Projekat "Sreća"

Protekla nedelja nije bila baš inspirativna, ali tako mi se samo učinilo. Krivicu bih bacila na kišu i hladnoću koja je zamenila kratko obećanje proleća. Imam utisak da je vreme proletelo i potrošeno na sve samo ne na nešto kreativno i lepo. OK, ne baš. Naime, počela sam vođenjem još jednom bloga, ali na engleskom jeziku. Sinulo mi pre neki dan da sam sve vreme upravo to i želela, ali kao i uvek, nedostatak samopouzdanja me je sabotiralo. Najednom, kao da se neko svetlo upalilo u mojoj glavi; dobro se isplakah (hej, baš vam otvaram dušu ovde, ok?) shvativši da vreme leti, da prolazi život, da nema vremena za sumnju i večito odlaganje. Pisanje bloga je nekima čisto gubljenje vremena, ali po meni, sve ono što nam pruža zadovoljstvo i izražava talenat je itekako dobro uloženo vreme. Sigurno bolje od sedenja u kafiću ili zevanja u TV.

I tako, rešena da se borim sa svojim demonima, stavih ispred sebe list papira i počeh da pravim listu stvari koje želim da uradim, o čemu sanjam, kako mogu popraviti neke odnose itd. Ići linijom manjeg otpora nikada nije trajno rešenje, trenutno vam "zamaže oči", čini da se prividno osećate zadovoljno i sigurno, ali duboko u sebi znate da možete više i bolje. Jedna od stvari na listi je i pisanje bloga na engleskom. Setih se koliko sam naporno učila i radila da bih dobila Cambridge Proficiency diplomu. Mnogo upornosti, truda, čitanja, pisanja i zasluženog uspeha. Položila sam sa najvišom ocenom, odmah posle čega sam dobila ponudu za posao u privatnoj školi. To je bila jedna od najvećih prekretnica u mom životu, momenat koji je dokazao, i to najviše drugima, da sam zaista sve vreme bila u pravu- kada nešto mnogo volim, u tome mogu da zablistam.Usled drugih, mnogo pozitvnijih dešavanja, morala sam napustiti taj posao, ali jedna želja je i dalje gorela u meni. Zaista, rekoh sebi, šteta je da se moja ljubav prema tom jeziku svede samo na čitanje časopisa, knjiga i na par časova sa klincima- oduvek sam želela da se isprobam u pisanju, ali ono samopouzdanje zbog ranijeg postignutog uspeha je zamaglilo moje stara, "dobra" sumnja- sumnja u sopstvene sposobnosti. Moja nekadašnja deviza da čovek mora svoju strast prema nečemu da razvije do maksimuma i da je prosečnost nezadovoljavajuća je ponovo proradila. Čovek ako nešto zacrta može sve. Ostalo su samo opravdanja.

Blog se zove I vont to be alone. Ne, nisam pogrešno napisala naziv, već je to namerno urađeno. Naime, čuvena Greta Garbo je izgovorila tu rečenicu u filmu "Grand Hotel" sa njenim divnim švedskim akcentom. Način na koji je izgovorila se jedino može dočarati "pogrešnim" spelovanjem rečenice: "I want to be alone". Naravno, ja sam želela da unesem malo komičnu, lepršaviju notu blogu, a ne dramatičnu fatalnost Grete Garbo.

Neću zapostaviti ni ovaj blog, on je moje čedo, moja kreacija, moja ljubav. On mi je pomogao da se zbližim sa divnim osobama, da im bez straha otvaram srce, čega se inače ne bojim. Bez ovog bloga, puno stvari se ne bi desile u mom životu.

Radim na svom Projektu "Sreća", kako ga sada zovem, već godinu dana i to počeviši ovaj blog, a sada i onaj na engleskom, ali na mojoj listi ima i drugih stvari koje mogu popuniti rupe i još više me usrećiti. Identifikovanje potencijala, stvari koje želimo od života, naših talenata i afiniteta, stvari koje nam pružaju zadovoljstvo samo od sebe predstavlja veliki korak. Ako se vaš projekat sastoji samo u stvarima vezanim za posao, karijeru,novac, zadovoljstvima koja se mogu kupiti, možda je vreme da preispitate sebe šta je zapravo za vas "sreća". Sve ono što je potrošno i materijalno zapravo i nema vrednost, jer zadovoljstvo koje one pružaju je kratkotrajno i vrlo brzo nastaje zasićenje.
Kao i uvek, istražujući, saznala sam da se neko "mnogo pametniji", kako volim da kažem, setio toga pre mene. Gretchen Rubin se jednog kišnog dana zapitala da li je srećna , šta želi da radi, o čemu sanja, zašto ne provodi više vremena radeći nešto u čemu uživa? I tako je nastao Happiness Project! Kakva slučajnost!

Već u sledećem postu ću više obraditi tu temu sa nadom da ćemo zajedno, udruženim snagama krenuti da koračamo laganim, malim, ali sigurnim koracima ka sreći kakvu zaslužujemo. Jeste li za? Ne odlažite za sutra razmišljanje na ovu temu. Vreme je danas, tačnije sada...

(photo by elsie*cake)