Velike ljubavi se nikada ne zaboravljaju, kao ni sve ono vezano za njih. Postoji jedna strast, crna i vrela, koja me nije napustila, izdala i razočarala ni jednom do sada- kafa.
Ona je oduvek bila prisutna u mom životu. U detinjstvu je to uglavnom bio vid društvenog rituala između mame, tetke, rođaki, komšika, prijateljica. Uz nju su se prolivale suze, otvarale duše, neobavezno ćaskalo, pućkale cigare, ogovaralo i "pljuvalo" po familiji i komšijama. Kafa je bila prilika da se napravi pauza tokom velikog čišćenja, pravljenja ajvara, spremanja ispita. Moj prvi kontakt sa kafom je bilo ono, svima poznato, mešanje mleka i dve- tri kašičice tek skuvane kafe u maloj šoljici, sa sve tacnicom i mestom za stolom među odraslima. Ja bih uzela Bic žutu hemijsku olovku, glumila da pušim i osećala se "kao velika". Svaki srk te blede, tople tečnosti je bio moj novi ulazak u tajanstveni i zanimljivi svet odraslih. Zašto se toliko žurimo kada smo mali? To mi nikada neće biti jasno...Nema ničeg zanimljivog u tom svetu.
Mi žene imamo sklonost ka tome da pamtimo sve ono što smo prvi put doživele ili uradile: prvi poljubac, prvi brushalter, prva cigareta, prva ljubav, prvi sex, prvi odlazak na more sa dragim, prvi dan škole, fakulteta. Ja čak pamtim i moju prvu, pravu, odraslu kafu, bez mleka i ostalih detinjarija. Možda je to nekima glupo, ali sve vezano za taj trenutak je obeležilo, čini mi se, poslednje dane bezbrižnosti i detinjstva.
Svaka zima je za moje roditelje bila noćna mora, stalna borba sa dosadnim bronhitisom koji bi se naredne zime vraćao, mučio me nesnosnim kašljem sa obaveznim izostancima iz škole, neprospavanim noćima, odvratnim čajevima od luka i mlekom sa pregorenim šećerom. Da bi vam dočarala moja stanja reći ću vam da me je tata u šali tada nazivao "tuberkuloznom". Čudan smisao za humor, zar ne? Naime, jedan doktor je predlagao Soko Banju i inhaliranje, drugi planinu i šetnje po svežem i čistom vazduhu, a treći, Bog ga blagoslovio, odlazak na more i dugosatne, uporne šetnje, ujutru i predveče, tik uz more. Tako smo ja i moja majka, u narednih 5 godina, bile stalni gosti prelepe Opatije, o kojoj i dan danas sanjam i koju želim ponovo da obiđem. Iz godine u godinu meni je bilo sve bolje i bolje, jačala sam, ozdravljivala polako i bronhitis se nikada više nije vratio, da kucnem na drvo.
Imala sam negde oko 13 godina. Posle celonoćnog putovanja do Opatije, stigle smo, ja i moja mama, u hotel rano izjutra. Imale smo divnu sobu sa pogledom na more, čamce i jahte. Sećam se zvuka galebova, lupkanja barki jedne o drugu, tiho zapljuskivanje talasa o njih, slani, mirisni vazduh, zov pržene ribe i lignji iz kuhinje.
Kao prava Piroćanka, mama je ponela ono kuvalo za kafu na struju (moj otac joj je jedno 100 puta naglasio da NE SME da meša kafu gvozdenom kašičicom) . Ponela je dve šoljice od njenog omiljenog servisa za belu kafu, šećer, tutto completo- organizovana kao i uvek. Taj gen sam nasledila i ja od nje. Bile smo strašno umorne, ali uzbuđene i srećne.
"Mislim da sada možeš da popiješ jednu kafu sa mnom. Posle ćemo u šetnju, da ne gubimo vreme."
