Ona koja "sve stiže"

Naš gazda, inače"genije" nema šta, je u kuhinji umesto pločica stavio ogledalo očigledno misleći da će se tako stvoriti iluzija da je stan veći nego što zapravo jeste. I tako umesto dve flaše crnog vina mi na pultu imamo četiri, tu su dva aparata za kafu, dva bokala sa vodom, dva stalka sa noževima, dva tostera i po lošem danu duplo više čaša i tanjira. Da ne spominjem moje stalno brisanje, glancanje, nerviranje, a i ona tečnost za staklo što miriše na urin nikako ne može biti dobra za moje ruke! Dok perem ogromni ekspred lonac u maloj sudoperi (još jedan brilijantan izbor gazde) gledam u bledu, namrštenu priliku u ogledalu: nemirna kosa vezana ovlaš u repić, rasparena pidžama (gore medvedići, dole cvetići), linija između obrva od silnog opiranja suncu i namćorosti.
"Bože, pa ti nisi normalna!", mumlam tiho čvrsto odlučivši da napokon sredim obrve. Preturam po tašni tražeći mobilni koji je uvek, nekim čudom, na samom njenom dnu: "Atanasija, kada si slobodna za jedno šišanje?"
"Može utorak u pet?", kaže mi ona verovatno farbajući nečije dlake. Osećam se bolje. Imam čemu da se radujem. Gledam oko sebe. Kao da je pala bomba. Svuda na podu su igračke, svuda! Na fotelji, trosedu, pored televizora, igračke, igračke, igračke, evo je kornjača koja hoda i svira onu dosadnu muzika, tu su kockice u svim bojama, Barbikini češljići, jedna njena noga (tu osećam morbidno zadovoljstvo, jer zaista mrzim tu odvratnu lutku), glava neke druge nesrećnice, išarane slikovnice, medvedići, bojice, izgužvani listovi iz bloka za crtanje. Osećam da se lavina sprema, kuva mi se u stomaku, vrije, počeću da vrištim, da hukćem kao lokomotiva! Na trenutak sklapam oči. "Diši duboko, vizualizuj!", dajem sebi naredbu. Ooooooooommmmmmm, tu je, pred očima mi je ona stara vila koju sam videla na Krfu. Namerno sam prolazila pored nje zaobilaznim putem svakoga dana ne bi li joj se divila. Punila bih nozdrve mirisom tek procvetalih pomorandži i limuna, zatvarala oči, upijala energiju i istoriju te velelepne građevine. Od tada je sanjam. Kada god želim da budem negde "gde mi je lepo" ja je vidim, vidim sebe kako bosonoga hodam po popločanoj stazici obrasloj mahovinom u dvorištu zaštićenom ogradom od visokog drveća. U pozadini se prigušeno čuje pesma od Kol Portera sa starog gramofona i nečiji glas koji me doziva: "Hajde, čaj je gotov!". Već sam smirenija, bes me je prošao, ali nije to trajalo dugo. Tu sam, u ovom malom stanu, u ovom malom kupatilu ispred otvorenih čeljusti veš mašine koju mrzim. Od kada smo je kupili je počela da mi pravi probleme! Dođe mi da je šutnem ili da je razbijem čekićem! Možda onda ne bih bila toliko nervozna! Iskakila bih bes na prokletoj, glupoj, američkoj veš mašini! Sledeći put kupujem samo nemačku tehniku! Probijajući se kroz gomilu igračaka stižem nekako do laptopa. Rušim se bezvoljno na stolicu. Sada mi Ella peva: "Let's do it, let's fall in love!" i osetih čudnu melanholiju. Bilo nekad... "Nemam vremena ja za ovo, moram nešto da radim. Imam posla!". I dalje ostajem prikovana za stolicu sva hipnotisana, ustvari mrzovoljna. Pesma po pesma, status po status, mail po mail, odjednom mi sine:
"Gamoto! Nemam hleb!". Kada opsujem na grčkom nekako mi te reči nemaju onu istu težinu kao kada to učinim na srpskom, psovka se ne važi, nije to to, "onaj gore" ne čuje.
