Znam da nisam jedina kojoj su poslednji dani veoma teški. Ako iole ima sažaljenja i osećaja saučešća sa drugim ljudima u vašem srcu znate da govorim o užasnoj tragediji koja je zadesila Japan. Od tog dana, moja svakodnevna potraga za lepotom i borba protiv negativnosti i ružnoće su se povukle pred slikama razora i užasne nesreće. U mom srcu nisam mogla naći mesto za nešto lepo, roze, svetlo i razigrano. A, kako bih mogla kada znam da negde u svetu postoji takva patnja i destrukcija čiji smo svedoci svi mi putem medija i tehnologije koji nam omogućavaju toliki brzi prenos informacija da te prosto zaboli glava? Osećam neku težinu u vazduhu, nešto što mi pritiska grudi, tu sveopštu svest da nikada ništa neće biti isto. Zadnjih nekoliko godina su se desile mnoge katastrofe, ali ni jedna nije bila toliko očigledna i prisutna u našim životima kao ova poslednja, baš zbog razvijene tehnologije koju imaju Japanci. Svi imamo utisak da smo od prvog trenutka, od samog početka učestvovali u tom bolu, kao posmatrači, nemoćni da bilo šta učinimo. Pristizali su snimci, vesti, minut za minutom drugi višecifreni broj, nova tragedija, smrt. Osećaj krivice, uticaj neke božanske sile i istovremena zahvalnost što nismo u njihovoj koži su po meni strašne emocije koje imamo skoro svi u ovom trenutku.U meni se ipak desila jedna neobična želja. Jedino je mogu objasniti činjenicom da sam već nekoliko dana toliko upila slike uništenja, nestajanja, umiranja i tuge da je možda moja podsvest pronašla način da se izbori sa tim na jedan zdrav način. Zadnjih par noći sanjam prelepe vrtove, ulice sa divnim kućama, ljude koji blistaju od sreće, radosnu muziku. Vrlo je sve to čudno s obzirom da sam ovih dana sve samo ne srećna, radosna i neko ko primećuje lepotu oko sebe. Odjednom, posle toliko dana čudnog osećanja tuge i ošamućenosti, sam se jutros probudila sa ogromnom željom da budem sama i da proučim literaturu o...cveću. Smejete se, jel' da? Neobuzdana želja za sađenjem istog mi je u prvom trenutku bila veoma strana, jer iskreno, nikada se nisam nešto posebno interesovala za baštovanstvo ili gajenje cveća. Obično kupim saksiju sa već posađenim cvećem, smestim je negde na terasi i zaboravim da je zalivam. Ovoga puta, želim da zaronim ruke u zemlju i nežno pokrijem seme njome. Želim da učestvujem u tom stvaranju od njegovog početka do kraja. Tu potrebu interpretujem mogućim prezasićenjem od slika razaranja i smrti, da eto, celo moje biće traži način da stvori neki život, da učestvuje u gajenju onoga što simbolizuje nov početak, da jedno ništa negom i ljubavlju pretvori u nešto prelepo, mirisno i...živo. Htela bih da obično "blato", praznina, ogoljena zemlja, kao ona koja je pokrila čitave gradove u Japanu, postane mesto novog rađanja, zelenila i šarenila, da pokriju crnilo i ožive tamu. Život i rađanje su sile jače od bilo koje katastrofe. Kada one nestanu iz ljudskog srca znaćemo da je to naš kraj.
Neverovatna je potreba čovekova da nađe izlaz, svetlo i nešto malo lepote u ovom svetu. Njena moć je ono iskonsko u nama, budi se i onda kada sve oko nas ukazuje na to koliko smo ranjivi, ništavni, prolazni. Ne mešajte to sa nezainteresovanošću i neosetljivosti pojedinih ljudi u kojima činjenica da se svet menja i da se desilo nešto strašno ne dopire ni do srca ni do mozga. Ne, ja mislim na one kojima su ova dešavanja možda otvorile oči, na one koje je sve ovo probudilo iz bunila večitog kukanja, samosažaljenja, nezadovoljstva, životarenja. Mislim na one koji su, nadam se, pogledali, ali stvarno pogledali svoju decu, roditelje, prijatelje, kolege, poznanike, kuće, drveće, zgrade, automobile, pse, mačke, celo svoje okruženje i osetili beskrajnu sreću i zahvalnost što je sve tu, sa svim svojim manama, oguljenim ivicama, ogrebotinama, nepravilnostima, nesavršenstvima. Još uvek su tu, pred nama i tako su lepi, o, Bože kako su samo lepi!!!!(photo credits futurity.org ,INKity)
No comments:
Post a Comment