(art by Jennifer Yowsa)
Od malena, potpuno nenaučena, već vođena nekim unutrašnjim glasom i potrebom, verujem u Boga. Tada, tako mala, nisam imala tačnu predstavu o tome šta on predstavlja, ali verovatno sam mogla da razumem našu ništavnost, prolaznost, ranjivost i lomljivost, pa sam stoga morala da verujem u nešto veliko, moćno i apsolutno što nas štiti. Ko zna...možda sam sve to videla u nekom filmu ili pročitala u nekoj knjizi. Sećam se da sam se svake večeri, disciplinovano molila Bogu za zdravlje i dugačak život mojih roditelja, brata, tetke, teče, brata od tetke, dede, drugarice, našeg terijera Snupija i papagaja Cvrleta. Čisto, dečije srce se uvek moli iz ljubavi i iz straha da će izgubiti ono što mu je neprocenljivo. Smatram da je jako važno verovati u nešto veće od nas, bilo da verujete u Boga, ljubav, nauku, pa čak i u druge ljude.
Najviše poverenja imam u ljude koje me najviše vole. Na prvom mestu su moj muž i roditelji. Iako su tokom mog odrastanja oni pravili dosta grešaka, uvek su spremni da mi se nađu i zaštite. Znam da me oni bezuslovno vole, bez obzira na njihove ljudske mane i ta ljubav mi uliva poverenje. Verujem u moć ljubavi, ma koliko to nekima zvučalo kao kliše. Nema veće i kreativnije snage od nje. Ljubav može biti moćan pokretač. Verujem u dobrotu i ljubaznost, mada mi vera u njih često bude poljuljana. Verujem u ljudskost. Kada vidim dobrotu u moru pokvarenosti, ja svu pokvarenost zaboravim. Dobri ljudi me oduševljavaju. Mislim da je dobro srce snažnije od sveg oružja i razaranja. Dobrota je svetlost. Mrak ne može ništa svetlu, ali svetlo može da otera mrak. Bez vere verovatno ne bih imala snage da preguram neke situacija. Vera u "bolje sutra". Koliko puta me je to održalo! "Biće bolje, mora da bude bolje. Sutra je novi dan. Biće bolje, izdrži". To je vera. Verujem u ljudsku snagu, izdržljivost i upornost. Tim osobinama se divim, jer verujem u njihovu neizmernu snagu.
Reči "...i neka bude volja Tvoja", oslobađaju me trenutne brige, pružaju snagu, ulivaju poverenje. Staviti svoj život u ruke Boga nije slabost, već svest o tome da smo nejaki i slabi, da na puno stvari u našem životu ne možemo uticati,da nam je potrebna pomoć i snaga beskonačne ljubavi koju mi, obični ljudi, nemamo.
Zahvalna sam na tome što ne gubim veru. Zahvalna sam što postoje ljudi koji mi ulivaju poverenje. Hoću li ikada to poverenje izgubiti? Ne znam. Ne razmišljam o tome. Zahvalna sam svojoj svesti o mojoj prolaznosti, jer odatle proističe moja vera.
Baš si lepo ovo napisala...
ReplyDeleteJa nisam učena da verujem, dugo sam sama lutala i kada sam se konačno pronašla - mnoge stvari iz prošlosti su mi postale jasne. Tada sam postala pravi vernik, ali ne u crkvi nego u duši. Pomolim se i zahvalim se Bogu vrlo često. Moja vera u Boga je danas jača nego ikada, jer mi donosi mir i nadu. Tako učim i svoju decu.
Poverenje imam prvenstveno u svog muža i svoju decu, kao i u par prijatelja koji me vole. Zahvalna sam što je ljubav pravi pokazatelj vere i poverenja.
Mislim da je tužan svaki čovek koji ne veruje nikome i ničemu.
Najveca blagodet dusi je molitva. I ja sam sama nekako naucena da verujem u Boga. Verujem u nega kao u apsolutnu energiju. Na pocetku trudnoce sam dobila strasan virus i skoro svi doktori su mi rekli da sklonim dete, da nece biti normalno, da'ce se roditi sa anomalijama, svi sem jednog koja je rekla - beba je apsolutno dobro, moli se i veruj, ona me nije ni pregledala. Tog trenutka sam odlucila da verujem mom detetu, toj divnoj jos nerodjenoj devojcici. I tako je i bilo, rodio se andjeo zdrav i divan, mnogo lep. Sad ima dve godine i dalje joj neizmerno verujem i zato je mirna u dusi, mila sa ljudima i vec ume da mnogo voli. Ima jedno mesto jedna crkva u BG gde sam se molila, sad idem jednom godisnje, tamo sam osetila najvise prisustvo Svevisnjeg, tamo su nestale sve patnje.
ReplyDeleteUh, kakva divna priča...hvala ti...
ReplyDeleteDesila mi se skoro identicna situacija kao Frau s ,trudnoca mi nije bila u redu zbog bakterijske infekcije i lekova, Ali iskrena molitva Bogu je uslisena i rodila se predivna devojcica.
ReplyDelete