Brzinski navlačim farmerice, prugaste čarape i sivu, usku majicu kupljenu kod Kineza. Barem sam uložila u dobar brushalter, pa mi tako "cice" izgledaju super. Mi smo žene čista prevara, majstorice iluzije i laži. Stajem ispred police sa parfemima: "Šta ću danas biti? Fatalna ženska?", tu je Agent Provocateur, ispuštam jedno "Pfffff, ma da!". "Možda Izgubljena flaperka u 21. veku?", Shalimar mi blista na polici, "ili hladna, proračunata, poslovna žena?". E, tu već krenem da se valjam od smeha! Idem do kupatila i prskam se Nivea dezodoransom: "Danas si mama." Sležem ramenima, u dva poteza stavljam sjaj i setih se šta mi je kolega sa fakulteta govorio svaki put kada bi mi sijale usne: "Izgledaš kao da si jela burek!" i na to dodao jedno "brate" sa razvučenim "e" zbog čega sam ga beskrajno mrzela (nije umeo sa ženama), pa onda stanem, pogledam se u ogledalo, napućim usta i kažem nešto u stilu Ruške Jakić. Sva se stresem. Ipak rešim da šprcnem malo Coco parfema na sebe. Najdžela Loson ga nosi. Tako mogu da se poistovetim sa jednom boginjom. Ha, ha, u zagradi- smejem se.
"Idemo za hleb!", vičem navodno oduševljena zbog još jedne pružene prilike da doživim to "uzbuđenje", a malena se prenu iz igre sa svojim novim kolicima, baca ih na patos i kreće da skakuće kao mali psić oko mene i donosi mi njene cipelice.
Izlazimo na ulicu. Prolazimo pored crkve, jedne nove lepe kuće koju su renovirali i u koju volim da blejim, svraćamo po hleb i keksiće kojima nas uvek časti prodavačica, tu se ona i moja malena izgrle, golicaju i smeju, ja se dosađujem, ustvari mi se žuri, pa laganim koracima krećemo ka centru (ne mogu da hodam brže sa "prikolicom"), gledamo izloge zadržavajući se ispred prodavnice igračaka, overavam cipele, šljokice, šarenilo, kič i zaključujem da je i ove godine izbor odvratan (kiselo grožđe), pozdravljamo apotekarku, poslastičara, prodavačicu novina: "Jasas! Ti kanete? Jasas! Ti kanete?" i tako pedeset puta. U izlozima najčešće vidim svoj sopstveni odraz kojim uglavnom nikad nisam zadovoljna. Ko mi je kriv kada mi se i pored punog ormana izbor uvek svede na džins i bele patike! Neću da lažem, meni je super. Ja ne hodam, ja letim i mogla bih tako satima da letim! "Samo kada bih imala više vremena da se malo picnem...", obećam sebi da sledeći put hoću. I sledeći put. I sledeći put. "Bilo bi lepo kada bih umela da hodam u štiklama"...
Grkinje su poznate po svojoj strasti za doterivanjem i privlačenjem pažnje. Ma koliko sigurna u sebe ne možeš se odupreti samosvesti kada pored tebe prolaze savršeno očešljane i besprekorno obučene zdepaste prilike. "Barem imam veće grudi od njih", kažem u sebi i isprsim se, " i višlja sam čak i bez štikli", mada mrzim tu vrstu pažnje. Otac mi je govorio da nikada u životu nije sreo veću feministkinju od mene. U suštini je hteo na fin način da mi stavi do znanja da sam baksuz. Tada sam bila u mojim dvadesetim, danas sam druga osoba, mada mi i sada dođe kada me neko onako ljigavo merka da mu pokažem srednji prsti i viknem iz sveg glasa: "Idi gledaj tvoju ženu za promenu, malaka! Možda ti se posreći!".

