Godišnji odmor u kući

Deca su već skoro deset dana kod grčke bebe i grčkog dede. Prvi put sam potpuno sama u kući, posle 9 godina. Da, da. Otkad smo dobili decu, ja i moj muž ni jedan jedini dan nismo proveli sami. Mi nismo čak ni imali medeni mesec, nisamo imali para, pa smo otišli kod njegove tetke koja je imala kuću na moru. Reći ćete: "Pa, šta? To nije medeni mesec?". Ukoliko mislite da su mučnine, nesvestice, povraćanje i grljenje WC šolje deo svakog normalnog medenog meseca, onda OK. Složiću se vama. I tako, ja i moj muž, već deset godina planiramo da odemo na jedan pravi medeni mesec, na onakav na koji nikada nismo bili, na onakav koji smo stvarno i ja i on zaslužili. Poslali smo decu kod grčke babe i grčkog dede, uzbuđeni i srećni smo pravili planove za vikend: "Gde ćemo da idemo? Nafpakto? Joj, tamo je mnogo lepo! Ili da odemo u Kardamili gde su snimili film "Pre ponoći". Sreća, sreća, radost! E, onda smo sasvim odgovorno rešili da nemamo novca za bacanje, treba otplatiti ratu za auto, obe kirije, zdravstveno osiguranje. Nema veze. Drugi put.
Prijatelji su nas začikavali: "Ooooo, mladenci! Seks u svakoj sobi i na svakom mestu, a, a?". Ma, da. Kako da ne. Pustili smo ih da fantaziraju o našem ludom provodu u krevetu, zagonetno smo se smeškali, pipkali i štipkali, kao par koji je upravo izgužvao posteljinu i polomio lampu na natkasni. Bilo nas je sramota da kažemo istinu: seks nam nije ni padao na pamet. Izgleda da ni samo nismo bili svesni koliko smo umorni  i iscrpljeni od rutine. Da li ću se usuditi da vam priznam nešto? Da, mi smo umorni od...dece. Shvatite to kako god želite, ali nemam nameru da se opravdavam nikome, ni vama, a ni sebi. Pustila sam sebe da bez griže savesti osetim olakšanje, da opustim mozak i sve mišiće na mom telu.

"Pusti me samo da sedim...ovako", rekla sam mužu kada su malene otputovale. I samo sam sedela, izvalila se na trosed i osetila da tonem u neku milinu, tišinu, mir.

Ostajala sam potpuno sama , muž je radio celoga dana i svaki put kada bi odlazio na posao mi je naređivao: "Nemoj ništa da radiš. Odmaraj".

"A, kada ćeš ti da odmoriš?", pitala bih ga zabrinuta sa maaalom dozom krivice.
"Ne brini ti za mene.", uveravao me je.


Ja sam srećna žena.

Skoro da nisam ni kuvala. Dva puta sam spremila testeninu sa čeri-paradajzem, jeli smo lubenice, breskve, paradajz, krastavac, po neku maslinu, pečeni kukuruz, pili pivo uveče na plaži, grickali pomfrit,  ja i on, sami, bez osvrtanja, bez štrecanja, bez prekidanja. Proveli smo dva cela dana kod prijatelja u Patri, gledali ih kako se "muče" sa decom (Penelopi me je krišom zamolila da nagovorim njenog muža da pošalju decu kod svekrve). Sedeli smo u kafiću sa pogledom na more, posmatrali gologuze tinejdžerke i preplanule mladiće, smejali smo se, malo ćutali, puno pričali, pili ice tea, malo se kupali u moru, šetali uveče na plaži i izležavali se na hladnom, vlažnom pesku.
Čoveče, kako je sve lakše bez dece! Manje pranja, manje kuvanja, manje svega! A, više vremena! Toliko vremena da ne znaš šta ćeš sa njim!

"Elpida plače, hoće kući kod mame i tate", nerado čujem te reči. E, jebi ga. Deca se vraćaju posle deset dana. Eleni je nezavisna i starija, ona bi još malo da ostane kod grčke babe i grčkog dede. Sve mi se čini :" Ma, samo što su otišle".  Verovatno je malenoj dosadno. Baba i deda nisu kao ja: nema šetkanja, igranja, blesavljenja. Mrzi ih. Nisu stari, nego ih mrzi. Lakše je gledati TV nego zamlaćivati se sa decom.

Kuća je prazna, sve je isuviše tiho, ali baš mi prija! Koga ja to zavaravam? Šta da im kažem? "Zadržite ih još malo?". " Zabavite malenu nečim da ne plače? ".  "Lepo mi je bez dece?".
Hoću još malo da uživam pre uragana i tornada, pre jurnjave, vriske, obaveza i ludila. Bliži se septembar i diže mi se kosa na glavi!

I onda krenuše snovi: Elpida je beba, nije pored mene, daleko je,  osećam veliku ljubav, fizičku bol, želju da je zaštitim, da je utešim,da je nađem, trebam joj.

 'Bem ti materinski instinkt.


Dolaze za vikend. Užurbano im perem posteljinu, čistim sobe, ređam igračke i jastučiće. Punim frižider đakonijama koje vole. Jedva čekam da ih vidim. Bez zezanja. Sve mi igraju leptirići u stomaku. Hoću da ih zagrlim, čvrsto, čvrsto, najčvršće.

Mada....bez foliranja...jedva čekam sledeće leto...Čekaj! Pa, tu je i zimski raspust! O, daaaaaaaaaaaaa!


A, da, umalo da zaboravim. Ja bih još jednu bebu...Šta ti je mazohizam...čoveče...