Misli obojene bojama Toskane

S obzirom da mi je danas raspoloženje primetno opalo, primetila sam da je moja mračna i negativna strana ličnosti pokušala da ispliva iz dubina moje duše. To se odrazilo na muziku uz koju sam jutros odabrala da otpočnem dan, namćorasti komentari su leteli i mrzovoljnost je bila očigledna. Ipak, moj "feel-good alarm" je proradio, pa je duboku, komplikovanu, rekla bih, monotonu muziku zamenio pitki, veseli i jednostavni zvuk. Reči "ne mogu" zamenilo je jedno "pokušaću" koje se na kraju pretvorilo u "DA! HOĆU!". Slike duševnih borbi, patnje, emotivnog pakla i suza su zamenile slike lepote življenja, sećanje na prijateljstva, muzika suncokreta, mirisi moje sanjane, meni (ne)dostižne Toskane, koju imam u srcu, jer su misli koje sam odabrala danas da mislim obojene njenim bojama.

Skinula sam tamne zavese sa prozora i zamenila ih belim, laganim i vazdušastim; sklonila pokrivač boje čokolade sa kanapea i pokrila ga zelenim sa ružinim pupoljcima, smestila jastuk boje terakote, sklonila tepihe i umesto njih stavila samo jednu stazicu jarke crvene boje.Trpezarijski sto krasi beli vez, žute banane i pomorandže u boji zalaska sunca. Jele su se sarmice od vinove loze u tanjirima sa nacrtanim grožđem, cvećem i jabukama, lomio se vrući hleb, pilo se rosé vino. La vita è bella.

Setih se onda da se radnja jednog od mojih najomiljenijih filmova, "Under the Tuscan Sun", dešava u sunčanoj Toskani. Aaaaah, Toskana....tamo vinogradi i maslinjaci na toplom, mirisnom vetru šapuću stihove Dante-a, kroz grane čempresa čuju se Pučinijeve arije iz Toske, na nebu iznad kamenog i plodnog krajolika oblaci crtaju Botičelijeve motive. Probudila se u meni davnašnja želja da odem u Toskanu na časove kuvanja i isprobavanje vina u jednoj od onih prelepih vila iz 13. veka.

Izbrisah reči "portrait of a lady" na youtube-u (divni, ali deprimirajući film i muzika) i ukucah "under the tuscan sun". Evo ih one slike o lepoti življenja, prijateljstvu, muzici suncokreta, mirisima sveže paste, o zvuku točenja Vino Nobile di Montepulciano-a u visoke, kristalne čaše....
Najednom sve je bilo lepo, lako, okupano zlatnim zracima, letela sam na notama Pučinija i osetila vetar koji nosi miris maslina. Nadam se da će da potraje...makar do sutra...


"They say they built the train tracks over the Alps before there was a train
that could make the trip.They built it anyway.They knew one day
the train would come.Any arbitrary turning along the way, and I would be elsewhere.I would be different.What are four walls, anyway?They are what they contain.
The house protects the dreamer.Unthinkably good things can
happen, even late in the game.It's such a surprise." (~Under the Tuscan sun~)

SREĆAN VIKEND SVIMA!

Šta planirate da radite ovog vikenda? S obzirom da moji planovi uvek padaju u vodu, odavno sam rešila da ih nikada unapred ne pravim, just go with the flow. Ipak, postoje stvari koje bih volela da radim, vidim, čujem ovog vikenda:

* Subota je jedini pijačni dan u našem mestu. Volela bih da prošetam pijacom, da upijem mirise, zvukove, ludačku i ubrzanu atmosferu, da preturam po gomili krpica i materijala. Moja omiljena tezga je ona sa maslinama i voćem...

* Da odem na koncert učenika solo pevanja muzičke škole Amaliade, iako mi to vrlo teško pada. Isuviše me podseća na ono šta sam propustila i nisam imala dovoljno snage ni energije da ostvarim....ali,zato često u mojim snovima pevam, a buđenja su obično veoma mučna i bolna...

* Htela bih da pogledam ovaj film.

* Imaću dovoljno vremena da napravim sarmice od vinove loze na grčki način, naravno. Tajna je u mnogo luka,dobrom maslinovom ulju, puno mirođije i mente.

ŽELIM VAM NAJLEPŠI, NAJŠARENIJI, NAJRADOSNIJI I NAJSUNČANIJI VIKEND!!!!!

Navike i osobine....