(photo by Rosa Blu)
Pratila sam njene pokrete: sipala je vodu u ružno kuvalo, umešala šećer i mlevena, crna zrnca, pažljivo i smireno. Lebdeo je neodoljivi miris kroz sobu, onaj koji mami i budi nestrpljivost. Sipala je kafu u tankom mlazu u velike, bele šolje sa žutim cvetićima. Smestile smo se na terasi sa pogledom na more i šetalište. Prvi put sam okusila gusti kajmak koji je ispod sebe krio ukus crne boje, jaku aromu koja mi je milovala nepce. Kafein je tekao kroz moje vene, otvarao oči, budio telo i bistrio um. Sećam se samo da mi nikada ništa u životu nije tako prijalo: "Kako je lepa ova kafa...", smeškajući se govorila sam majci. Složila se sanjivo posmatrajući prolaznike koji su već tiho šetali i uživali u primorskom suncu. Mislim da nije bilo ničega u budućnosti što je moglo nadmašiti taj osećaj. Savršenstvo trenutka, gorčiljavi ukus, vrele, turske kafe, tu, na tom mestu, uz galebove i slani miomiris, sa mojom majkom, za koju se ne sećam da je ikada bila lepša i srećnija. To je bila moja prva kafa...ikada. Svi mi imamo one trenutke kada nam se učini da su sve kockice na broju i na svom mestu, da je ceo univerzum u savršenom skladu. Vi tada osećate da ste deo te slagalice, da ste jedno sa celim svetom, da je sve lepo, savršeno. Znate, itekako znate da neće biti tako zauvek, da će taj trenutak biti veoma kratak, ali vredan potpunog prepuštanja. To je bio moj momenat. Najslađi. Ne mogu naći bolju reč da ga opišem.
Godinama se prepričavao taj "doživljaj". I mojoj majci, iako nije bila prva, je to bila najlepša kafa koju je ikada popila. Ne znam da li je kriv ambijent, lepota okoline, saznanje da rastem i da ćemo ja i moja majka deliti još puno priča, jutra i popodneva uz kafu. Nije ni bitno. Činjenica je da pamtimo taj naizgled beznačajan događaj. Ovo mi je jedna od najdražih uspomena, koja još jednom dokazuje da su najlepši i najsrećniji trenutci u životu vezani za sitna zadovoljstva i ljude koje volimo.
Prošlo je dosta godina od tada dok nisam krenula da budem prava, regularna ispijačica kafe, ali ona prva je još uvek neprevaziđeni užitak. Sada je kafa potreba i neophodnost rano izjutra, način da se probudim i uključim u život i dnevne obaveze. Uglavnom je pijem sama, s nogu ili za kompjuterom, u prolazu je srknem dok menjam pelene, kuvam, hranim decu, čistim i kada kradem malo vremena za pisanje. Pijem tu jutarnju kafu ceo dan; šolja je čas na stolu, čas u kuhinji, pa na dasci za peglanje, tu je, uz mene, ne napušta me, svaki gutljaj je zadovoljstvo, nešto moje, samo moje.
I dan danas najomiljenije pitanje koje neko može da mi postavi je: "Hoćemo li da pijemo kafu?" Pa, hoćemo li? Kakvu vi pijete?
Ona je oduvek bila prisutna u mom životu. U detinjstvu je to uglavnom bio vid društvenog rituala između mame, tetke, rođaki, komšika, prijateljica. Uz nju su se prolivale suze, otvarale duše, neobavezno ćaskalo, pućkale cigare, ogovaralo i "pljuvalo" po familiji i komšijama. Kafa je bila prilika da se napravi pauza tokom velikog čišćenja, pravljenja ajvara, spremanja ispita. Moj prvi kontakt sa kafom je bilo ono, svima poznato, mešanje mleka i dve- tri kašičice tek skuvane kafe u maloj šoljici, sa sve tacnicom i mestom za stolom među odraslima. Ja bih uzela Bic žutu hemijsku olovku, glumila da pušim i osećala se "kao velika". Svaki srk te blede, tople tečnosti je bio moj novi ulazak u tajanstveni i zanimljivi svet odraslih. Zašto se toliko žurimo kada smo mali? To mi nikada neće biti jasno...Nema ničeg zanimljivog u tom svetu.
Mi žene imamo sklonost ka tome da pamtimo sve ono što smo prvi put doživele ili uradile: prvi poljubac, prvi brushalter, prva cigareta, prva ljubav, prvi sex, prvi odlazak na more sa dragim, prvi dan škole, fakulteta. Ja čak pamtim i moju prvu, pravu, odraslu kafu, bez mleka i ostalih detinjarija. Možda je to nekima glupo, ali sve vezano za taj trenutak je obeležilo, čini mi se, poslednje dane bezbrižnosti i detinjstva.
Svaka zima je za moje roditelje bila noćna mora, stalna borba sa dosadnim bronhitisom koji bi se naredne zime vraćao, mučio me nesnosnim kašljem sa obaveznim izostancima iz škole, neprospavanim noćima, odvratnim čajevima od luka i mlekom sa pregorenim šećerom. Da bi vam dočarala moja stanja reći ću vam da me je tata u šali tada nazivao "tuberkuloznom". Čudan smisao za humor, zar ne? Naime, jedan doktor je predlagao Soko Banju i inhaliranje, drugi planinu i šetnje po svežem i čistom vazduhu, a treći, Bog ga blagoslovio, odlazak na more i dugosatne, uporne šetnje, ujutru i predveče, tik uz more. Tako smo ja i moja majka, u narednih 5 godina, bile stalni gosti prelepe Opatije, o kojoj i dan danas sanjam i koju želim ponovo da obiđem. Iz godine u godinu meni je bilo sve bolje i bolje, jačala sam, ozdravljivala polako i bronhitis se nikada više nije vratio, da kucnem na drvo.
