Poslušajte! Poslušajte!

Poslušate, poslušajte! Ako neko među vama smatra da sam ja jedna savršena, blažena, uvek ljubazna i nasmejana osoba onda vas moram razočarati. Izgleda da niste shvatili zašto sam ja ovde i zašto pišem ovaj blog.
Pišem ga zbog sebe, sebi i za sebe. Svaki moj "nežni podsetnik", svaki "projekat sreća", svaka "nedelja u ukusima, rečima i mirisima" je  moj lični manifest onoga kakva osoba želim biti, čemu težim i šta želim od života. Kada napišem nešto kao: "Nemojte uvek sebe shvatati toliko ozbiljno. Opustite se. Biće vam zabavnije" ili "Pružite ljudima koji su vas povredili još jednu šansu. To je karakteristika plemenitih" ja se zapravo obraćam sebi i retko (zapravo nikada) drugima. Zar ste mislili da sam toliko mudra

i nadmena da mogu drugima deliti savete? Volela bih da je tako, ali realnost je sasvim drugačija. Kao i vi, ja sam većinu vremena izgubljena, ranjiva. Većinu vremena sam obična žena. Većinu vremena grešim i nemam pojma šta radim! Da li znate ko najviše čita moj blog? Ja sama! Da li znate koliko puta nedeljno iščitam "manifest samoljubavi" ili moje novogodišnje rezolucije? Bezbroj puta! Da li znate koliko puta zaboravim na sve ono što pročitam? Uvek!
Ako mislite da ste mudriji, plemenitiji, pametniji i bolji ljudi od mene, ja vam skidam kapu! Bravo!!! Onda vam stvarno moj blog nije ni potreban, nikakve mudre misli, citati, liste i manifesti vas ne mogu dotaći, jer ste vi sve to mnogo pre mene provalili! Ja nisam i baš uživam u vožnji.