Celog života žudim za stabilnošću i to onom koja uključuje skrašavanje, puštanje korena u jednom gradu, u jednoj ulici, u jednoj kući. Čini mi se da želim konačno, odlučeno, stalno. To je valjda zbog toga što mi je život uvek servirao ono drugo- menjanje mesta boravka, zemlje, gradova, hiljade pređenih kilometara i ono večito pitanje: "A, gde ćemo sada?".
Ideja o konačnom skrašavanju me smiruje, ali nekako plaši. Tada krene da se budi ona nestalnost i nestrpljivost koja mi ponekad ne da mira. Nemir. Krivim moga oca za to: "Svet je tako lep, a ljudi provedu ceo svoj život u jednom gradu. Vidi svet. To je najbolje obrazovanje koje možeš pružiti svojoj deci i sebi", kaže. Počela sam da verujem u to. I ta mi je misao uvek u glavi. Možda su krive zvezde. Možda genetika. Danas sam ovde, sutra mi je već dosadno. Želela bih da živim negde drugde. S druge strane, ništa me više od toga ne zamara i plaši. Selidbe, pakovanja i odluke, sve je to tako naporno i iscrpljujuće. To su situacije koje mogu da poljuljaju svaku stabilnost, a opet, uzbuđenje zbog promene i novih doživljaja je gotovo opijajuća. Iščekivanje novog iskustva. Kontradiktornost- moj unutrašnji konflikt između komfora sigurnosti i velike želje za promenama.
Stan sam uredila, sredila, grad sam upoznala, ljude takođe. Uradila sam sve ono što sam mogla i onda nastupa na scenu san o novom stanu koji bih volela da uredim, o drugom nameštaju, o drugim ljudima, nepoznatim ulicama, novim pekarama, školama, san o reci umesto mora, san o planini umesto maslinjaka, let iznad okeana, nova prostranstva, drugi jezik. Evo, srce mi već brže lupa! Misao na to da sam u nekom mestu gde me niko ne zna me veoma ushićuje. To je nova šansa. To je sloboda. Prilika da izmislim moju "novu ja", onu koja nastaje svaki put kada se rakovski adaptiram na novo podneblje. Promeniti kosu, način na koji se krećem, govor, garderobu. Novo mesto uvek u meni budi neku drugu stranu, neotkrivenu, nepoznatu meni samoj. Možda sve ovo vama zvuči neobično, pomalo ludo, ali ja to zovem kreativnost, prkos, borba protiv smrti, protiv dosade. Dosada je smrt. Kretanje je život. Mada, nije svaka promena dobra i nije svako kretanje pomeranje unapred. I nije potrebno otići na drugi kraj sveta ne bi li utolili žeđ za nečim novim. Svima nama dolaze promene, ne često, ali dolaze. Umeju one tiho da nam zakucaju na vrata. Neki od nas ih plašljivo zaključaju, stavljaju debeli i jak katanac kao da se brane od neke pretnje, zla, lopova. Krijemo se iza paravana sigurnosti. Mislim da ne treba pokušavati suprostaviti se promenama. One su deo života. Prgliti ih, naći snagu, stisnuti zube, pustiti srce da treperi, da se plaši i živne! Ponekad ih treba izazvati naročito onda kada život počne da liči na životarenje, onda kada smo nezadovoljni i nesrećni. Navika ume da bude čovekov najveći neprijatelj, teški teret koji nas sprečava da se pokrenemo i menjamo. Ako je ovako kako je sada loše, da li će pokušajem da se to promeni biti gore? Malo je verovatno. Ako ne probamo nikada nećemo znati , a ono dosadno pitanje: "Šta bi bilo da sam...?" ima tendenciju da nas prati i proganja celoga života kao neki gladan osvete duh.
Život je stvoren za žive, a takvi moraju biti spremni za promene. Čak i voda u jezeru koja je stajaća, koja ne teče, koja se ne meša sa drugim vodama krene da smrdi, a more, onako veliko, prostrano, stalno u pokretu, izloženo promenama, osetljivo na vetrove- miriše, sjaji, okrepljuje. Bez promene nešto u nama zaspi i postoji opasnost da se nikada ne probudi. Zar to nije tužno?
