Boriti se normalnim životom

Ume mene melanholija da često i jako opali po glavi, da me baš dobro ošuntavi i privremeno onesposobi. Primetila sam da mi se to skoro uvek dešava u ovo vreme. Taj šablon sam skontala tek ove godine, jer gledajući unazad shvatih da se ovako osećam skoro svake godine oko praznika. OK, to se nije desilo onda kada sam bila trudna sa mlađom ćerkicom, ali za to okrivljujem hormone- ipak ne zove se to za džabe drugo stanje.
Ne samo da sam utvrdila šablon, već sam i uspešno psihoanalizirala sebe i kao rezultat toga saznala razloge takvih osećanja. Tokom mog odrastanja, pa sve do neke "kasnije mladosti" prolazila sam kroz neke veoma stresne i traumatične situacije koje su uvek, ali UVEK  kulminisale u vreme praznika. Stoga, ovi dani me ne asociraju na neke posebno lepe događaje. Naprotiv. Iako svim silama pokušavam (možda se i previše i trudim) da praznike učinim što radosnijim i lepšim za moju decu i supruga, uvek me na kraju poklopi kao težak pokrivač osećaj neutešne melanholije koji me drži sve dok nam se život ne vrati "u normalu".To je jače od mene. Ja te uspomene ničim namerno ne prizivam, hoću reći da ne razmišljam o njima. Naprotiv, uvek sam više nego raspoložena da se lepo provedem(o), ali podsvesno uvek samu sebe sabotiram. Ne umem to da objasnim. Možda nije ni potrebno. Jednostavno ću vam reći da ova poslednja 3-4 dana nisam baš pri sebi. Ipak, postoji nešto što me mi je pomoglo da se trgnem. Postoji jedna "tehnika" koja je primenljiva na sve vrste tuge, melanholije, na slomljeno srce, pa čak i na lične tragedije. Barem tako kažu...
Možemo se izvući tako što ćemo živeti naš život na što normalniji način.  Opraćemo suđe. Kupićemo hleb. Izbacićemo đubre. Otićićemo na posao. Pozvaćemo mamu ili drugaricu. Popićemo kafu. Napravićemo kolač. Obrisaćemo prašinu. Stavićemo decu u krevet. Pogledaćemo film. Borićemo se normalnim životom, ma šta god to značilo za svakoga od nas. Rutina ti može spasiti život ili ti barem može na kratko skrenuti misli sa suza i briga. Ona ti može potpuno ili makar delimično razbistriti um, ona te može sprečiti da previše analiziraš sve i svakoga a naročito tvoj život, može zaustaviti tu tvoju glupu tendenciju da toneš duboko u svoju mizeriju. Ne mogu dovoljno da istaknem njen značaj. Ona je spasonosna. Bez šale i preterivanja.

 Danas sam sebi skuvala čaj, zatvorila oči i upitala se: "Koje su to tri stvari na kojima si zahvalna u ovom trenutku?":

~ na tišini.
~ na ovom čaju.
~ na činjenici da je napolju hladno, a ja sam unutra na toplom.

Postaviću sebi isto pitanje i sutra, i prekosutra, i svakoga dana. Uz čaj i keksić, to će biti moj novi ritual svakoga popodneva.

Ne znam zašto, ali ono što me još više uveseljava je kada čujem ili negde pročitam nešto o tome na čemu su drugi ljudi zahvalni. To me nekako inspiriše i ugreje srce. Ponekad je to nešto što ja uzimam zdravo za gotovo, svakoga dana.
Zar ne uzimam zdravo za gotovo činjenicu da su moja deca danas imala šta da jedu i obuku? Zar ne uzimam zdravo za gotovo ovaj krov nad glavom, vruće radijatore i toplu ćebad?
Zar ne uzimam  zdravo za gotovo i samu ovu privilegiju da se borim protiv moje neopravdane i sitne melanholije ovim mojim...normalnim životom i rutinom kada je u ovom trenutku sve ono što ja za mene normalno nekome samo san? Zaista te čini da se osećaš kao jedno grozno, razmaženo i nezahvalno derište. I to mi se uopšte ne dopada.
Razmislite o tome...