Far Breton (mlečni kolač sa suvim šljivama iz Bretanje)

Pošto vas mnogo volim i poštujem, toliko da moram sa vama da podelim sve ono što je lepo ili korisno (više ono prvo)  dok mi se evo suše terase i prozori čekaju na brisanje, reših da napravim pauzu i napišem vam jedan recept dok još mogu, dok nisam zašla još dublje u mračnu šumu kućnih poslova kojima izgleda nikada nema kraja. Znate već onu moju priču: brzo je, lako i ukusno, dolaze prijatelji ili želite nešto slatko. Napravite ovo i nećete pogrešiti. Zato se odmah bacam na recepis.

  Far Breton

(izvor)

Potrebno je:

2 šolje punomasnog mleka

3 sveža jaja

1/2 šolje šećera

5 kašika putera istopljenog i ohlađenog

1/4 kašičice ekstrakta od vanile

prstohvat soli

3/4 šolje belog brašna

1 šolja manjih suvih šljiva bez košpica

1/2 šolje vode

1/4 ruma ili brendija

šećer u prahu

Postupak: 

Mikserom mutite oko 2-3 minuta jaja, mleko, šećer, so, vanilu i puter. Ukoliko imate blender miksajte oko 1 minut. Dodajte brašno i promešajte kašikom. Nemojte mnogo miksati. Činiju sa umućenom smesom poklopite i stavite u frižider najmanje 3 sata do 1 dan.

Kada rešite da pečete kolač, stavite suve šljive sa vodom u šerpicu i kuvajte na laganoj vatri dok ne ispari sva voda, oko 10 minuta i manje. Sklonite sa vatre, sipajte preko kuvanih suvih šljiva alkoholno piće po izboru i ostavite da odstoji sve dok se šljive potpuno ne ohlade.

Zagrejte rernu na 180 stepeni C. Izvadite smesu iz frižidera i ponovo je lagano promešajte. Dno okrugle tepsije za kolače prečnika oko 20 cm obložite papirom za pečenje, premažite papir i strane pleha puterom, pospite brašnom i istresite višak.

Pola testa (ono je veoma tečno, neka vas to ne brine) sipati u pleh, naređajte suve šljive i sipajte preko njih ostatak testa. Peći u zagrejanoj pećnici sve dok ivice kolača ne postanu pufnaste i ne dobiju smeđu boju, tačnije oko sat vremena. Kolač će pri dodiru biti mekan. Pečen je onda kada čačkalica ili nož kojim bocnemo kolač bude čist.

Izvadite kolač iz rerne i ostavite ga da se potpuno ohladi u plehu. Kada se ohladi pažljivo pređite nožem kružnim ivicama kolača. Poklopite pleh velikim tanjirem, okrenite tanjir i izvrnite kolač. Skinite papir i okrenite kolač na tanjir. Pospite ga prah šećerom i uživajte.

Javite mi kako je ispao.

Ponedeljak jedne domaćice utorkom 29/10/13

Posle lepo-burnog vikenda bacam se brzinom svetlosti na posao. Sada znam kako izgleda kuća u koju domaćica dolazi samo na spavanje tri dana uzastopce. Juče je u Grčkoj bio državni praznik, tako da iza sebe imamo dugačak vikend pun uživanja. Krštenje, ručkovi i večere sa prijateljima, praznična parada, kafice i dobra klopa na toplom suncu. Ja, žena koja se uželela svoga muža, imala sam ga samo za sebe cela tri dana. Tri dana bez kuvanja, pranja i brisanja, tri dana kratkih haljina, štiklica, cipelica, parfema i minđuša. Tri dana bez trenerki i patika, tri dana  sam se osećala kao žena. Prijalo mi je beskrajno, a sada se vraćam u svoju "realnost" međ' veš mašine, brisanje, kuvanje i peglanje. I lepo mi je.

Vreme: Trenutno ima 18 ^oC, biće i danas jako toplo i fino. Najavljuju još veći porast temperature, a baš je poželjno odložiti početak grejne sezone sa obzirom na cenu nafte. Sunčano je , toplo, prave su prolećne temperature.

Trenutno: Jedem moju ovsenu kašu zaslađenu medom, radi mašina, hleb se mesi u mini-pekari i pišem ovaj post. Moja mlađa kćer zbog povrede vaspitačice ne ide u vrtić. Čuvamo se dok vaspitačica malo ne ojača.

Razmišljam: Stalno se preslišavam šta sve moram danas da završim i uradim. Mislim na odlazak kod zubara koji stalno nenamerno odlažem. Čeka me veliko čišćenje pred zimu i hvatam se za glavu.  Muž mi predlaže da uzmem pomoć, a mene je sramota. Šta bi vi na mom mestu uradile?

Čitam: Moju omiljeni literaturu...kuvar...ovoga puta "From season to season" od Sophie Dahl koji je postao novi član moje kolekcije. Njeno pisanje je tako poetično,a recepti jednostavni i sveži.

Na TV-u: Danas nema TV-a, ali se radujem novoj epizodi serije "Downton Abbey". Skroz smo se navukli na nju!

Na jelovniku ove nedelje:
Ponedeljak: Piletina punjena kačkavaljem i rokom sa sosom od crvene paprike
Utorak: Špageti sa pesto sosom i sosom od paradajza+velika salata
Sreda: supa od sočiva tj. leća
Četvrtak: omlet sa krompirom i brokolijem
Petak: još uvek ne znam

Kućni poslovi: pustiti dve mašine, ispeći hleb, obristi prašinu, usisati, oribati WC i kupatilo, oprati terasu.To je sve u planu, pitanje je hoću li sve stići (želeti) da uradim.


Današnji savet: Družite se samo sa ljudima sa kojima se osećate lepo. Niste dužni da trpite osobe koje šire oko sebe negativnu energiju.