Realno, promene su bolne, mukotrpne i često (uvek) ih prati period haosa, izgubljenosti, nemoći. Međutim, misao da je to početak nečeg novog je uzbudljiva, daje novu nadu, baca novu svetlost na život. Promena je nova šansa, mogućnost da se krene iz početka. Grčevito držanje za sadašnjost, za ono što nam je poznato može nas naterati da potonemo. Neizbežno će i oni kojima uskraćujemo promene potonuti sa nama.
"Čovek ne može otkriti nove okeane ako nema hrabrosti izgubiti iz vida kopno". Andre Žid
Velika istina. Pomalo zastrašujuća kao i sama plovidba morem bez kopna na vidiku.
Promena može biti: selidba, brak, nova veza, novi posao, nova boja kose, trudnoća, druga ishrana, novi pogled na svet. Promena je kada prestaneš da voliš nekoga. Bolna, jako bolna, naročito kada taj neko ne prihvata tu promenu i drži te za sebe. To je ona grčevitost koju sam gore spomenula. Nemogućnost suočavanja sa istinom, sa životom. Promena je kada ti deca rastu i vidiš da se menjaju, nezavisnija su, svoja, drugačija od tebe i znaš da jednog dana nećeš više moći da ih držiš u zagrljaju i "daviš" od poljubaca. Promena su sede vlasi, bore na licu, sporiji metabolizam i odoljevanje suludim i smešnim pokušajima da zaustavimo vreme.
Promene su često nešto na šta ne možemo uticati, nešto što nismo prizvali niti želeli. Bolest. Smrt. Razvod. To je druga priča, poražavajuća, konačna, beskrajno tužna. O tome ne želim ni da mislim, niti da pišem, samo mogu da molim za snagu.
Šta god da je, uvek imamo dva izbora: zatvoriti vrata ili prepustiti se. Jedno je sigurno, a drugo zastrašujuće uzbudljivo, bolno, ali živo. Na nama je da izaberemo.
(photo from pinterest)
Ideja o konačnom skrašavanju me smiruje, ali nekako plaši. Tada krene da se budi ona nestalnost i nestrpljivost koja mi ponekad ne da mira. Nemir. Krivim moga oca za to: "Svet je tako lep, a ljudi provedu ceo svoj život u jednom gradu. Vidi svet. To je najbolje obrazovanje koje možeš pružiti svojoj deci i sebi", kaže. Počela sam da verujem u to. I ta mi je misao uvek u glavi. Možda su krive zvezde. Možda genetika. Danas sam ovde, sutra mi je već dosadno. Želela bih da živim negde drugde. S druge strane, ništa me više od toga ne zamara i plaši. Selidbe, pakovanja i odluke, sve je to tako naporno i iscrpljujuće. To su situacije koje mogu da poljuljaju svaku stabilnost, a opet, uzbuđenje zbog promene i novih doživljaja je gotovo opijajuća. Iščekivanje novog iskustva. Kontradiktornost- moj unutrašnji konflikt između komfora sigurnosti i velike želje za promenama.
Stan sam uredila, sredila, grad sam upoznala, ljude takođe. Uradila sam sve ono što sam mogla i onda nastupa na scenu san o novom stanu koji bih volela da uredim, o drugom nameštaju, o drugim ljudima, nepoznatim ulicama, novim pekarama, školama, san o reci umesto mora, san o planini umesto maslinjaka, let iznad okeana, nova prostranstva, drugi jezik. Evo, srce mi već brže lupa! Misao na to da sam u nekom mestu gde me niko ne zna me veoma ushićuje. To je nova šansa. To je sloboda. Prilika da izmislim moju "novu ja", onu koja nastaje svaki put kada se rakovski adaptiram na novo podneblje. Promeniti kosu, način na koji se krećem, govor, garderobu. Novo mesto uvek u meni budi neku drugu stranu, neotkrivenu, nepoznatu meni samoj. Možda sve ovo vama zvuči neobično, pomalo ludo, ali ja to zovem kreativnost, prkos, borba protiv smrti, protiv dosade. Dosada je smrt. Kretanje je život. Mada, nije svaka promena dobra i nije svako kretanje pomeranje unapred. I nije potrebno otići na drugi kraj sveta ne bi li utolili žeđ za nečim novim. Svima nama dolaze promene, ne često, ali dolaze. Umeju one tiho da nam zakucaju na vrata. Neki od nas ih plašljivo zaključaju, stavljaju debeli i jak katanac kao da se brane od neke pretnje, zla, lopova. Krijemo se iza paravana sigurnosti. Mislim da ne treba pokušavati suprostaviti se promenama. One su deo života. Prgliti ih, naći snagu, stisnuti zube, pustiti srce da treperi, da se plaši i živne! Ponekad ih treba izazvati naročito onda kada život počne da liči na životarenje, onda kada smo nezadovoljni i nesrećni. Navika ume da bude čovekov najveći neprijatelj, teški teret koji nas sprečava da se pokrenemo i menjamo. Ako je ovako kako je sada loše, da li će pokušajem da se to promeni biti gore? Malo je verovatno. Ako ne probamo nikada nećemo znati , a ono dosadno pitanje: "Šta bi bilo da sam...?" ima tendenciju da nas prati i proganja celoga života kao neki gladan osvete duh.
Život je stvoren za žive, a takvi moraju biti spremni za promene. Čak i voda u jezeru koja je stajaća, koja ne teče, koja se ne meša sa drugim vodama krene da smrdi, a more, onako veliko, prostrano, stalno u pokretu, izloženo promenama, osetljivo na vetrove- miriše, sjaji, okrepljuje. Bez promene nešto u nama zaspi i postoji opasnost da se nikada ne probudi. Zar to nije tužno?
Realno, promene su bolne, mukotrpne i često (uvek) ih prati period haosa, izgubljenosti, nemoći. Međutim, misao da je to početak nečeg novog je uzbudljiva, daje novu nadu, baca novu svetlost na život. Promena je nova šansa, mogućnost da se krene iz početka. Grčevito držanje za sadašnjost, za ono što nam je poznato može nas naterati da potonemo. Neizbežno će i oni kojima uskraćujemo promene potonuti sa nama.
"Čovek ne može otkriti nove okeane ako nema hrabrosti izgubiti iz vida kopno". Andre Žid
Velika istina. Pomalo zastrašujuća kao i sama plovidba morem bez kopna na vidiku.
Promena može biti: selidba, brak, nova veza, novi posao, nova boja kose, trudnoća, druga ishrana, novi pogled na svet. Promena je kada prestaneš da voliš nekoga. Bolna, jako bolna, naročito kada taj neko ne prihvata tu promenu i drži te za sebe. To je ona grčevitost koju sam gore spomenula. Nemogućnost suočavanja sa istinom, sa životom. Promena je kada ti deca rastu i vidiš da se menjaju, nezavisnija su, svoja, drugačija od tebe i znaš da jednog dana nećeš više moći da ih držiš u zagrljaju i "daviš" od poljubaca. Promena su sede vlasi, bore na licu, sporiji metabolizam i odoljevanje suludim i smešnim pokušajima da zaustavimo vreme.
Promene su često nešto na šta ne možemo uticati, nešto što nismo prizvali niti želeli. Bolest. Smrt. Razvod. To je druga priča, poražavajuća, konačna, beskrajno tužna. O tome ne želim ni da mislim, niti da pišem, samo mogu da molim za snagu.
Šta god da je, uvek imamo dva izbora: zatvoriti vrata ili prepustiti se. Jedno je sigurno, a drugo zastrašujuće uzbudljivo, bolno, ali živo. Na nama je da izaberemo.
(photo from pinterest)
No comments:
Post a Comment