"Čovek se sledeni od jednog tvog pogleda", kaže mi muž. Vrlo pohvalno. Nema šta. Baš se radujem.

Okrenuvši krug vraćamo se kući natovarena hlebom, mandarinama i nečim za salatu.
"Taman sam ga oprala, a sada opet moram da ga prljam", sipajući ulje u lonac mislim u sebi i bacam seckani luk na vrelinu. Od juče znam šta ću da kuvam. Mamin gen za organizaciju i planiranje unapred. Dok se jelo krčka borim se sa usisivačem čiju buku neobično volim. Sviđa mi se da pevam dok usisavam, sve mislim "tako me niko ne čuje". Najsmešnije je kada pokušavam da pogodim intonaciju usisivača, pa sama sa sobom krenem da se smejem. Kada bolje razmislim, možda treba malo da se zabrinem za moje psihičko zdravlje.
Evo, svi su namireni, nahranjeni, zadovoljno su podrignuli i zahvalili se na ručku. Lepo sam ih istrenir..., ovaj, vaspitala! Domaći zadatak. Sećam se koliko nisam volela školu. Opet sastav! Mrzim kada ima sastav, naročito kada joj tata nije tu, pa moram da se rvem sa rečnikom. Grčki pravopis je zaguljen. Neću dalje da komentarišem da ne bih izazvala neki međunarodni incident, ali ipak hoću: grčki pravopis je pravi smoooooor! Pet načina da se napiše glas "i", pa ti sad' vidi! Dobro, sa tim je gotovo. Sada treba vežbati matematiku: "Jorgos je ubrao 23 jabuke. Njegova baba je napravila pitu upotrebivši 6 jabuka, a Jorgos je pojeo 5. Koliko je jabuka ostalo?" Nažalost, ne mogu a da ne pomislim da će Jorgos dobiti proliv od tolikog ždranja: mislim stvarno, prvo jabuke, pa posle pita? Fluidna matematika. Pokušavam da se skoncentrišem na zadatak dok istovremeno čitam nečiji blog.
OK. Sada treba naređati sudove u mašini, obrisati radnu površinu u kuhinji, skupiti mrvice sa poda. Zatim imam četiri izbora: mogu da peglam, mogu da operem terase, da pišem ili da se sručim na trosed i surfam po kanalima. Pet je sati. Celo popodne i veče su preda mnom, a tako sam umorna. Toliko umorna da me prosto sve boli.Vidite, vi ste verovatno očekivali da će doći do nekog zapleta ili kulminacije. Mislili ste da će ovo biti jedna od priča koja će sadržati sve one potrebne elemente koji će je načiniti čitljivom i uzbudljivom. Nekima je sigurno ovo štivo dosadilo, pa su već posle par pasusa odustali od čitanja. Da, svaki moj dan je dosadan. Jedina kulminacije u ovoj priči može biti moj blagi nervni slom onda kada moje dete odluči da istovari sadržaj pampersa na pod ili kada bacim pogled na Mont Everst od čaršava, bluza i veša koji čekaju peglanje i sortiranje.
Istina je da su nam dani toliko dosadni, monotoni, rutinski. Ne, ne u smislu dosađivanja, već u smislu da nam se život pretvorio u jednu trku, a mi ličimo na onog zeca iz "Alise u Zemlji čuda" koji u panici viče i trči: "Kasnim! Kasnim!" i nikuda ne stiže.
Juče sam celo pre podne čistila kuhinju, onda sam se sredila, otišla na roditeljski sastanak i na ručak kod prijatelja. Često me pitaju: kako sve stižeš? Ko kaže da sve stižem? Jeste li mi možda zavirili u dom, u život? Volela bih da mi se javi takva žena, ona kojoj su 24 sata dovoljna da završi sve svoje obaveze. Te i takve koje nas smrtnice čine da se osećamo kao da u toku dana malo toga uspevamo da uradimo jednostavno lažu. Više ne živim u zabludi da one postoje. Više ne mučim sebe. Ne na taj način.