Navike/osobine koje volim kod sebe:
* Nikada ne kasnim na zakazan sastanak, susret ili neki posao.
* Pre odlaska u supermarket/na pijacu uvek napravim spisak stvari koje treba kupiti.
* Jasno vidim svoje mane,svesna sam njih i stalno sam u pokušaju da ih popravim. Još uvek pokušavam...
* Ne volim lom i nered.
* Volim da se stvari urade sada i odmah.
* Volim da pešačim, prezirem automobile.
* Preterana emotivnost. Iako zadaje velike muke, ne bih je menjala ni za šta na svetu.
Navike/osobine kojih bih volela da se rešim:
* Nedostatak ambicije.
* Preterana plašljivost i zatvorenost u ličnom kontaktu sa drugim ljudima.
* 2 much internet.
* Stalna zabrinutost.
* Osetljivost na zvukove, promenu vremena, pun Mesec, smenu godišnjih doba itd, jednom rečiju- PRETERANO!
* Ćudljivost.
* Buran temperament.
* Grickanje noktiju.

Navike/osobine koje bih volela da posedujem:
* Odlučnost i veća istrajnost.
* Korišćenje onog dela mozga koji je zaslužan za logično razmišljanje.
* Sposobnost da kažem "NE!" onima kojima to treba to reći.
* Hrabrost za volanom!!!!!!
* Redovno vežbanje.
* Čest odlazak kod zubara.

A vi? Jako bih volela da znam.....

Da li sam ja jedina koja...

~ jede celu jabuku...čak i semenke?

~ voli stare građevine, pohabane fasade, čudne ornamente, neugledne balkone ukrašene cvećem, misteriozne, prastare prozore urasle u ruže?


~voli da bude sama?

~razmišlja da proba "sunčanje" na mesečevoj svetlosti?

~ je delimično prihvatila svoj beo ten zahvaljujući----->njoj?
~Mrzi shopping?

~Misli da Monica Belucci iako veoma, veoma lepa, ima prazan i bezličan pogled?
~Poseduje: jednu maskaru, jedan sjaj za usne, jedan tečni puder, jedan puder u prahu,jedno rumenilo,senku za oči i puno parfema.
~ se skoro nikada ne javlja na telefon i mrzi telefone iz dna duše?

~razmišlja da krene da isključivo nosi haljine i suknje, like, all the time?
~u svojim snovima komponuje melodije i peva na sav glas, a u stvarnom životu je sramota?

Srećna lista

Da li nekada naiđe trenutak kada morate sebe da podsetite na lepe i pozitivne stvari u životu da biste se nekako otrgli od onog poznatog osećanja i reči " Ne mogu više!"?Neću pričati o stvarima koje su me rastužile, razočarale ili umorile, već ću ovde, sada, sa vama napraviti listu stvari koje me trenutno čine srećnom. Odavno sam rešila da naučim da na život gledam pozitivno. Ovo je neka vrste probe. Sećam se da sam čitajući "A woman speaks" od Anais Nin, naišla na njenu "teoriju" da očajanju i beznađu treba reći "NE" i sprečiti ih da preovladaju našim srcem,i to putem kreativnosti koja je neka vrsta interakcije između nas i sveta koji nas okružuje. Iako postoje stvari oko nas koje su van naše moći, mora postojati način, kreativni način, koji će za nas biti neka vrsta skrovišta ili ventila. Za mene je to ovaj blog, pa stoga, krećem sa listom stvari koje me čine srećnom:


~Pisanje ovog bloga. Manje jedem, bolje spavam, manje sam nervozna i ono što je najvažnije- stičem divne prijatelje i uspostavljam veze sa određenim osobama koje sam znala i ranije, ali im nikada nisam dala šansu da ih "upoznam".

~Činjenica da sam za mesec dana smršala 3 kilograma jednostavnim izbacivanjem slatkiša iz ishrane. "Slatkoće" su mi davale trenutnu navalu energije koja mi je mnogo trebala i koja bi naravno brzo splasnula. Pored toga, keksići i kolači punili su prazninu koju je načinila moja dugogodišnja frustracija i žudnja za "kreativnim izražavanjem". Rezultat? Nagomilavanje kilograma, neraspoložena i umorna mama.

~ Obnavljanje ljubavne afere između mene i voća, naročito jabuka, koje sam nekada puno jela i na žalost zamenila šećerom i brašnom. Moj bakalnik prodaje divne,sočne crveno-žute jabuke koje jedem sveže, sa posutim cimetom i zlatnim medom ili ispečene, punjene orasima, žutim šećerom, suvim grožđem i cimetom.

~ Čitanje blogova koje pišu, krase fotografijama i kreativnim delima neverovatno inspirativne žene. Listu mojih omiljenih blogova možete naći sa desne strane.


~ Gledanje kanala Viasat History, naročito biografske filmove. Pre neki dan je prikazan "Elizabeth David: A Life in Recipes", u kome sam beskrajno uživala.

