Dva dana bez televizora and I like it!!!

Na našem dragom televizoru se pre nekoliko meseci pojavila neka čudna, iritirajuća linija koja kvarila sliku. S obzirom da postoji određena zavisnost nas ukućana od te kutije, transportovanje TV-a do obližnjeg grada na popravku je nešto što već dugo odlažemo. Kako ćemo provoditi jutra? Kako ćemo provoditi večeri? Deca su tako mirna dok gledaju crtaće? Ma, propustiću epizode moje omiljene kulinarske emisije? Sa tim odlaganjem, s obzirom da je linija postala veća i deblja, je konačno moralo da se prestane. Odluka je "pala". TV mora kod majstora. I tako je i bilo. Dok ga je muž iznosio na vrata obuzela me je blaga nervoza, melanholija, neki strah od tišine...a onda...kada je nastupila ta tišina, taj mir, sva ona osećanja je zamenilo jedno neobično olakšanje.
Imajte na umu da bi čak i moja dvogodišnja kćer ujutru, čim bi ustala, držeći flašicu sa mlekom u jednoj ruci drugom uključivala televizor! Vesti, crtaći, serije, stalno bi nešto "drndalo", sviralo, galamilo. Jutra uz vesti i Minimax kanal, večernji sati uz isprazne i površne emisije da bi predahnuli nakon trpanja dece u krevet. TV je laka zabava, vreme brže prolazi uz njega, aktivnost mozga je mala, mašta uključena na "automatic": blejanje, sanjarenje, površnost, nekvalitet. Pruža tako malo, a uzima od nas tako mnogo...vremena, a vreme je život, dragi moji, život.

Danas je drugi dan bez televizora u kući. Ova dva dana su bila daleko produktivnija, kreativnija i ispunjenija od prethodnih. Ima manje nervoze, više razgovaramo, šalimo se i smejemo.

~ Već dva jutra se, umesto da mi pažnju skrenu i razbude vesti i kojekakve jutarnje emisije, vraćam u krevet posle odlaska starije kćeri u školu. Umesto upijanja nepotrebnih informacija koje me samo mogu uznemiriti i još više "umoriti" spavanje mi se činilo kao mnogo lepše i produktivnije utrošeno vreme. Kako? Ustajala bih 2 sata kasnije, pripremila malenoj mleko i sebi svežu kafu, izašle bi za hleb i namirnice, malo se igrale i bacala bih se na posao sve do večernjih časova, orna, odmorna, puna energije, slušajući samo zvuk automobila sa ulice i pesmu komšijskih kanarinaca. Rezultat: jedan oprani balkon (ne budite strogi, stvarno je veliki), dva balkonska vrata sa staklom i spoljašnjim roletnama, jedna oribana dečija kolica, obrisana prašina u spavaćoj i dnevnoj sobi, usisavanje, sređivanje ormana, pakovanje starih stvari za davanje, čišćenje kuhinjskih elemenata, frižidera, šporeta, detaljno čišćenje kupatila, dva doručka, dva ručka, dve večeri, užine i sat vremena orijentalnog plesa. Uh! Verujte mi na reč- ni pola od toga ne bih uradila da je TV bio uključen. Nakon ručka, ritual je blejanje uz isti, ali ovoga puta, u nedostatku "zabave" nju mi je zamenila aktivnost.~

~ Moja starija kćer bi svaki put po dolasku iz škole bukvalno bacala torbu i "odmarala" pre ručka i učenja uz crtaće. Primetila sam da joj prelazak iz tog pasivnog stanja u spremnost da sedi i piše domaći bio veoma težak: crtaći bi se smenjivali brzo, to bi održavalo njenu zainteresovanost za njih, a učenje bi usledilo teška srca, uz ubeđivanje i obavezno (moje) urlanje. Juče i danas, ona čim ruča piše domaći, zatim crta, čita knjigice, slušamo muziku, blesavimo se. Poslednja par dana se i mi kao roditelji više bavimo njima da bi im bilo zabavnije: više pričamo, zbijamo šale, tu je i večernja poseta ljuljaškama i šetnja po gradu pred spavanje. Sve to bi zamenilo gledanje moje emisije koju ne propuštam, manje bi komunicirali, atmosfera bi bila naelektrisanija, deca nervoznija. Moja kćer je trenutno otvorila svoju šarenu kutiju sa raznobojnim kolaž papirima, makazicama, flomasterima, trakicama, nalepnicama i školjicama, udubljeno "kreira", crta, seče, lepi- nešto što dugo nije radila. Istovremeno mi priča o tome šta pravi, dajem joj neke ideje, komuniciramo, divim se njenoj mašti i inventivnosti.~

