacati kamenčiće u more, gnjuriti, šetati po varoši, buditi se ujutru znajući da vas čeka dan pun igre i zabave na suncu i pesku? Iz moje perspektive, oni su se ludo zabavljali i bili su ekstatično srećni. Naravno, nisam mogla ni zamisliti niti se staviti u poziciju majke ili tate.Sada znam koliko je to bilo naporno i teško za njih, ali meni, usamljenoj devojčici, koja je žudela za društvom sve to je izgledalo bajkovito.

Kada kažem "usamljena" ili "društvo" nemojte misliti da sam bila neko čudno, zatvoreno dete. Naprotiv, društvo u vidu drugarica sam imala na pretek i imala sam divno detinjstvo. Međutim, od momenta kada bih ušla u kuću bila bih sama. Nedostajalo mi je nešto više, nešto što su imale one tri sestre.  Ovde  mislim na onu sestrinsku ljubav, iako dok su deca mala to liči na sve samo ne na "ljubav". Mislim na nekoga sam kim bih se igrala u kući, delila sobu, jela doručak, čak i svađala, neko ko bi stalno bio...tu. Često bih zamišjala da imam sestru, pričala sa njom, igrala se. Ideja o sestri bliznakinji mi je bila posebno interesantna.   Moj brat je 12 godina stariji od mene, pa možete zamisliti koliko je jednom dvadesetogodišnjaku zanimljiva njegova dosadna osmogodišnja  sestra.
Društvo su mi pravile moje lutke, kasete i posteri na zidu. Provela sam detinjstvo naučivši da se sama zabavim i da svoje tajne zapisujem u dnevnik umesto da ih delim sa sestrom. Međutim, dobro se sećam da sam sebi obećala da moja deca nikada neće biti sama.

Nedavno dok sam bila u Srbiji u jednoj od igraonica koju smo često posećivali, videla sam te tri sestre. Odmah sam ih prepoznala. Nisu se mnogo promenile, osim što su sada već žene i majke.  U jednom trenutku sam počela da brojim decu koja su se stvorila oko njih obraćajući se svakoj od njih sa "mama". Nakon brojanja zaključila sam da svaka od njih, čini se, ima po 3 deteta. I ono što je bilo najlepše od svega, njih tri su zajedno pile kafu, čavrljale, brisale musava lica, hranile ih kolačima slikale svojim telefonima, a deca su se međusobno igrala, potpuno naviknuta na to. Nisu ni shvatala koliko su srećna.  U načinu na koji su se ophodile jedna prema drugoj nagoveštavala se bliskost, videlo se da dele svoju svakodnevicu jedna sa drugom, da  ž-i-v-e zajedno, u nekom smislu.Pomislih na njihova venčanja, porođaje, slomljena srca, borbe, bolesti. Znam da ni jedna porodica nije idealna, ali sam vrlo lako mogla zamisliti kako je kada se svaka radost pomnoži sa tri i svaka bol podeli na tri dela.

One se mene i ne sećaju, sigurna sam u to. Znam da su kao male bile previše zauzete svojim igrama, pa mene nisu ni primećivale. Međutim, ono što verovatno one nikada neće znati, je to da se njihovo detinjstvo, posmatrano onako iz daljine, duboko urezalo u mene. Njihova porodica mi je bila neki uzor i san kojih nisam potpuno bila svesna dok i sama nisam postala majka. Kada bih zamišjala srećnu porodicu uvek bi mi se pred očima pojavile te tri nestašne devojčice, njihov auto pun igračaka na naduvavanje, kofica i suncobrana.
Pitam se kako je to znati da je neko sa kim si toliko blizak uvek pored tebe kada ti je potreban? Pitam se kako je to imati sestru koja zna sve tvoje tajne i sa kojom možeš podeliti baš sve? Pitam se kako je to kada je dovoljan jedan telefonski poziv da bi se neko pojavio sa Cedevitom  kada si bolesna ili da ti se neko nađe kada ti zatreba? Pitam se kako izgledaju njihove rođendanske proslave, godišnji odmori i godišnjice?

Ne znam kakvi su njihovi roditelji ustvari bili. Da li su bili dobri, jesu li mnogo grešili? Da li su bili previše ambiciozni ili su možda previše zahtevali od svoje dece? Da li su bili popustljivi, jesu li im sve pružili? To ne znam. Sigurna sam u to da im nije bilo lako odgajati troje dece jedno drugom do ramena. Međutim, na osnovu onoga što sam videla u igraonici, ono što mi se nagovestilo me je podsetilo na onu afričku poslovicu: "Potrebno je celo selo da se odgaji jedno dete". Ako ništa drugo, oni su uspeli u tome.

Rekla bih da su prokleto dobro obavili posao roditelja: njihova deca više nikada neće biti sama. Međutim, očigledno je da nije dovoljno izroditi "čopor dece", izazov je negovati i održati bliskost i ljubav među njima. Izazov je održati porodične odnose i ulagati u njih svoje emocije, svoje vreme. Prosto kao da su znali da je materinstvo najusamljeniji posao na svetu. Kao da su znali da na taj način one neće imati prostora ni vremena da previše sumnjaju u sebe. Kako? Zašto? Pa, vrlo jednostavno zbog toga što će uvek imati nekog pored sebe ko greši i sumnja,pa tako mogu grešiti i sumnjati zajedno, ali uz kafu, kolače,  musavu decu i dugačke SMS poruke usred noći. Meni to itekako idealno zvuči.