Izbor je moć, drage moje. Mi, majke, supruge, kćeri imamo to pravo da ponekad ne budemo sto posto posvećene drugima i brizi o njima.
Ako dan posvetim pisanju, na drugim poljima ću biti totalno neproduktivna: sudovi će se nagomilati, verovatno ćemo jeste špagete ili neko brzinsko jelo, neću se ne truditi da skupim igračke ili da se pozabavim domaćim zadatkom sve dok ne završim ono što sam započela. Zaista, zar iko misli da je moguće postići sve u toku dana?
Ne verujte onima koji tvrde suprotno. Dok je jedan posao završen, gomila se drugi, isipanje iz šupljeg u prazno, eto, to je život, to je svakodnevica. Onog trenutka kada to shvatiš sve je mnogo lakše. Lakše je kada naučiš da ignorišeš grižu savesti i kada ukapiraš da ne treba ispunjavati očekivanja komšike, svekrve ili majke. Učite od dece i muškaraca!
Zaista mrzim kada mi se post pretvori u pridikovanje ili držanje lekcije, ali pokušaću ovoga puta da ga uobličim u nešto drugačije, u jedan predlog. Da, tako ću to nazvati i na vama je da odlučite hoćete li me poslušati.
Umesto da vam ceo dan protekne u nervozi, jurnjavi, precrtavanju stvari sa liste dnevnih obaveza opredelite se za dva prioriteta dnevno? Hoćete li danas provesti većinu vremena igrajući se decom posle napornog dana na poslu? Možda ćete sutra skuvati neko komplikovanije, "domaćinsko" jelo i posvetiti popodne knjizi? Ili ćete možda provesti jutro u peglanju i čišćenju da bi uveče izašle na piće sa drugaricom? Dve stvari. Ta ideja, mene lično, baca u određeno stanje panike. Kako se ograničiti samo na dve stvari? Nemoguće! To znači da nešto treba odložiti, ostaviti, zapostaviti. Nije lako, naročito ako ste navikli na to da sebe gurate do granice iscrpljenosti i neminovne razdražljivosti koja se prenosi na sve ukućane. Našu nervozu i nezadovoljstvo osećaju i deca, odražava se na naše zdravlje, odnos sa partnerom, kolegama. Često me hvata nervoza od nagomilanog posla, pa to iskalim na drugima iako mi nisu ni za šta krivi. Ustvari, ništa me drugo ne čini da načisto poludim kao to. Evo, u ovom trenutku dok pišem se osećam kao da sam se našla nasred Hirošime, obliva me hladan znoj, trljam oči, želim da pod hitno pojedem nešto mnogo slatko: grisini su na podu, igračke takođe, izjeda me krivica što sam smestila dete ispred DVD-a, čeka me pasulj koji treba zapržiti, mašina ponovo zjapi prazna, ah, kada bi samo mogli da vidite na šta mi kuća liči! Ipak, ne mogu očekivati od sebe nemoguće i sigurno to nije razlog da sebi uskratim zadovoljstvo pisanja, kreativnosti i komunikacije sa vama. Mi smo mnogo više od usisivanja, kuvanja, jurnjave, posla, brisanja i zadovoljavanja tuđih potreba. Iako svako naše posvećivanje nečemu što volimo izvan porodice i doma ima za posledicu mali haos, dovoljno smo jake i sposobne da za kratko vreme uspostavimo ponovni red. Možda ništa od toga neće biti savršeno, ali ko je rekao da mora biti tako?

Danas nisam imala vremena za frizuru ni šminku, ponovo sam u pidžamama, nisam ni "d" od domaćice (barem ne onakva kakvom me neki zamišljaju), ali sam zato provela pre podne radeći ono što volim. S obzirom da su to retki i lepi trenutci, nešto beznačajno i uzaludno kao što su trka sa vremenom i nedostignut ideal savršene žene mi ne mogu oduzeti ono što osećam- zadovoljstvo, a to je u današnje vreme neprocenljivo.

(photo from pinterest)