Moram reći da me je nedostatak televizora bukvalno probudio. Mislila sam da TV ne vlada našim životima. Mislila sam da moja deca provode svoje vreme kreativno i ispunjeno. Mislila sam da provodim dovoljno vremena sa njima, nešto na čemu sam oduvek insistirala. Možda sam sve vreme bila "pored njih", a ne "sa njima"? To je nešto o čemu moram dobro razmisliti...
U kući smo rešili da po povratku televizora sa "bolovanja" nećemo provoditi slobodno vreme uz njega. Danas sam tajno poželela da se trajno pokvari, ali nemojte nikome da kažete. Nije ni to rešenje. Izlaz je u saznanju da nam on ništa ne daje, ne budi kreativnost, ne pruža nikakvu sreću. Naprotiv, gledanje tuđih izmišljenih ili onih stvarnih života, budi u nama nezadovoljstvo, povećani konzumerizam, pravi od nas masu bez ličnog mišljenja, odvaja nas od sveta knjiga, od prirode, prijatelja, svetla grada, od naših voljenih, od naše dece. Koliko god da nam se čini da smo tu, uz njih, veći deo naše pažnje zaokuplja jedna crna kutija nego deca koja traže još malo naše pažnje, deo naše duše i kreativnosti koje smo dužni da pretočimo u njih.
Neverovatno je koliko stvari možemo raditi kada nema televizora. Kladim se da je većina vas mislila da nema vremena za njih. Isključite TV i kompjuter, pronađite nešto čime bi zabavili sebe i svoje ukućane. Neće biti lako, isprva se čini da je nemoguće, ali verujte mi na reč- tišina koja će vas na tren plašiti, će posle nekoliko minuta biti...blagoslov...

(izvor fotografije TravelPod, prevod teksta: " Isljuči TV, živi SVOJ život!")

Priča o jednom vikendu

Osećam kao da sam nekako izdala moj blog. Vrlo malo vremena ulažem u pisanje i analiziranje različitih tema, ideja nemam, ali nemir i želja da negde idem, zujim, da me nema kod kuće je tu od kada je počelo proleće. Kako pisati kada je napolju tako sjajan i sunčan dan, prijatelji vas pozivaju na druženje, izlete, ekskurzije na lepa i zanimljiva mesta? Sinulo mi je! Eto teme za pisanje! Vikend me je napustio sa osećanjem lepo utrošenog vremena.

~ Subotnje pre podne provedeno na pijaci u kupovini zeleniša, crnih maslina, gigantskog pasulja, žutog pirinča, crvenog i slatkog paradajza, garderobice za decu. Imala sam dobar ulov- suknjica sa karnerom i mali blejzerčić u Chanel fazonu za moju stariju kćer, helankice, tunike, šnalice, šarenilo. Pijaca je bila puna cveća, mladog sveta, lepote i svežine. Jedan dan ispunjen malim stvarima koje ulepšavaju život i pružaju sreću kao što je na primer muževljev uspešan pokušaj da nam spremi hobotnicu za ručak. Kada bi muškarci znali koliko su seksi dok kuvaju ne bi nikada izlazili iz kuhinje!~

~ Nedelja i poseta Olimpiji nadomak gradića gde živimo. Kiša je lila kao iz kabla (i iz inata), nakon što je svanulo divno sunčano jutro. Ipak, to nas nije sprečilo da naoružani kabanicama i kišobranima delimično obiđemo to prelepo arheološko mesto koje je nekada bilo svetilište u antičkoj Grčkoj, poznato najviše po Olimpijskim igrama koje su se tamo održavale u starom dobu. Koračala sam i udisala duh prošlosti, treptala sam od divljenja i lepote koja me okruživala gledajući ostatke hramova, svetilišta, zgrada, stadion gde su se nekada stari Grci takmičili. Slike ne mogu dočarati ono što čovek može tamo osetiti, atmosfera je gotovo sveta, svi zadivljeno gledaju u prizor oko sebe, jednostavno ne želiš nikada da napustiš to mesto. Ja sam se barem tako osećala...~

