Dnevnik...

Odrastajući i kroz celu moju ranu mladost vodila sam dnevnik. Tu naviku odavno sam izgubila i ne mogu vam objasniti koliko mi je zbog toga žao. Tokom jedne od mojih poseta Srbiji, pronašla sam dnevnik koji sam počela pisati negde oko 1997/98, onda kada sam upoznala moga muža. Prelistavajući stranice, nailazila sam na poražavajuće reči i osećanja; bilo je tu najglupavijih ispada ljubomore, svađa, nesigurnosti, oh ta nesigurnost- maskirani đavo u pravum smislu te reči, pa sumnje, reakcije i negodovanje okoline, preterane izjave pune gorčine, bes, bunt neshvaćenog srca, beskrajni očaj pomešan sa neizmernom srećom pronalaska "srodne duše", ali,ali, ali... Veliki broj stranica su krasili redovi i redovi ispisanih, nikada poslanih ljubavnih pisama, verovatno napisanih u trenutcima ljubavnog zanosa i groznice nakon strastnih susreta i vatrenih ispada i svađa. Reči punih kajanja i obećanja. Nezrelost, mladost u kojoj "nema sredine", ludilo koje karakteriše konstantna kulminacija osećanja,nemir i žudnja.

Čitajući te spise o prošlosti, ne mogu reći da sam osetila onu staru nostalgiju koja mi je često ranjavala srce. Objasniću. Najsnažniji zanos ljubavi postoji na samom početku veze. Ujutru ustajete sa mišlju o tome kada ćete videti voljenu osobu, a u uveče ležete preturajući i prepričavajući u glavi svaki trenutak,svaki dodir, svaku reč vašeg susreta, nosite sa sobom u noć najtananije detalje, kao što je njegov miris na potiljku, oblik ruku i prstiju, mladež ispod oka, toplinu njegovog jastuka, glasove na radiju, igra zavese na prozoru- sve ono što inače, kada niste zaljubljeni, ne biste ni primetili. Godine prođu, to ludilo preraste u nešto čvršće, konkretnije (najčešće u vidu prstena na ruci i dvoje-troje dece), a u najgorem slučaju se vatra jednostavno ugasi ili priguši pritiskom obaveze, dosade, rutine i završi raskidom.

Kako god, mi ljudi (OK, ne svi) mislim da smo programirani da kada dođemo u jednu od gore dve situacije, imamo tendenciju da idealizujemo vezu onakvu kakva je bila u prošlosti, potajno žudeći za tom neobuzdanom vatrom kojom gorimo na početku, a one neprijatne trenutke zatvaramo u zapečaćene fijoke naše podsvesti, vrlo često zaboravljajući razloge završetka veze, a u slučaju braka, razloge zbog kojih smo sa tom osobom rešili da dočekamo starost, a razlozi su uglavnom mnogo dublji i suštinski, kao što su lepota duše, zajednički interesi, verovanja i vrednosti.

Ta nekontrolisana strast sa vremenom vam nedostaje, čini vam se da više nije tu, i ona ekstaza vašeg početka je nešto kao droga, čovek želi ponovo to da proživi. To često izaziva nostalgiju za tim vremenom, kada ni deca, ni posao, ni novac nisu bili "na putu", ni tema svakodnevice. Mnogi, na žalost, to uzbuđenje traže van braka, ali za mene to su sebični i nezreli kvazi- romantici, nekreativni ljudi koji ne žele da ulože ni trunku truda u svoju vezu, koji su opsednuti time kako da uduvolje svom ogromnom egu pod izgovorom da "se strast ugasila", ali o tome ću drugi put, možda....


Da se vratim na trenutak čitanja mog starog dnevnika. Osetih tada olakšanje, neprepoznajući osobu koja je pre mnogo godina napisala te, meni strane,grozničave reči. Susret sa realnošću, tako bih nazvala taj momenat, upoznavanje sa mojim "SADA" putem prošlosti. Ta samospoznaja nije bila bolna, ne nikako, već dobrodošla, oberučke dočekana sa rečju "hvala".

Hvala na zrelosti, hvala na sigurnosti, hvala na stečenom poverenju, hvala na sposobnosti razgovora, hvala na sreći, hvala na mirnim danima, hvala na ćutanju,hvala na prihvatanju mana, hvala na razumevanju... hvala na odrastanju...