~ Otkrivanje novih pesama i podsećanje na one koje sam nekada volela. Danas sam naletela na ovu prelepu i veselu pesmu. Kada je slušam, mislim na zelenu travu, sunce, balone, decu i smeh. "We have fallen down again tonight
In this world it's hard to get it right
Trying to make your heart fit like a glove
What it needs is love, love, love"

~ Brdo pomorandži koje smo dobili od naše divne prijateljice, koja je jedna od tri (uključujući i mene) Srpkinje u našem malom gradiću. Sveže isceđen sok- sunce i sreća u čaši.

~ Svakodnevne šetnje, od kada je otoplilo vreme, sa majkom, Eleni i Elpidom. Umesto da idemo u šetnju prema gradu, krenemo u suprotnom smeru ka prirodi-nema trotoara, ni prodavnica, nema automobila. Na samo par stotinak metara od nas, prostire se put okružen neobranim pomorandžama, maslinjacima, cvećem, napuštenim vikendicama, ah, a taj cvrkut ptica...moj omiljeni zvuk! Uživanje.

~Kuvanje. To me uvek čini srećnom. Nikada nije obaveza ili nešto što se "mora". Svu svoju ljubav ulažem u spravljanje toplog jela od svežih namirnica i znam da je ljubav, a ne neka posebna veština, zaslužna za blaženstvo za stolom.

~Veliko spremanje. Na mene deluje terapeutski. Danas je treštala Madonna, a ja sam brzim potezima brisala, ribala, usisavala i sređivala naše malo gnezdo, naše carstvo, moje utočište. Ulaganje napora u moj dom je za mene najveće zadovoljstvo.

~ Moj današnji, prvi čas kao teacher-ka u školici. Učili smo o Australiji, ponavljali prethodno naučene reči, preispitivali znanje o nepravilnim glagolima...the usual. Deca su slatka, nestrpljiva, nemirna, pomalo lenja...deca su...DECA!

~ Moj sivi, dugi, vuneni džemper koji miriše na Bvlgari Pour Femme parfem- ženstven, romantičan, miran, sunčan, tih i prolećan.

Tajni vrtovi/ Secret gardens

Opčinjena sam tajnim vrtovima. Sakriveno carstvo bilja, drveće, razno rastinje, kamene fontane i statue iza zaključanih, pohabanih drvenih vrata je za mene krajnje privlačna i uzbudljiva slika./I am mesmerized by secret gardens. This hidden kingdom of plants and herbs, trees, vegetation, stone fountains and statues that are hidden behind a shabby and rusty door is something that is utterly and completely alluring and exciting to me.

To je nešto što me već dugo prati,još od detinjstva, i sada, kroz svakodnevi život dok šetam ulicama i tragam pogledom za misterioznim kapijama, i kroz moj nokturalni život snova i podsvesti. Da li ta moja opčinjenost simbolizuje moju skrivenu želju za begom, skrivanjem od sveta i ljudi ili sam jednostavno lu..., ovaj samo jedno čudno, ljudsko biće? Nije ni bitno. Nije mi važno. Volim skrivene, tajne vrtove i uvek ću tragati za njima...../It has been following me throughout my entire childhood and it continues to haunt me even today, in my everyday life. I search as I walk and pass by the houses of my town gazing at their gateways, I look for secret doors even while I dream and live in my nocturnal life. Does this enchantment symbolize my unconscious yearning for solitude and escape from the real world and people in it or I am just cr...,an odd human being? It really isn't important nor do I care. I love those hidden, secret gardens and I am always going to look for them...

Novi izgled bloga

Posle dosta istraživanja, isprobavanja, čitanja tutorijala za blogere-početnike, brisanja i pretraživanja po netu, napokon sam, uklopila u generalnim crtama izgled bloga, koji je mnogo drugačiji od onoga kako je izgledao pre. Otkud želja za promenom? Ona nije naišla tek tako, naime, od početka nisam bila potpuno zadovoljna njegovim izgledom, a toj frustraciji nije pomogla ni činjenica da sam tek početnik koji se malo razume u blogerske trikove. Podstaknuta idejom da moj blog treba da dobije malo vedrije karateristike,a naročito inspirisana drugim, predivnim, slikovitim, veselim blogovima, rešila sam da se malo posvetim više estetici bloga nego njegovim pisanim sadržajem. Rezultat je tu i njime sam zadovoljna, jer je baš onakav kakav sam želela da bude- ženstven, romantičan, vedar, pomalo sanjalački.
Želim, da kada otvorite stranicu moga bloga, osetite miris povetarca sa mora, da čujete slankastu melodiju penušavih talasa dok polako zaranjate u svoju stolicu za računarom i čitate redove mojih misli upućene vama.

Dnevnik...