~ Naravno, čim smo ušli u Muzej kiša je prestala, a nakon obilaska i ulaska u auto granulo je sunce. Bogovi sa Olimpa nam nisu baš bili naklonjeni. Savladani slatkim umorom sa kenjkavom, gladnom i mokrom decom ustanovili smo da se nedeljom kafane otvaraju tek uveče. Prijatelji su predložili zajedničko kuvanje ručka koje se svelo na to da ja kuvam, naravno- ništa novo. Navikla sam da gostim i hranim druge. Dok se kuvao ogroman lonac sa špagetima, brzi sos od pečuraka i paradajza je već bio gotov, sa flašom crnog vina i finom salatom gozba je bila potpuna. Primetila sam da ono što se dešava spontano i ne iziskuje pripreme niti planiranje uvek na kraju ispadne lepše, opuštenije i prijatnije druženje. Kutija svežeg ratluka na stolu, malo lešnika, nova flaša slatkog vina i eto dezerta! Zaista, do sada sam puno večera i ručkova za prijatelje pripremala, ali uvek bih na kraju bila premorena i pod pritiskom bez mogućnosti da uživam. Ovo je zaista bila jedna od najlepših gozbi ikada, baš zato što je sve bilo tako jednostavno, bez opterećenja i velikih očekivanja. Nauk za budućnost.~

~ Kao šlag na torti obećala sam deci da ću ih voditi na sladoled. Onako umorna, ali zadovoljna krenula sam sa devojčicama u šetnju gradom. Srećne, ustreptale, zahvalne na poslastici za koju su mi se bukvalno pele na glavu celoga dana, skakutale su po barama dok su nas ljudi začuđeno gledali i verovatno se čudili u sebi: "Kakva ludača! Kupuje deci sladoled po ovakvom vremenu? Pih!".

Naravoučenije:

~ uvek ima tema za pisanje, život i svakodnevica ih je puna.~

~ najlepši trenutci su uglavnom rezultat spontane akcije bez mnogo razmišljanja i planiranja.~

~jedite sladoled kada god vam je volja.~

photos from pinterest

Srećan vikend!

Nadam se da je osvanulo sunčano jutro kod vas. Ovde, na jugu, je već toplo, lice mi je prepuno pega, obrazi su mi pomalo crveni, puna sam energije i želje da ispunim ova dva dana lepotom i srećom.

~ Volim prolećna, sunčana jutra, kada meka svetlost ulazi kroz prozore, budi, mami, zove...~

~ Obavezna jutarnja kafa, moj omiljeni ritual. Ceo proces me smiruje i uveseljava~

~ Odlazak na pijacu. Ne volim gužve i haos, ali pijaca je izuzetak: sveže đakonije, miris maslina i voća, gomila zelenila, brdo garderobe, "markiranih" tašni i cipela, šarenilo, histerija, panika!Najvažnije od svega je vratiti se kući sa punim kesama namirnica za moje omiljeno petljanje po kuhinji~

~ Juče je bio 2. rođendan mojoj Elpidi. Mart i April su za nas meseci slavlja i sreće. Unajveće planiram veliku žurku za obe kćeri i muža, "decu proleća", sve sami Bikovi i Ovce! Volela bih sve da vas pozovem na tulum, gašenje svećica,trostruku čokoladnu, tortu igranje sa balonima, na ples! Kako bi to bilo bajno!~

~ Proleće znači...lale...Ja ih volim. Tako su nežne i jednostavne, ne mirišu, ali su elegantne i nekako tužne. Podsećaju me na balerine...~

Uživajte danas i sutra, budite mi zdravi i veseli ovog vikenda!!!

photos from pinterest

Stvari koje volim ovih dana

Zar proleće nije jednostavno divno? Zar ne budi u vama neki lepi nemir, uzbuđenje, euforiju, lakoću postojanja, želju da provodite vreme napolju na suncu? Ja sam apsolutno osetila infuziju pozitivne energije čim je kalendarski stiglo proleće. Preda mnom je mesec pun lepih događaja, slavlja, prolećnog velikog čišćenja, sanjarenja o letu i putovanjima..O čemu vi razmišljate, čemu se nadate, kakvi su vam planovi?

