Somot i kišnica

Ovaj blog je počeo, već od skoro prvog posta, kao neko nostalgično putovanje u prošlost, u moje detinjstvo, tačnije. Možda se to jasno ne vidi iz tekstova, ali pisajući ih, u mojim mislima, dosta sam se vraćala u ono nežnije vreme, kada je svet oko mene bio pun čarolije, beskrajnih mogućnosti. Stranice knjiga i stripova su oživljavale svaki put u mojoj glavi,pesme na radiju i pločama su imale svoj život, cveće, trava i drveće su mogli da pričaju, igra je bila jedina opsesija, a zrele šljive i kajsije su bile najlepše poslastice.Pitam se samo zašto tokom odrastanja taj prelepi pogled svet nestane u nama? Verujem da su u Raju svi ljudi kao deca...

Kao mala, jedan deo svog letnjeg raspusta provodila bih kod dede, u njegovoj vikendici u Soko Banji. Ne bih je ni nazvala vikendicom, to je bila jedna od onih malih, šarenih montažnih kućica kojih je bilo puno takozvano naselje "Jabukar", ali za mene....to je bilo mesto iz bajke,a dedina montažna, trošna kućica- koliba sedam patuljaka u šumi, a vrlo često i osamljena kula u kojoj je sanjala Trnova Ružica stogodišnji san.

Male stazice između redova kućica vodile su do reke Moravice, čiji se žubor neprestano mešao sa dečijom grajom, kreketanjem žaba i pesmom zrikavaca. Moja koliba je bila tik pored reke, zaštićena žbunjem, živom ogradom i ciklama ružama, a unutrašnjost je mirisila na cvet lipe, toplo mleko i kiflice sa džemom od kajsija. Od jutra do mraka, taj uzak putić, za mene je bio veliki kao i sam Put čaja. Reka Moravica je bio okean kojim je plovio Marko Polo i otkrivao nove svetove, a žbunje,žive ograde i cvetovi ruža vrtovi poput onih koje je sretala Alisa u Zemlji čuda. Uveče su svici bili ćarobniji od najčarobnijeg vilinskog praha. Pomišljala bih da će svakog trenutka, evo baš sada, umesto njih da se pojavi dobra vila i ispuni mi tri želje. Zrikavci su na svojim strunama svirali monotone pesme lenjih, letnjih večeri dok bih pila zašećereno mleko pred spavanje i pospano posmatrala dedu kako mi sprema krevet... a noćna ptica slavuja...eh, to je nešto za čim i dan danas čeznem.

Posebno sam volela letnje kiše i to one nepredvidive, nagle uz jak tresak gromova. To nebesko oslobađanje elektriciteta me je oduvek podsećalo na silu koja je moćnija od bilo čega što je čovek ikada sam stvorio. Gromovi, munje, natušteni oblaci, nisu me nikada asocirali na Božiji gnev, nego na predivnu pozitivnu energiju, na izliv ljubavi putem kišnjih kapljica, na reči:"Ja sam tu, a ovo je moje delo". Silno sam volela da slušam udare kiše na trošni krov moje kolibe, što je jači zvuk, to sam bila oduševljenija, a neko čudno uzbuđenje i poštovanje bi ispunjavalo moje srce, polako kao plima, a po jenjavanju kiše, ona bi se povlačila, polako i sve tako dok ne bi potpuno stala.

Svaki letnji pljusak bi se završio veličanstvenom pobedom i izlaskom Sunca iza oblaka. Zemlja natopljena kišom oslobađala bi težak, zemljani miris usled oslobađanja toplote, vazduh bi mirisao na svežinu pomešanu sa sladunjavim mirisima cveća, zelenog mirisa trave i elektriciteta. Sve bubice, ptice, komšijske mačke i psi bi izašli iz svojih skrovišta, pokunjeno još uvek plašeći se te neočekivane egzibicije moći prirode. Volela sam zvuk slivanja kišnice niz limene oluke i divlje žuborenje obnovljene i osvežene rečice. Sve je pod svetlosnim zracima blistalo okupano, čisto, miomirisno. Još jedna slika moje ideje Nebesa i Raja.

A, onda, kada bi bila sigurna da kiše više nema, istrčavala bih na stazicu, duboko udisala vazduh i krenula na izvršavanje mog "poslekišnog rituala". Da, može se reći da sam bila "čudno dete"...
Uglavnom su svi u svojim dvorištima imali žbunove ruža, u svim bojama. Čarobno mirisne latice sa teksturom i izgledom somota bile su ukrašene kapljicama kiše poput prozirnih bisera,a u predelu tučka bi se uvek skupilo najviše kišnice. Vidite, ja sam bila ubeđena da kiša zajedno sa "molekulima" ružinih latica kao proizvod daje neku čarobnu tečnost koja se pri dodiru sa kožom pretvara u parfem i neki magični melem. Šakama bih, sva ushićena i ponosna na "samo meni znanu tajnu",pažljivo da ga ne povredim i pokidam obavila ceo cvet ruže dopuštajući da se kišnica sliva niz moje ruke. Onda bih umila svoje lice i "namirisala" kosu, a magiju tog trenutka ne mogu vam opisati. U životu sam mirisala najlepše parfeme, ali ništa se ne može porediti sa tim detinjastim ushićenjem i ubeđenjem da niko, sem mene, ne miriše na ruže i kišu.

Tako bih skakutala od ruže do ruže, skupljajući melem sa njih, sigurna u svoje otkriće. Sa nozdrvama punim slatkoće koju sam samo ja mogla da osetim, mokrim rukama i vlažnim licem, živela sam najsrećnije trenutke svoga života. Sada, pišući ovo, obećala sam sebi, da ću čim se pruži prilika, pronaći ružu posle pljuska i ne mareći za znatiželjne poglede prolaznika, ponoviti onaj divni, nevini ritual.