Odrastajući i kroz celu moju ranu mladost vodila sam dnevnik. Tu naviku odavno sam izgubila i ne mogu vam objasniti koliko mi je zbog toga žao. Tokom jedne od mojih poseta Srbiji, pronašla sam dnevnik koji sam počela pisati negde oko 1997/98, onda kada sam upoznala moga muža. Prelistavajući stranice, nailazila sam na poražavajuće reči i osećanja; bilo je tu najglupavijih ispada ljubomore, svađa, nesigurnosti, oh ta nesigurnost- maskirani đavo u pravum smislu te reči, pa sumnje, reakcije i negodovanje okoline, preterane izjave pune gorčine, bes, bunt neshvaćenog srca, beskrajni očaj pomešan sa neizmernom srećom pronalaska "srodne duše", ali,ali, ali... Veliki broj stranica su krasili redovi i redovi ispisanih, nikada poslanih ljubavnih pisama, verovatno napisanih u trenutcima ljubavnog zanosa i groznice nakon strastnih susreta i vatrenih ispada i svađa. Reči punih kajanja i obećanja. Nezrelost, mladost u kojoj "nema sredine", ludilo koje karakteriše konstantna kulminacija osećanja,nemir i žudnja.

Čitajući te spise o prošlosti, ne mogu reći da sam osetila onu staru nostalgiju koja mi je često ranjavala srce. Objasniću. Najsnažniji zanos ljubavi postoji na samom početku veze. Ujutru ustajete sa mišlju o tome kada ćete videti voljenu osobu, a u uveče ležete preturajući i prepričavajući u glavi svaki trenutak,svaki dodir, svaku reč vašeg susreta, nosite sa sobom u noć najtananije detalje, kao što je njegov miris na potiljku, oblik ruku i prstiju, mladež ispod oka, toplinu njegovog jastuka, glasove na radiju, igra zavese na prozoru- sve ono što inače, kada niste zaljubljeni, ne biste ni primetili. Godine prođu, to ludilo preraste u nešto čvršće, konkretnije (najčešće u vidu prstena na ruci i dvoje-troje dece), a u najgorem slučaju se vatra jednostavno ugasi ili priguši pritiskom obaveze, dosade, rutine i završi raskidom.

Kako god, mi ljudi (OK, ne svi) mislim da smo programirani da kada dođemo u jednu od gore dve situacije, imamo tendenciju da idealizujemo vezu onakvu kakva je bila u prošlosti, potajno žudeći za tom neobuzdanom vatrom kojom gorimo na početku, a one neprijatne trenutke zatvaramo u zapečaćene fijoke naše podsvesti, vrlo često zaboravljajući razloge završetka veze, a u slučaju braka, razloge zbog kojih smo sa tom osobom rešili da dočekamo starost, a razlozi su uglavnom mnogo dublji i suštinski, kao što su lepota duše, zajednički interesi, verovanja i vrednosti.

Ta nekontrolisana strast sa vremenom vam nedostaje, čini vam se da više nije tu, i ona ekstaza vašeg početka je nešto kao droga, čovek želi ponovo to da proživi. To često izaziva nostalgiju za tim vremenom, kada ni deca, ni posao, ni novac nisu bili "na putu", ni tema svakodnevice. Mnogi, na žalost, to uzbuđenje traže van braka, ali za mene to su sebični i nezreli kvazi- romantici, nekreativni ljudi koji ne žele da ulože ni trunku truda u svoju vezu, koji su opsednuti time kako da uduvolje svom ogromnom egu pod izgovorom da "se strast ugasila", ali o tome ću drugi put, možda....


Da se vratim na trenutak čitanja mog starog dnevnika. Osetih tada olakšanje, neprepoznajući osobu koja je pre mnogo godina napisala te, meni strane,grozničave reči. Susret sa realnošću, tako bih nazvala taj momenat, upoznavanje sa mojim "SADA" putem prošlosti. Ta samospoznaja nije bila bolna, ne nikako, već dobrodošla, oberučke dočekana sa rečju "hvala".

Hvala na zrelosti, hvala na sigurnosti, hvala na stečenom poverenju, hvala na sposobnosti razgovora, hvala na sreći, hvala na mirnim danima, hvala na ćutanju,hvala na prihvatanju mana, hvala na razumevanju... hvala na odrastanju...

Senzualni filmovi za Dan zaljubljenih

OK, OK, znam šta ćete reći:" Dan zaljubljenih je izmišljen od strane kompanija za izradu čestitki i čokolade i služi da nama, glupim ljudima, ulije neodoljivu potrošačku glad,a pre svega", rekao bi moj muž, "to i nije pravoslavni praznik". Ja ovde sležem ramenima i kažem : Pa, šta? Prvo, ne treba ovaj "praznik" shvatati t o l i k o ozbiljno niti smatrati obaveznim kupovinu skupih poklona.