Evo nekoliko stvari o kojima razmišljam, u kojima uživam, koje mi ulepšavaju dane i noći ovog dugo očekivanog proleća:

♥ Teksas suknje i kafa na suncu ♥

♥ Zelene jabuke dinstane na margarinu sa karamelom, cimetom i orasima ♥

♥ Rođendanske cupcakes ♥

♥ Dnevnici Anais Nin ♥

♥ Svetlucanje, sjaj, šljokicasto ♥

♥ Francuski parfemi ♥

♥ Balerine, balet ♥



♥ Mindy Gledhill i njena pesma ♥

I wanna hold the whole wide world
Right here in my open hands

Maybe I'm just a little girl
A little girl with great big plans

I'm gonna go and take a chance
I'm gonna learn to ballet dance

Learn a little something about romance
I'm gonna go and take a chance

I'm gonna live a crazy dream
Impossible as it may seem

Doesn't matter what the future brings
I'm gonna live a crazy dream

Inspirativnu nedelju želim svima od ♥!!!!

all photos from Pinterest

Nedelja u slikama, ukusima, rečima i mirisima

Kako da opišem nedelju iza nas, a da ne spomenem negativnosti koje su je pratile? Kada sam krenula da pišem ovaj blog obećala sam sebi i drugima da će ovo biti jedno "srećno" mesto, pa otuda i reć "happy" u nazivu bloga. Ipak, dok se u svetu dešavaju toliko krupne, ozbiljne i tragične stvari postoje i oni koji ih ignorišu što se graniči sa krajnom bezosećajnošću. Zaista, u to verujem. Kao stanovnici ove planete, SVE treba da nas se tiče i SVI učestvujemo, direktno ili indirektno, u dešavanjima na njoj. Dobro je međutim, pronaći način da bez obzira na sve, uživate u lepotama koje su očigledne i koje stvaraju neki veoma kreativni i talentovani ljudi. Hvala Bogu, još jednom kažem, na umetnosti, na muzici, na prirodi, na dobrim ljudima...

~ "Jednom ljubitelj parfema, UVEK ljubitelj parfema". Tačno je, neke strasti lako ne prolaze, ali kada ona pređe u ljubav i poštovanje onda dobija i neko dublje značenje. To važi za moju naklonost (ili sklonost?) ka mirišljavim vodicama koju sam naučila da kontrolišem, ali to ne isključuje činjenicu da volim da pažljivo izaberem parfem (od onih koje već imam) i da uživam u njemu svakodnevo. Još jedna slabost su mi reklame za iste. Glamur, sjaj, bajkovitost, nestvarnost sveta koji prikazuju me je od malena zavodio i mamio. Kao mnogo mlađa volela sam da smišljam reklame za parfeme, režirala sam u svojoj glavi čitave priče sa puno romantike, cveća, sa dijamantima, svilom, intrigama, opasnim i fatalnim ženama. Priznajem da to ponekad radim i sada...Naišla sam slučajno na ovu reklamnu kampanju za Bvlgari Mon Jasmin Noir u kojoj je glavno lice dražesna Kirsten Dunst. Ne znam kako miriše, ali s obzirom da posedujem dosta Bvlgari parfema ne sumnjam u njegov kvalitet, postojanost i veliku dozu mere, stila i luksuza.

Photoshop je uradio svoje, ali who cares? Ova ogromantna bočica je san svakog zaljubljenika u parfeme, a i lavić je prelep, ponosan, strašan.

(izvor StyleFrizz)

~ Kada smo već kod glamura, morate priznati da je svakoj od nas on potreban, makar u minimalnoj količini u životu. Moj, ruku na srce, nije ni malo glamurozan, a kako može biti sa dvoje male dece, brdom stvari za peglanje, kuvanjem i malo vremena koje mogu odvojiti za sebe. Evo, dok ovo pišem, moje devojčice jedu (ili bolje reći gađaju se doručkom), mašina pere, ja sam još uvek u pidžami i usisivač je uključen u struju...čeka. Neka čeka. Ipak, dve stvari na meni me čine da se osećam kao zvezda u mom filmu- parfem i frizura. "Manifesto jedne Francuskinje" u knjizi "French woman don'get fat" između ostalog kaže:

"Francuskinja dobro zna koliko daleko može dogurati sa odličnom frizurom, flašom šampanjca i božanstvenim parfemom."

Ja sam implementirala to u moj život dozvolivši sebi da to interpretiram malo drugačije:

"Žena sa sređenom frizurom i božanstvenim parfemom (minus šampanjac, da ne budemo neskromne) se oseća bolje u svojoj koži".

Čak i tako "površne" stvari znatno utiču na psihologiju jedne žene. Morate se složiti.

~ "Ako imate baštu i biblioteku, imate sve što vam treba", rekao je Ciceron. Slažem se. Kakva mudrost. Izgleda da je on, pre mnogih drugih, shvatio tajnu života. Dodajte uz sve to jednu lepu frizuru, nekoga da volite, malo savesti i eto srećnog postojanja.