Imala sam negde oko 13 godina. Posle celonoćnog putovanja do Opatije, stigle smo, ja i moja mama, u hotel rano izjutra. Imale smo divnu sobu sa pogledom na more, čamce i jahte. Sećam se zvuka galebova, lupkanja barki jedne o drugu, tiho zapljuskivanje talasa o njih, slani, mirisni vazduh, zov pržene ribe i lignji iz kuhinje.
Kao prava Piroćanka, mama je ponela ono kuvalo za kafu na struju (moj otac joj je jedno 100 puta naglasio da NE SME da meša kafu gvozdenom kašičicom) . Ponela je dve šoljice od njenog omiljenog servisa za belu kafu, šećer, tutto completo- organizovana kao i uvek. Taj gen sam nasledila i ja od nje. Bile smo strašno umorne, ali uzbuđene i srećne.
"Mislim da sada možeš da popiješ jednu kafu sa mnom. Posle ćemo u šetnju, da ne gubimo vreme."
(photo by Rosa Blu)
Pratila sam njene pokrete: sipala je vodu u ružno kuvalo, umešala šećer i mlevena, crna zrnca, pažljivo i smireno. Lebdeo je neodoljivi miris kroz sobu, onaj koji mami i budi nestrpljivost. Sipala je kafu u tankom mlazu u velike, bele šolje sa žutim cvetićima. Smestile smo se na terasi sa pogledom na more i šetalište. Prvi put sam okusila gusti kajmak koji je ispod sebe krio ukus crne boje, jaku aromu koja mi je milovala nepce. Kafein je tekao kroz moje vene, otvarao oči, budio telo i bistrio um. Sećam se samo da mi nikada ništa u životu nije tako prijalo: "Kako je lepa ova kafa...", smeškajući se govorila sam majci. Složila se sanjivo posmatrajući prolaznike koji su već tiho šetali i uživali u primorskom suncu. Mislim da nije bilo ničega u budućnosti što je moglo nadmašiti taj osećaj. Savršenstvo trenutka, gorčiljavi ukus, vrele, turske kafe, tu, na tom mestu, uz galebove i slani miomiris, sa mojom majkom, za koju se ne sećam da je ikada bila lepša i srećnija. To je bila moja prva kafa...ikada. Svi mi imamo one trenutke kada nam se učini da su sve kockice na broju i na svom mestu, da je ceo univerzum u savršenom skladu. Vi tada osećate da ste deo te slagalice, da ste jedno sa celim svetom, da je sve lepo, savršeno. Znate, itekako znate da neće biti tako zauvek, da će taj trenutak biti veoma kratak, ali vredan potpunog prepuštanja. To je bio moj momenat. Najslađi. Ne mogu naći bolju reč da ga opišem.
Godinama se prepričavao taj "doživljaj". I mojoj majci, iako nije bila prva, je to bila najlepša kafa koju je ikada popila. Ne znam da li je kriv ambijent, lepota okoline, saznanje da rastem i da ćemo ja i moja majka deliti još puno priča, jutra i popodneva uz kafu. Nije ni bitno. Činjenica je da pamtimo taj naizgled beznačajan događaj. Ovo mi je jedna od najdražih uspomena, koja još jednom dokazuje da su najlepši i najsrećniji trenutci u životu vezani za sitna zadovoljstva i ljude koje volimo.
Prošlo je dosta godina od tada dok nisam krenula da budem prava, regularna ispijačica kafe, ali ona prva je još uvek neprevaziđeni užitak. Sada je kafa potreba i neophodnost rano izjutra, način da se probudim i uključim u život i dnevne obaveze. Uglavnom je pijem sama, s nogu ili za kompjuterom, u prolazu je srknem dok menjam pelene, kuvam, hranim decu, čistim i kada kradem malo vremena za pisanje. Pijem tu jutarnju kafu ceo dan; šolja je čas na stolu, čas u kuhinji, pa na dasci za peglanje, tu je, uz mene, ne napušta me, svaki gutljaj je zadovoljstvo, nešto moje, samo moje.
I dan danas najomiljenije pitanje koje neko može da mi postavi je: "Hoćemo li da pijemo kafu?" Pa, hoćemo li? Kakvu vi pijete?