Zašto da ne postoji jedan dan u godini kada dvoje zaljubljenih ljudi mogu proslaviti svoju ljubav i zašto da to ne bude baš taj dan? Meni je lično ta ideja prelepa i ne zanimaju me cinične i pesimističke izjave. Naravno, Dan Zaljubljnih može biti i posebno bolan, naročito za one koji su sami i nisu zaljubljeni ili još gore, nesrećno zaljubljeni, u tom slučaju, ozareno lice koleginice koja je upravo primila buket cveća od ljubljenog boli isto koliko užaren nož zabijen duboko u srce. To je ljudski. Bila sam i ja u toj situaciji. Svi ljudi žele da vole i budu voljeni. Zato smatram da taj dan ne treba da bude neukusno, javno izjavljivanje ljubavi sa grandioznim ispadima i skupocenim poklonima, zaista, tu se gubi smisao toga dana. Za mene je to prilika da tiho, intimno, u toplini našeg doma odvojimo par sati samo za nas, uz neku ukusnu večerinku, sveće koje inače retko palimo, nešto kremasto i čokoladno i uz nezaobilazni, senzualni, ljubavni film. Imam poruku i za one koji će biti sami na taj dan: ako čvrsto verujete da ćete upoznati ljubav, onda će vam se to i desiti. Znam da zvuči kao fraza iz Diznijevog crtanog filma, ali ja verujem u to, čvrsto i ništa ne može poljuljati moje uverenje!

1. "Henry & June" (1990)
Priča o ljubavnom trouglu književnice Anaïs Nin, legendarnog pisca Henry Miller-a i njegove harizmatične žene, June. Radnja se dešava tridesetih godina u Parizu i odslikava liberalni, boemski život umetnika. Film je veoma atmosferičan, erotičan, a fotografija fenomenalna. Moja omiljena scena je ona u kojoj Anaïs Nin prepričava san o June svome mužu nanoseći kapi parfema na slepoočnice. U njenim dnevnicima stoji da je nosila Mitsouko od Guerlain-a, parfem koji obavezno stavljam na sebe kada je čitam i kada gledam moj omiljeni film.


2."Stealing Beauty" ( Ukradena lepota, 1996)
Možda neuobičajen izbor za Dan zaljubljenih,ovaj film je oličenje senzualnosti, raskoši, zahvaljujući lepoti Liv Tyler koja je izvan ovoga sveta i prirode Toskane koja oduzima dah. "Stealing Beauty" je pun topline, prosto odiše atmosferom lenjih, italijanksih večeri i sporih, sunčanih buđenja punih nevine erotike. Film je studija atmosfere, prelepih prizora, ne bavi se preterano likovima niti se insistira na komlikovanim dijalozima. Samo treba uživati u scenama, muzici i hvatati tanane zavodljive vibracije koje će vas pratiti i posle odgledanog filma.

3. "Twilight"( Sumrak, 2008)
Dugo sam izbegavala da pogledam ovaj film duboko intrigirana manijom i pompom koje prate ovaj film i njegove nastavke. Naravno, knjige Stephenie Meyer o vampirskoj, romantičnoj tinejdžerkoj ljubavi su doživele ogroman uspeh među mlađom publikom, a o filmu da ne govorimo- pre projekcije samog, glumci u filmu su postali najveće zvezde i dobili iza sebe legije fanatičnih obožavaoca. Čista fantazija o nerealnoj i zabranjenoj ljubavi između zgodnog, krvožednog vampira i neugledne i stidljive tinejdžerke, nije baš tipičan film koji bi neko izabrao na Dan Zaljubljenih, ali, ko kaže da taj dan mora da bude "tipičan"? Ono što je mene osvojilo je zarazni elektricitet između Belle i Edwarda, ljubavne scene nabijene erotikom, čežnjivi, strastveni pogledi, dodajte na sve to malo krvi, dobre vampirske akcije i zgodne glumce, i ja sam već najveći fan. Scena u kojoj Edward, opijen mirisom krvi izbezumljeno zuri u Bellu sa poluotvrenim, krvavo-crvenim usnama, diže nivo živinog podeoka u visine!


4. "Like Water For Chocolate" (Kao voda za čokoladu, 1993)
Zabranjena, nesrećna ljubav, kuvanje, hrana, čokolada, dramatičan i tužan završetak. Šta tu ima da se ne voli? Obavezno imajte uz sebe hrpu papirnih maramica i nekoga da vas uteši. Sakrijte šibice. Onaj ko je gledao film, zna o čemu govorim...Remek-delo na melodičnom i strastvenom španskom jeziku osvaja svojim mirisima koji plove celuloidnom trakom.


5. Dangerous Liaisons (Opasne veze,1988)
Intriga, igre strasti, izdaja, hedonizam, moralne borbe i dileme, pasivno-agresivni seksualni rat, ljubomora, mnogo šminke i pudera, raskošni kostimi i prelepa scenografija. Nema greške. Film vas do kraja drži u napetosti,a predaja Madame de Tourvel (Michelle Pfeiffer) zavodljivom grofu de Valmont (John Malkovich)je, po meni, jedna od najtragičnijih, najsenzualnijih i najiskrenijih momenata u istoriji filma.