(izvor dazeychic)

Sa velikim zakašnjenjem želim vam lep vikend, mada je bolje da vam poželim dobar početak nove radne nedelje. Uživajte u lepoti, tražite je, sa svešću o svemu ružnom što se dešava, sa saosećanjem i samilošću u srcu.

Odluke, odluke, odluke

To je nešto u čemu sam loša, barem mi se tako čini. Lako je rešiti šta ću obući, koje ću jelo skuvati, svakodneve odluke se nekako donose bez mnogo razmišljanja, skoro automatski, ali kada su u pitanju veoma ozbiljne, one životne, tu me je nekako uvek vodila neka viša sila, kao da je neko drugi donosio odluke umesto mene. Hoću reći, život puno puta ti ne daje mnogo izbora, pa su odluke očigledne, nema mnogo premišljanja i negodovanja. Međutim, šta činiti kada vam taj isti život pruži ono što je ponekad luksuz, a to je izbor? Neko će reći da u životu uvek imamo izbora, ali lično mislim da puno njih to pravo zloupotrebljava koristeći ga za ostvarenje sopstvenih snova i želja ne misleći na dobrobit drugih. Naravno, ponekad nam se čini da je izbor samo jedan. Ono što mene muči je pitanje- kako doneti pravu odluku zbog koje se posle nećeš pokajati? Znam, ništa nam to ne garantuje, pa kako, za ime Boga, možemo znati šta je ispravna stvar za činiti? Ako je izražena jaka intuicija, onda je to nešto čemu treba verovati. Čvrsto verujem u to. Ako ste veoma pragmatični i praktični, to verovatno biti i vaš najvažniji kriterijum i merilo- opet ne možete pogrešiti. Kombinacija oba je bingo, veliki dar, talenat!

Juče je bio tako divan i sunčan dan koji je prosto mamio na akciju, rad, ambiciju, konkretne korake. Osećam da mi je vedro nebo izbistrilo čak i um, navelo na ispravno razmišljanje i delimično donošenje (zajedničke) odluke. Ponovo je osvanulo prohladno i kišovito jutro, kao da mi je data neka prilika da nastavim da tiho razmišljam, sanjarim o svim mogućnostima, zamišljam život i odložim povratak u realnost. Moja realnost je ta da iako sam osoba koja voli stabilnost, rutinu, puštanje korena, tradiciju, u sebi stalno žudim za promenama, selidbama, novim predelima, licima, novim početkom. Život mi uvek servira ono čega se najviše bojim i za čim najviše žudim- promene. To je izgleda moja sudbina i... prihvatam je.Želim da sam na nekom tihom, skrivenom mestu, okružena zvukom ptica i šuštanjem lišća, da oslušnem moj unutrašnji glas, da napunim dušu i srce snagom i krenem, dajući ruku životu, u još jednu avanturu koje se silno bojim, ali koju veoma, veoma volim.

(photos from Child of Danú)

Sila jača od uništenja

Znam da nisam jedina kojoj su poslednji dani veoma teški. Ako iole ima sažaljenja i osećaja saučešća sa drugim ljudima u vašem srcu znate da govorim o užasnoj tragediji koja je zadesila Japan. Od tog dana, moja svakodnevna potraga za lepotom i borba protiv negativnosti i ružnoće su se povukle pred slikama razora i užasne nesreće. U mom srcu nisam mogla naći mesto za nešto lepo, roze, svetlo i razigrano. A, kako bih mogla kada znam da negde u svetu postoji takva patnja i destrukcija čiji smo svedoci svi mi putem medija i tehnologije koji nam omogućavaju toliki brzi prenos informacija da te prosto zaboli glava? Osećam neku težinu u vazduhu, nešto što mi pritiska grudi, tu sveopštu svest da nikada ništa neće biti isto. Zadnjih nekoliko godina su se desile mnoge katastrofe, ali ni jedna nije bila toliko očigledna i prisutna u našim životima kao ova poslednja, baš zbog razvijene tehnologije koju imaju Japanci. Svi imamo utisak da smo od prvog trenutka, od samog početka učestvovali u tom bolu, kao posmatrači, nemoćni da bilo šta učinimo. Pristizali su snimci, vesti, minut za minutom drugi višecifreni broj, nova tragedija, smrt. Osećaj krivice, uticaj neke božanske sile i istovremena zahvalnost što nismo u njihovoj koži su po meni strašne emocije koje imamo skoro svi u ovom trenutku.