(art  "Three sisters at the beach" by Laurie Justus Pace)

Ponedeljak jedne mame (moj prvi vlog na youtube-u)

Hej, ćao svima! Kako je prošao vaš vikend? Kod nas, bilo je...fluidno: desila se manja poplava u stanu dok je majstor popravljao grejanje. Naime, ljudi koji su pre nas živeli u našem stanu nameravali su da ga kupe, pa su valjda zato mislili da u njemu mogu da rade šta god ima padne na pamet: od bušenja stolarije, do vađenja radijatora i vrata. Međutim, očigledno zbog nedostatka mozga,nakon što su skinuli dva radijatora u stanu "zaboravili" su da ih zapečate. Tako da, kada je majstor otvorio ventil, ne znajući da neko može biti toliko nemaran, crna, odvratna, prljava voda je počela da šiklja iz cevi na sve strane. Bivši stanari nisu uspeli da kupe stan i ostavili za sobom štetu koju mi polako popravljamo. Grejanje zbog curenja ventila u centralnoj jedinici (kakolisevećzove) nije danima radilo, ali srećom, vreme nas je dobro poslužilo, pa smo se nekako snašli.

Majstor je radio malo preko vikenda, menjao sve ventile, nešto "čukao" i  posao je danas napokon završen. Neću više da vas davim, ali sve u svemu: vikend je prošao u skupljanju vode, čišćenju i sušenju tepiha. Starija kćer je preko vikenda imala stomačni grip. Baš se namučila jadnica, ali eto, i to je prošlo. Vreme je bilo loše, pa smo proveli nedelju unutra učeći istoriju za test. Maleni nikako ne voli nošu, pa su se više puta desile "nezgode", na moju veliku radost. Nekako uvek kada moj muž odsustvuje od kuće zbog posla nam se dešavaju neke manje havarije po kući ili se deca razbole. Zato ja često umem da mu kažem kako je to znak da ne treba da odlazi, ali u životu često nemaš mnogo izbora, činiš ono što možeš. Od stresa mi je buknula rosacea, pa izgledam kao tinejdžerka i to ne u dobrom smislu. Ponedeljak je prošao mirnije: starija kćer nije išla u školu, ali čim je ustala tražila mi je da jede, što je uvek dobar znak. Čisto radi opreznosti, pojela je dvopek i bananu, dok sam za nas napravila vafle za doručak.  

Jako se jednostavno prave, jedino što vam treba je aparat za vafle ili galete. Uvek u smešu možete dodati više šećera, ali s obzirom da ih možete jesti sa Nutellom ili na primer, javorovim sirupom, nije potrebno dodatno ih zaslađivati. Moja deca ih često jedu bez ičega. Nisu samo odlične tople za doručak, nego ih možete spakovati deci za užinu, ali takođe mogu biti ibrz dezert: samo ih premažite Nutellom, dodajte kuglu sladoleda po želji i šlag. Recept možete duplirati. Ustvari, to bi bila moja preporuka.

VAFLE

2 jaja

2 šolje brašna

1/4 šolje biljnog ulja

1 i 3/4 šolje mleka

1 kašika šećera

4 kašičice praška za pecivo

na vrh noža soli

Zagrejte aparat za vafle. Mikserom izmutite jaja par minuta, dodajte ostale sastojke i promešate. Sipajte smešu na zagrejani aparat kašikom. Pecite dok ne dobiju zlatnu boju.

Služiti sa prah šećerom, Nutellom, javorovim sirupom. Divne su uz voće kao što su banane, kivi, jagode. 

Ponedeljak je bio i emotivan dan za moju srednju kćer. Nakon što smo ustanovili da ima blaži pomerećaj koncetracije i pamćenja, po preporuci, obilazila je logopeda jednom nedeljno. Juče je bio njen poslednji čas, s obzirom na to da je logoped zaključila da nema poteškoća u učenju,  da je jako inteligentna i kreativna i da je odlično napredovala. Ono što je njoj očigledno najviše trebalo su vreme i opušteniji raspored. Na nama ostaje da se igramo igre pamćenja, da vežbamo čitanje i da joj dajemo onoliko vremena koliko joj je potrebno da bi završila svoje zadatke. Na poslednjem času obe su plakale i bilo je zaista dirljivo. Više puta mi je logoped rekla da joj Elpida uvek svojim osmehom i raspoloženjem ulepša dan. I to stvarno mnogo znači.

A, sada nešto sasvim novo. Imajte na umu da nikada u životu nisam napravila svoj video i da je verovatno veoma loš u poređenju sa prelepo profesionalno urađenim vlogovima na youtube-u. Jednostavno, posle tako stresnog vikenda htela sam da uradim nešto kreativno, da skrenem misli sa sekiracije i tako je nastao ovaj video klip. Na njemu se malo toga vidi, jer još uvek nisam baš upoznata sa pozicijama u kojima treba da stoji kamera, sa uglovima i raznim drugim zavrzlama kao što je editovanje, ali obećala sebi da ću naučiti. Želja mi je da se pozabavim vlogovanjem, da makar tu i tamo da postujem po neki video sa našom svakodnevicom, receptima, nekom kratkom pričom. Još uvek moram mnogo toga naučiti, ali verujem da je za prvi put sasvim OK. Tu sam i ja u debelom ogrtaču koji mi baš ne laska, bubuljičava i jako umorna, ali drage moje, nećemo da se lažemo, realnost često nije našminkana i doterana. I sve nekako lepše izgleda sa veselom muzikom u pozadini. Uživajte!

Na kraju videa postoji jedna greška, umesto "hvala što ste izdržali", progutala sam "t". Nema veze, biće bolje!

Puno vas ljubim i pozdravljam do sledećeg puta!!!!