Somot i kišnica

Ovaj blog je počeo, već od skoro prvog posta, kao neko nostalgično putovanje u prošlost, u moje detinjstvo, tačnije. Možda se to jasno ne vidi iz tekstova, ali pisajući ih, u mojim mislima, dosta sam se vraćala u ono nežnije vreme, kada je svet oko mene bio pun čarolije, beskrajnih mogućnosti. Stranice knjiga i stripova su oživljavale svaki put u mojoj glavi,pesme na radiju i pločama su imale svoj život, cveće, trava i drveće su mogli da pričaju, igra je bila jedina opsesija, a zrele šljive i kajsije su bile najlepše poslastice.Pitam se samo zašto tokom odrastanja taj prelepi pogled svet nestane u nama? Verujem da su u Raju svi ljudi kao deca...

Kao mala, jedan deo svog letnjeg raspusta provodila bih kod dede, u njegovoj vikendici u Soko Banji. Ne bih je ni nazvala vikendicom, to je bila jedna od onih malih, šarenih montažnih kućica kojih je bilo puno takozvano naselje "Jabukar", ali za mene....to je bilo mesto iz bajke,a dedina montažna, trošna kućica- koliba sedam patuljaka u šumi, a vrlo često i osamljena kula u kojoj je sanjala Trnova Ružica stogodišnji san.

Male stazice između redova kućica vodile su do reke Moravice, čiji se žubor neprestano mešao sa dečijom grajom, kreketanjem žaba i pesmom zrikavaca. Moja koliba je bila tik pored reke, zaštićena žbunjem, živom ogradom i ciklama ružama, a unutrašnjost je mirisila na cvet lipe, toplo mleko i kiflice sa džemom od kajsija. Od jutra do mraka, taj uzak putić, za mene je bio veliki kao i sam Put čaja. Reka Moravica je bio okean kojim je plovio Marko Polo i otkrivao nove svetove, a žbunje,žive ograde i cvetovi ruža vrtovi poput onih koje je sretala Alisa u Zemlji čuda. Uveče su svici bili ćarobniji od najčarobnijeg vilinskog praha. Pomišljala bih da će svakog trenutka, evo baš sada, umesto njih da se pojavi dobra vila i ispuni mi tri želje. Zrikavci su na svojim strunama svirali monotone pesme lenjih, letnjih večeri dok bih pila zašećereno mleko pred spavanje i pospano posmatrala dedu kako mi sprema krevet... a noćna ptica slavuja...eh, to je nešto za čim i dan danas čeznem.

Posebno sam volela letnje kiše i to one nepredvidive, nagle uz jak tresak gromova. To nebesko oslobađanje elektriciteta me je oduvek podsećalo na silu koja je moćnija od bilo čega što je čovek ikada sam stvorio. Gromovi, munje, natušteni oblaci, nisu me nikada asocirali na Božiji gnev, nego na predivnu pozitivnu energiju, na izliv ljubavi putem kišnjih kapljica, na reči:"Ja sam tu, a ovo je moje delo". Silno sam volela da slušam udare kiše na trošni krov moje kolibe, što je jači zvuk, to sam bila oduševljenija, a neko čudno uzbuđenje i poštovanje bi ispunjavalo moje srce, polako kao plima, a po jenjavanju kiše, ona bi se povlačila, polako i sve tako dok ne bi potpuno stala.

Svaki letnji pljusak bi se završio veličanstvenom pobedom i izlaskom Sunca iza oblaka. Zemlja natopljena kišom oslobađala bi težak, zemljani miris usled oslobađanja toplote, vazduh bi mirisao na svežinu pomešanu sa sladunjavim mirisima cveća, zelenog mirisa trave i elektriciteta. Sve bubice, ptice, komšijske mačke i psi bi izašli iz svojih skrovišta, pokunjeno još uvek plašeći se te neočekivane egzibicije moći prirode. Volela sam zvuk slivanja kišnice niz limene oluke i divlje žuborenje obnovljene i osvežene rečice. Sve je pod svetlosnim zracima blistalo okupano, čisto, miomirisno. Još jedna slika moje ideje Nebesa i Raja.