U meni se ipak desila jedna neobična želja. Jedino je mogu objasniti činjenicom da sam već nekoliko dana toliko upila slike uništenja, nestajanja, umiranja i tuge da je možda moja podsvest pronašla način da se izbori sa tim na jedan zdrav način. Zadnjih par noći sanjam prelepe vrtove, ulice sa divnim kućama, ljude koji blistaju od sreće, radosnu muziku. Vrlo je sve to čudno s obzirom da sam ovih dana sve samo ne srećna, radosna i neko ko primećuje lepotu oko sebe. Odjednom, posle toliko dana čudnog osećanja tuge i ošamućenosti, sam se jutros probudila sa ogromnom željom da budem sama i da proučim literaturu o...cveću. Smejete se, jel' da? Neobuzdana želja za sađenjem istog mi je u prvom trenutku bila veoma strana, jer iskreno, nikada se nisam nešto posebno interesovala za baštovanstvo ili gajenje cveća. Obično kupim saksiju sa već posađenim cvećem, smestim je negde na terasi i zaboravim da je zalivam. Ovoga puta, želim da zaronim ruke u zemlju i nežno pokrijem seme njome. Želim da učestvujem u tom stvaranju od njegovog početka do kraja. Tu potrebu interpretujem mogućim prezasićenjem od slika razaranja i smrti, da eto, celo moje biće traži način da stvori neki život, da učestvuje u gajenju onoga što simbolizuje nov početak, da jedno ništa negom i ljubavlju pretvori u nešto prelepo, mirisno i...živo. Htela bih da obično "blato", praznina, ogoljena zemlja, kao ona koja je pokrila čitave gradove u Japanu, postane mesto novog rađanja, zelenila i šarenila, da pokriju crnilo i ožive tamu. Život i rađanje su sile jače od bilo koje katastrofe. Kada one nestanu iz ljudskog srca znaćemo da je to naš kraj.Neverovatna je potreba čovekova da nađe izlaz, svetlo i nešto malo lepote u ovom svetu. Njena moć je ono iskonsko u nama, budi se i onda kada sve oko nas ukazuje na to koliko smo ranjivi, ništavni, prolazni. Ne mešajte to sa nezainteresovanošću i neosetljivosti pojedinih ljudi u kojima činjenica da se svet menja i da se desilo nešto strašno ne dopire ni do srca ni do mozga. Ne, ja mislim na one kojima su ova dešavanja možda otvorile oči, na one koje je sve ovo probudilo iz bunila večitog kukanja, samosažaljenja, nezadovoljstva, životarenja. Mislim na one koji su, nadam se, pogledali, ali stvarno pogledali svoju decu, roditelje, prijatelje, kolege, poznanike, kuće, drveće, zgrade, automobile, pse, mačke, celo svoje okruženje i osetili beskrajnu sreću i zahvalnost što je sve tu, sa svim svojim manama, oguljenim ivicama, ogrebotinama, nepravilnostima, nesavršenstvima. Još uvek su tu, pred nama i tako su lepi, o, Bože kako su samo lepi!!!!

(photo credits futurity.org ,INKity)

Tužan dan...

Danas mi se srce slama gledajući slike iz Japana...hiljade nestalih i mrtvih, još jedna katastrofa, još jedna okrutna strana prirode je pokazala svoje lice. Knedla mi je u grlu, mislim na ljude koje su izgubili život, na decu, životinje, gledam silinu cunamija koji briše sve pred sobom i ne mogu, a da ne zaplačem nad tim poražavajućim prizorom...

Osećam zahvalnost na ovom danu koji je sačuvao mene i moju porodicu dok hiljade njih žive i dišu nezamislivu nesreću. Danas mi se srca slama i nema mesta pozitivnim stvarima u njemu, tu je samo jedna velika žalost i saučešće sa ljudima koji nisu ništa drugačiji od nas, koji su nam bliski bez obzira na daljinu, za koje bih volela da im se današnji dan nikada nije desio...

(photo credits Ioanna Lacorte, loveyourchaos, drowning in the flame)

Jeste li počeli sa projektom?

