Hrana za utehu

Danas je bio "jedan od onih dana": hladan, neinspirativan, psihički naporan, pravo vreme da prizovem u pomoć moju kuhinju. Znate, čokolada ne pomaže u takvim momentima. Ona te svojom slatkoćom baca u neko srećno i euforično stanje, od nje možeš da se zaljubiš ili da pomisliš da se zaljubljuješ, ona nikako ne leči slomljeno srce i ne ublažava tugu. Ne. Čokolada je za neke druge momente. Slavljeničke. Ovde ti treba nešto toplo i jednostavno. Nešto neprentenciozno i domaće. Ništa orgazmatično, lepljivo i preterano glamurozno. Treba ti hrana koja će kao najbolji prijatelj ili kao mama da ti leči dušu i srce, hrana koja će svojim zagrljajem da ti ugreje telo i uteši  po lošem danu. Hrana utehe. Za mene postoje tri stvari koje spadaju u tu grupu jela: krompir pire, sutlijaš i čorbica. Sva tri mogu da ti spase život. Znam da se ponavljam, ali istina treba da se čuje. Nije stvar samo u njihovom ukusu, već i u pripremi.
Ljuštenje krompira, njihovo potapanje u slanu vodu, kuvanje, ceđenje, a zatim gnječenje, dodavanje mirisnog putera i toplog mleka, mešanje dok se ne dobije nešto kremasto i bajno, pa onda rendanje malo muškatnog orašćica na kraju i sipanje snežne planine od pirea na tanjir. Kuvanje sutlijaša je za mene čista nostalgija i povratak u jednostavnost detinjstva. Volim da stojim uz šerpu i polako mešam vrelo, ušećereno mleko sve dok se pirinač ne skuva. Ima nečeg smirujućeg u celom tom procesu, iščekuješ, vežbaš strpljenje, jer je za dobar sutlijaš potrebno imati vremena i  njegovo se pripremanje svodi uglavnom na čekanje. Sa samo tri najosnovnija sastojka dobija se lek i uteha. Sve ono čekanje i mešanje se na kraju isplate. Nego, ima li ičeg utešnijeg od šerpe sa kipućom čorbicom na šporetu? To je savršeni primer udobnosti. Čorbica je simbol domaće atmosfere i topline doma i ne samo to- ona ume da izleči i najtežu boljku. Čorbica znači...mama!
Teleća čorbica nas je danas sve porodično utešila i umirila: opterećenog i nervoznog muža, još uvek slabu i neraspoloženu stariju kćer, gladnu i nestrpljivu mlađu kćer, mene dežurnog  prehlađenog utešitelja zatrpanog svojim i tuđim problemima. I pre nego što sam je spremila bila sam ubeđena da će magično makar na kratko isceliti njihovu i moju brigu.

Volim je sa malo šargarepice i krompira,volim da parčići mesa budu veliki i.. mesnati, a najviše volim kada vidim moje najbliže sa blaženim izrazom lica koji kao da mi govori: "E, ovo mi je danas baš bilo potrebno".

Hrana utehe. Tako nešto postoji. Verujte mi na reč. Da li bih vas ja ikada lagala?