A, onda, kada bi bila sigurna da kiše više nema, istrčavala bih na stazicu, duboko udisala vazduh i krenula na izvršavanje mog "poslekišnog rituala". Da, može se reći da sam bila "čudno dete"...
Uglavnom su svi u svojim dvorištima imali žbunove ruža, u svim bojama. Čarobno mirisne latice sa teksturom i izgledom somota bile su ukrašene kapljicama kiše poput prozirnih bisera,a u predelu tučka bi se uvek skupilo najviše kišnice. Vidite, ja sam bila ubeđena da kiša zajedno sa "molekulima" ružinih latica kao proizvod daje neku čarobnu tečnost koja se pri dodiru sa kožom pretvara u parfem i neki magični melem. Šakama bih, sva ushićena i ponosna na "samo meni znanu tajnu",pažljivo da ga ne povredim i pokidam obavila ceo cvet ruže dopuštajući da se kišnica sliva niz moje ruke. Onda bih umila svoje lice i "namirisala" kosu, a magiju tog trenutka ne mogu vam opisati. U životu sam mirisala najlepše parfeme, ali ništa se ne može porediti sa tim detinjastim ushićenjem i ubeđenjem da niko, sem mene, ne miriše na ruže i kišu.

Tako bih skakutala od ruže do ruže, skupljajući melem sa njih, sigurna u svoje otkriće. Sa nozdrvama punim slatkoće koju sam samo ja mogla da osetim, mokrim rukama i vlažnim licem, živela sam najsrećnije trenutke svoga života. Sada, pišući ovo, obećala sam sebi, da ću čim se pruži prilika, pronaći ružu posle pljuska i ne mareći za znatiželjne poglede prolaznika, ponoviti onaj divni, nevini ritual.

Mirisni san obojen plavim

Pre nekoliko godina, ne sećam se tačno kada, usnula sam jedan neobičan san, a s obzirom da sam osoba koja mnogo sanja i pamti svoje snove, ovaj posebno nisam mogla da zaboravim, jer je jedan od najupečatljivijih , možda i najlepših koji su me ikada posetili (pored onog u kome letim iznad zelenih polja). Noću, barem se tako misli, nas obilaze naši demoni, strahovi, želje, osobe i stvari za kojima tajno žudimo, mračni duhovi prošlosti. Igraju se sa našom podsvešću, stvaraju neverovatne slike, a ako ste dovoljno srećni, te slike mogu biti u boji, mogu biti prijatni vesnici budućih događaja ili bolni podsetnik na ono što ste mislili da ste zaboravili. Ja bih ovaj san nazvala «razgovorom sa mojom dušom, njeno spajanje sa svim čulima, a najviše sa čulom mirisa».

Ja, u dugačkoj beloj, lakoj spavaćici, noseći svećnjak u ruci penjem se polako uz široke , prostrane stepenice u kući poput one u filmu “Rebecca”. Nije me strah, sve izgleda poznato, a osećam da sam tu sa razlogom, da nešto tražim ili da me nešto čeka, zove. Na kraju stepenica se prostire dugačak i mračan hodnik, sa strane puno zatvorenih vrata, nema čudnih zvukova, ničeg zastrašujućeg, put mi osvetljava treptanje sveće, sve je tiho, spokojno, čujem svoje disanje.

Na kraju hodnika stoje velika,teška, drvena vrata. Polako sam im se približavala, bez strepnje, vođena glasom koji mi je govorio da sam tu sa razlogom, da sam tu da bih nešto pronašla. Kada sam bila dovoljno blizu da osetim miris drveta od koga su vrata napravljena, rukom sam krenula ka velikoj gvozdenoj kvaci i vrata su zaškripela. Blaga promaja je pirnula dok sam ih otvarala i predamnom se stvorila ogromna, topla soba, sa upaljenim svećnjacima svuda po zidovima, ispred mene kamin izrezbaren čudnim i prelepim motivima,a na njemu, ogromna, kristalna, sjajna poput dijamnta, starinska bočica Guerlain-ovog L’Heure Bleue parfema. Soba je najednom postala još svetlija, kao da je samo sunce ušlo u nju, zatvarajući oči sam udahnula i do mojih nozdrva je stigao blagim strujanjem vazduha sladak miris anisa,dašak vanile, tuberoze,opojne ruže. Neko ko voli parfeme i ko ih ne doživljava samo kao predmete u kolekciji i dodatak u ulepšavanju, može da razume šta taj san znači. On je olfaktivno odslikao moju dušu, tada tužnu, sumornu, plavu("bleu" na francuskom). Taj parfem, setan, poetičan, izvan ovog vremena, pripada nekoj drugoj dimenziji, posebnom stanju duše, nokturalnom životu, Šopenu, dubokom snu.

Kada god želim da ponovo prošetam onim mračnim hodnikom, otvorim kutijicu sa minijaturnom bočicom L’Heure Bleue parfema, stavim par dragocenih kapi iza uha, na dlanove, lagano spustim glavu na jastuk i otputujem u neke druge predele moje podsvesti recitujući tiho, da niko ne čuje, poeziju moje duše.