Sećate se projekta Sreća o kome sam pisala u prošlom postu? Jeste li odvojili malo vremena da razmislite o tome?
Prvi korak je identifikacija stvari koje vas čine srećnim ili koje bi vas učinile da se osećate tako. Šta vam pruža radost i nagradu, a s druge strane šta je to što u vama budi osećaj krivice, dosadu, kajanje? Nadam se da nije bilo teško, a najviše od svega se nadam da ste se prihvatili projekta isto onako odgovorno i revnosno kao i vaših obaveza. Neko će pitati: "A, čemu sve to? Zar nije bolje preduzeti konkretne korake ka sreći, umesto piskarati liste i gubiti vreme?". Taj neko je delimično u pravu, ali ako se naša osećanja i želje na zapišu postoji opasnost da se zaborave ili zanemare. Kada idete u kupovinu da li vi pravite spisak stvari koje treba nabaviti? Da li na poslu imate određeni plan, uputstva, sredstva, pravila koja vam omogućavaju da budete efekasni, brzi i da postižete željene i očekivane rezultate? Ako je vaš odgovor- da, onda zapitajte se da li vaša sreća zaslužuje manje vremena, planiranja i ulaganja? Je li bitnije sedeti satima ispred računara i televizora maštajući o sreći i životu koje vidite u lažnim serijama i filmovima od nekoliko minuta sačivanja solidnog plana koji će vam omogućiti da se osećate bolje i pružite sebi i drugima bolji kvalitet života? Sreća je posao, a ne prazni citati, podvučeni delovi iz knjiga, velike reči. Ona ne dolazi sama od sebe i neće se stvoriti ni od čega. Verujte mi. Ja sam bila jedna od onih koji su mislili da je sreća neka kosmička stvar koja će mi zakucati na prozor jedne noći i da ću se sledećeg jutra probuditi zadovoljna svojim životom. Bilo je tako dok nisam shvatila da je ona u mojim rukama, da je sama stvaram, gajim, negujem. Ona zahteva planiranje, trud, pokušaj, traženje prilika i da, tako je- disciplinu!
Sledeći korak je lista ličnih, konkretnih, a ne apstraktnih rezolucija kojih ćete se pridržavati. Ako se vaš projekat zasniva na vašoj želji da poboljšate npr. vaš izgled i zdravlje neka vaše rezolucije budu koraci koje će te preuzeti u tom pravcu npr.: "poješću svaki dan jednu jabuku", "radiću gimnastiku makar dva puta nedeljno", itd. Možda je u pitanju želja da budete kreativniji: "nabaviti literaturu na temu kreativnosti", "posvetiti sat vremena dnevno mom hobiju" itd. Za sada je sve to na papiru, ali od trenutka kada ih pronađete i zapišete morate krenuti sa sprovođenjem napisanog u delo. Treći korak su ZAPOVESTI ili tačnije vaš lični zakonik kojim će te se voditi, ali o tome ćemo drugi put. Da bi bolje shvatili o čemu se radi, evo nekoliko mojih ličnih rezolucija kojih se pridržavam:

~ Bez obzira na druge obaveze i poslove radi svaki dan na svojim blogovima: piši, traži inspiraciju, kontaktiraj druge blogere.

~ Odvoji vreme da pročitaš par stranica dnevno neke dobre knjige ili članak iz novina, časopisa.

~ Crtanje, gledanja crtaća, slušanje muzike ili šetnja sa decom. Obavezno. Svaki dan.

~ Ne propuštati časove plesa dva puta nedeljno bez obzira na to koliko si umorna ili mrzovoljna.

~ Date night sa mužem makar jednom nedeljno ili jedno zajedničko popodne uz kafu. (nemate pojma koliko su to dragoceni momenti zbog prirode muževljevog posla).

~ Leži ranije, spavaj duže.

~ Češće zovi majku.

~ Ne mora sve da bude savršeno. Ostavi nešto i za sutra.

~ Izbaci sve pokvarene, polomljene, stare igračke i predmete, a garderobu koju ne nosimo više od godinu dana spakovati i dati onima kojima su potrebnije ( na tome radim i osećaj je divan).

~ Pali kandilo i pročitaj molitvu svaki dan.

~ Ohrabruj druge, budi ljubazna i pozitivna.

Eto, nije bilo teško. A, sada, odvojite se od računara, ugasite TV, uzmite papir i olovku i bacite se na posao! Oh, kako bih volela da vidim vaše rezolucije!

(photo by a quirky girl's thoughts)

Projekat "Sreća"

Protekla nedelja nije bila baš inspirativna, ali tako mi se samo učinilo. Krivicu bih bacila na kišu i hladnoću koja je zamenila kratko obećanje proleća. Imam utisak da je vreme proletelo i potrošeno na sve samo ne na nešto kreativno i lepo. OK, ne baš. Naime, počela sam vođenjem još jednom bloga, ali na engleskom jeziku. Sinulo mi pre neki dan da sam sve vreme upravo to i želela, ali kao i uvek, nedostatak samopouzdanja me je sabotiralo. Najednom, kao da se neko svetlo upalilo u mojoj glavi; dobro se isplakah (hej, baš vam otvaram dušu ovde, ok?) shvativši da vreme leti, da prolazi život, da nema vremena za sumnju i večito odlaganje. Pisanje bloga je nekima čisto gubljenje vremena, ali po meni, sve ono što nam pruža zadovoljstvo i izražava talenat je itekako dobro uloženo vreme. Sigurno bolje od sedenja u kafiću ili zevanja u TV.