Šta vidim kada pogledam oko sebe: papire, bojice, kockice i razne igračke, puno prašine i mrvica na podu. Šta drugo?

Fotka dana:
Prelepi detalj koji je osmislila naša drugarica Sofija za krštenje svoje ćerkice. Zar nije divno?

Citati dana: Sve ima svoju lepotu, ali ne mogu je svi videti. Konfučije

Uživajte u preostalim danima ove radne nedelje. Ljubim vas!

Srećni četvrtak

Kakve ste vi za vreme PMS-a? Ja sam nepodnošljiva. Recimo da sam ovoga puta u napadu besa i dokurčenosti povadila sve iz muževljevog ormana i naterala ga da sve to ponovo skupi i vrati nazad u orman. Ne pitajte me zašto sam pobesnela, mislim da mi je nešto prebacio u vezi sa mojim sređivanjem i organizovanjem stvari. E pa bratiću, ako ti se ne sviđa, onda sredi svoje stvari sam, onako kako umeš i znaš!
Nego, to je sada prošlo. Ponovo sam smireni i brižni anđeo, kupujem, mesim, kuvam i sređujem, sve volim i niko me ne nervira. Dobro, nije to baš potpuno tačno, ali barem nisam više ona psihotična kučka koja baca stvari na patos i otima mužu daljinski iz ruke.

"Kada budeš sledeći put imala PMS, ja ću spavati u ordinaciji".

Pametan čovek. Zato sam se i udala za njega.

Nego, da pređemo na lepše i vedrije teme. Ove nedelje sam sve nešto sređivala, vadila, vraćala na svoje mesto, premeštala, prala, umirisala, peglala. Padale su mi na pamet svakakve ideje zbog kojih sam jako uzbuđena. Sređivala sam police u kuhinji, ređala moje kuvare, činijice i neke sutnice. Htela sam da mi budu na dohvat ruke, da ih gledam, da im se divim,  ionako u kuhinji provodim najviše vremena. Plan je da jedan kuhinje (koja je inače ogromna) postane moj prostor, kao neka mini-kancelarija,  gde ću staviti moj radni sto sa laptopom, smestila bih moje beleške, časopise, tu bih pisala, kuvala i pila kafu. Radim na tome, ne znam kada će biti gotovo i na šta će ličiti. Držite mi fige.

Ove nedelje se mnogo kuvalo i mesilo, skoro do odvratnosti. Ne znam, nešto me je uhvatilo, i evo, već me je prošlo. Nakuvala sam se, namesila i prejela.

 (pica sa pesto sosom za mene i "obična" pica za ostale)

 (domaće kore za pitu od kupusa)

(mesce i karfiol sa bešamel sosom)

 ( slani krekeri sa karamelom i čokoladom)

~ Stigla mi je ova knjiga. Rešila sam da napokon krenem da učim da šijem. Moja mašina za šivenje je jako tužna, jer stoji tako neupotrebljena, usamljena i sama. Šteta je. Videla sam neke fenomenalne materijale na pijaci nalik na ove sa slike. Moraću prvo da vežbam na nekim bezveznim starudijama. Uzbuđena sam i srećna, pomalo nesigurna u svoje sposobnosti, ali vežbanjem ću uspeti.

~ Ovo je moja nova šolja za kafu i čaj. Kupila sam je u Atini gde sam otišla sama, na jedan dan zbog neodloživog posla u Ambasadi. Vozila sam se metroom, obišla Monastiraki gde sam popila kafu i pojela sendvič na prelepom Trgu gde se održavao i Sajam Cveća. Videla sam i Akropolj, pomalo izdaleka, ispunila sebi i tu želju i doklackala se autobusom nazad kući. Sveukupno 8 sati provedenih u autubusu, ali isplatilo se. Stvarno sam uživala. Nažalost, aparat nisam ponela sa sobom, jer sam se plašila lopova i džeparoša. U poslednje vremem svačega sam se naslušala.

~ Moja starija kćer  je počela da prati seriju "The Middle". Čujem je tako povremeno kako se kida od smeha bukvalno valjajući se na pod. Morala sam da joj se pridružim. Sada se valjamo zajedno.

~ Pazite šta deca jedu u francuskim školama. Ja sam se oduševila i zapitala kada će ovako nešto zaživeti u Grčkoj? U Srbiji ne znam kako je, mi nikada nismo imali ručak u školi. U Francuskoj se on služi u obdaništima, osnovnim i SREDNJIM školama.

 A, sada vas napuštam, imam puno posla. Idem da skuvam sebi čaj, a vi ako već niste, predlažem da spremite sebi neki topli napitak  i pročitate moj i Draganin razgovor na njenom blogu Kondom Preko Srca.

Sve je relativno (priča o dve žene)

U jednom malom gradiću žive  dve žene.  Često  se sreću  po raznim okupljanjima,  s obzirom da imaju zajedničke prijatelje i poznanike , pa tako preko njih uspevaju da saznaju nešto o životu one druge.

Tamara  poseduje visoko obrazovanje koje joj je pored njenih velikih ambicija i rada omogućilo dobro plaćen posao. Od početka je njen stav bio jasan: na prvom mestu je karijera, materijalna bezbednost, dobar i lagodan život. Ipak, uspela je da se uda, rodi  devojčicu i  da ima relativno uspešan brak sa podjednako uspešnim muškarcem. Ono što ih spaja je sličan pogled na život: sticanje, posao i borba. Njoj se svaka žena mora diviti: uvek je doterana i obučena po poslednjoj modi. Jako drži do sebe i do svog deteta, što pokazuje naročitim insistiranjem na njenom obrazovanju putem tutora i privatnih časova iz stranih jezika, muzike, kompjutera, baleta i plivanja. