Dom u kome se živi

Živeći u Grčkoj poslednjih sedam godina sretala sam se tri "vrste" žena:

~ zaposlene majke sa decom koje stalno osećaju krivicu zbog toga što ne provode dovoljno vremena sa njima i ne uspevaju savršeno da usklade porodicu, kućne poslove i posao van kuće.
~ mame koje nisu zaposlene, ali koje osećaju veliki pritisak, jer se od njih očekuje da s obzirom na to što su kod kuće njihov dom i deca treba da budu savršeni.
~ žene koje se uglavnom imaju dovoljno novca da plaćaju ženu u kući, koje su zaposlene, imaju pomoć oko dece, domovi su im savršeno čisti i sređeni i opet se žale. Verovatno i one osećaju neku vrste krivice, ali još uvek nisam ukapirala koju.

Ne znam kakva je situacija kod vas, ali čini mi se da je to univerzalni problem. Krivica koja uvek postoji ma koliko žena pokušavala, ma koliko se trudila. Možda ću zvučati kučkasto, ali iskreno, počinjem da gubim želju da se družim sa mamama. Zašto?

Žene stalno moraju sebe da opravdavaju. Zaista, boli me uvo ako joj sudovi nisu oprani, ako danas nije pustila mašinu ili ako nije stigla da skuva ručak! Našle smo se da bi se ispričale, smejale i lepo provele. Međutim, shvatila sam da se mi žene ne pravdamo drugima, već same sebi.
Drugo, nije mi jasno odakle proističe tolika potreba za upoređivanjem. Koja je od nas više poslova uradila za jedan dan, čije dete je bolje u školi, koja je svom detetu kupila skuplje patike i markiranu haljinicu, koja je od nas već oprala i uredno spakovala zimske stvari?

"Jesi li oprala tepihe?", pita jedna.
"Jesam", odgovara druga.
"Jao, a ja još nisam", ona je pokuljena, oseća se kao gubitnik.

Razgovor se sastoji u nizu opravdanja zašto tepisi nisu oprani, zašto stoji brdo neispeglanih stvari u spavaćoj sobi i zašto su juče jeli giros umesto kuvanog jela. Baš me briga! Zašto ne bi mogle da tračamo, da gledamo neki glupi rijaliti, da se "ubijemo" od čokoladne torte, da pričamo o našim snovima i pijemo Martini usred bela dana?

Ono zbog čega sam napravila ovako veliki uvod je činjenica da u mom slučaju pitanje: "Kada ćemo da pijemo kafu?", znači: "Kada ćemo da pijemo kafu kod tebe?" ili "Kada će deca da se poigraju?", ustvari znači da će decu poslati kod mene ("teta Dora uvek ima Nutellu i sveži hleb"), jer iz nekog razloga moje poznanice ne vole da primaju ljude u svoje domove. OK, možda samo za neki praznik kao što je Imendan ili rođendan, jer onda imaju dovoljno vremena da raščiste taj veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki lom na koji se toliko žale ili možda ne žele da im iko prlja već čiste i sređene domove?
Žene su toliko opterećene da čak i "zabranjuju" pristup ljudima u svoje kuće (ne pozivajući ih, naravno), zabranjuju deci da se nesmetano igraju sa drugom decom, ne umeju da se opuste i pričaju o bilo čemu drugom sem o deterdžentima, sredstvu za čišćenje, o tome koliko su umorne i kako "ništa ne stižu", stalno su "na trncima" i kao da sede na jajima jer ih čeka "važan" posao. Važan posao my ass! Ako je taj posao pranje sudova ili usisavanje onda, majke ti, pusti me ja da ti to uradim! Jaka stvar!

Vidite, bolje mi je da sama pijem kafu, da se izjadam na mom blogu, da gledam glupi rijaliti sama i da pijem Martini u svoje zdravlje nego da se me takve osobe čine da se osećam krivicu zato što umem da uživam u momentu.

Podovi služe da bi se prljali i brisali, igračke da bi se razbacivale, tanjiri da bi se prljali i povremeno lomili, odeća i čaršavi su tu da bi se gomilali, prozori i zidovi da budu "ukrašeni" tragovima od sladoleda i umrljanih ručica,  kuća služi da bi se njoj kuvalo,

jelo i pilo,

igralo, pravio lom,

smejalo, uživalo.

Dom nije muzej ili apoteka.

Znate šta? Evo, sada ću da se spremim i da izađem da kupim prelepi otirač koji sam videla pre neki dan u jednoj prodavnici sa velikim natpisom: "Welcome!" (Dobrodošli). Neću prestajati da hranim ljude, da ih pozivam u naš dom, da skupljam decu i perem šolje i tanjire uprljane od kolača i kafe! Neću!
U našem domu se živi i planiram da tako ostane, bez obzira na sve.

(fotke maznute sa pinteresta)