I tako, rešena da se borim sa svojim demonima, stavih ispred sebe list papira i počeh da pravim listu stvari koje želim da uradim, o čemu sanjam, kako mogu popraviti neke odnose itd. Ići linijom manjeg otpora nikada nije trajno rešenje, trenutno vam "zamaže oči", čini da se prividno osećate zadovoljno i sigurno, ali duboko u sebi znate da možete više i bolje. Jedna od stvari na listi je i pisanje bloga na engleskom. Setih se koliko sam naporno učila i radila da bih dobila Cambridge Proficiency diplomu. Mnogo upornosti, truda, čitanja, pisanja i zasluženog uspeha. Položila sam sa najvišom ocenom, odmah posle čega sam dobila ponudu za posao u privatnoj školi. To je bila jedna od najvećih prekretnica u mom životu, momenat koji je dokazao, i to najviše drugima, da sam zaista sve vreme bila u pravu- kada nešto mnogo volim, u tome mogu da zablistam.Usled drugih, mnogo pozitvnijih dešavanja, morala sam napustiti taj posao, ali jedna želja je i dalje gorela u meni. Zaista, rekoh sebi, šteta je da se moja ljubav prema tom jeziku svede samo na čitanje časopisa, knjiga i na par časova sa klincima- oduvek sam želela da se isprobam u pisanju, ali ono samopouzdanje zbog ranijeg postignutog uspeha je zamaglilo moje stara, "dobra" sumnja- sumnja u sopstvene sposobnosti. Moja nekadašnja deviza da čovek mora svoju strast prema nečemu da razvije do maksimuma i da je prosečnost nezadovoljavajuća je ponovo proradila. Čovek ako nešto zacrta može sve. Ostalo su samo opravdanja.

Blog se zove I vont to be alone. Ne, nisam pogrešno napisala naziv, već je to namerno urađeno. Naime, čuvena Greta Garbo je izgovorila tu rečenicu u filmu "Grand Hotel" sa njenim divnim švedskim akcentom. Način na koji je izgovorila se jedino može dočarati "pogrešnim" spelovanjem rečenice: "I want to be alone". Naravno, ja sam želela da unesem malo komičnu, lepršaviju notu blogu, a ne dramatičnu fatalnost Grete Garbo.

Neću zapostaviti ni ovaj blog, on je moje čedo, moja kreacija, moja ljubav. On mi je pomogao da se zbližim sa divnim osobama, da im bez straha otvaram srce, čega se inače ne bojim. Bez ovog bloga, puno stvari se ne bi desile u mom životu.

Radim na svom Projektu "Sreća", kako ga sada zovem, već godinu dana i to počeviši ovaj blog, a sada i onaj na engleskom, ali na mojoj listi ima i drugih stvari koje mogu popuniti rupe i još više me usrećiti. Identifikovanje potencijala, stvari koje želimo od života, naših talenata i afiniteta, stvari koje nam pružaju zadovoljstvo samo od sebe predstavlja veliki korak. Ako se vaš projekat sastoji samo u stvarima vezanim za posao, karijeru,novac, zadovoljstvima koja se mogu kupiti, možda je vreme da preispitate sebe šta je zapravo za vas "sreća". Sve ono što je potrošno i materijalno zapravo i nema vrednost, jer zadovoljstvo koje one pružaju je kratkotrajno i vrlo brzo nastaje zasićenje.
Kao i uvek, istražujući, saznala sam da se neko "mnogo pametniji", kako volim da kažem, setio toga pre mene. Gretchen Rubin se jednog kišnog dana zapitala da li je srećna , šta želi da radi, o čemu sanja, zašto ne provodi više vremena radeći nešto u čemu uživa? I tako je nastao Happiness Project! Kakva slučajnost!

Već u sledećem postu ću više obraditi tu temu sa nadom da ćemo zajedno, udruženim snagama krenuti da koračamo laganim, malim, ali sigurnim koracima ka sreći kakvu zaslužujemo. Jeste li za? Ne odlažite za sutra razmišljanje na ovu temu. Vreme je danas, tačnije sada...

(photo by elsie*cake)