Buđenje- ptice, kiša i nezaobilazna kafa

Kažu da se po jutru dan poznaje, donekle se i slažem, mada bih radije rekla, da mi sami, bez obzira na jutarnje okolnosti možemo da usmerimo dan, kao i sam život, onako kako nam je volja. Ako danas rešim da mi "sve bude lepo", onda i biće.

Naime, jutros, negde oko 7 sati, probudilo mi je kenjakanje bebe, pokrila sam je bolje, ušuškala i predući kao maca, nastavila je da spava. Iza spuštenih šalona, čuo se najslađi, najmelodičniji zvuk ptica. Većina ljudi ga ne bi ni čula, zvuk je veoma tih, prigušen od strane automobila, sirena, vike ljudi. Ja sam ga čula, jer sam ga tražila i želela sam ga čujem. Sve je to počelo još od detinjstva kada sam u dedinoj vikendici, noću, ispod pokrivača, slušala pesmu slavuja, srce i duše su me se punila od miline i još tada sam bila ubeđena da nema kompozitora na ovom svetu koji može da dočara te melodije... i sve tako dok ne bih zaspala.

Zamislila sam da je napolju divan, sunčan dan i da ću moći danas napokon da prošetam sa bebom i Eleni, možda i da odem do pijace, jer je subota pijačni dan u našem mestu, možda kupim neku "krpicu", sveže i sočne pomorandže, nešto od povrća.

Na moje iznenađenje, zatekoh vlažne ulice, kišu koja rominja, sivo nebo, guste, dosadne oblake. U uobičajenom slučaju, reagovala bih negativno uz veliku dozu razočarenja, ali već neko vreme pokušavam da to promenim kod sebe, tako da sam rešila da makar PROBAM da na stvari gledam sa većom dozom pozitivne energije. Kažu da ako emituješ i pošalješ pozitivne vibracije u u vasionu, one će ti se vratiti i uzeti oblik lepih i pozitvnih iskustava. Moram da verujem u to....jednostavno moram.

Ogrnuh se mojim vunenim prslukom, izađoh na terasu i u sebi, tiho, poželih dobar dan svetu, kiši, nebu, pticama, kamionima koji su raznosili robu, prodavcu novina, radnicima koji renoviraju crkvu preko puta, obližnjoj pekari, čvrsto rešena da mi loše vreme neće upropastiti dan.

Stari, raščupani, jutarnji mrgud u meni je ipak izašao na površinu, na trenutak, kada sam se brecnula mužu, ni krivom ni dužnom (zbog kupatila, naravno), ali sam sve to ispravila spremivši mu ukusni doručak uz sveže isceđen sok od pomorandže, servirano uz osmeh. Upalilo je....

Možda neću moći da uživam u sunčanom danu, ali pokušaću da izvučem najbolje iz ovog kišnog i hladnjikavog jutra. Deca su nahranjena (i napokon zdrava), kuća je čista, TV još uvek nije upaljen, Eleni peva, kafica se hladi u mojoj omiljenoj šolji, za sada sve je lepo i bajno,i to sve samo zato što sam ja tako odlučila....

Početak

Dugo mi se već ideja o vođenju bloga vrzma po glavi, a onda krenu ona malodušna samo(pitanja):"A, ko će uopšte da čita tvoj blog?; o čemu ti možeš pisati?; ma čemu sve to?", i tako bezbroj puta do sada, sama sebe obeshrabrujem u onome što najviše volim da radim-da pišem, da delim svoje misli, da puštam ljude u svoj svet, da pronalazim sebe, da lutam, da hranim dušu, da iskazujem osećanja pomoću reči, da tragam za lepotom, inspiracijom, da utolim tu dugogodišnju žeđ za stvaranjem i deljenjem kreacije sa svetom.

Pre neki dan, dok sam čitala knjigu "A woman speaks" (Žena govori), zbirku predavanja, seminara i intervjua moje omiljene književnice, Anais Nin, palo mi je nešto na pamet, jedna misao, jedna ideja u koju sam potpuno ubeđena. Odmah sam je "stavila" na facebook, a to je:"Produkt kreativnog rada, bilo da je to skuvano jelo, ispečen kolač, napisana pesma ili priča, slika, fotografija, sašivena haljina ili kula od peska, nema nikakvu vrednost ako se ne podeli sa drugima. Svi su ljudi DUŽNI da dele svoje kreacije sa svetom...."

Izbeći kreiranje ovog bloga bi bilo potpuno suprostavljanje onome u šta verujem. Možda niko neće čitati ovaj blog, možda neće ni opstati, ali ono što je najvažnije od svega- meni će pružiti veliku sreću i ispunjenje, a ako u ovom procesu puštanja drugih ljudi u moj svet, u moj dom i srce, sretnem makar jednu srodnu dušu, ispunjenje će biti potpuno i večno.

Jedna žena sada priča....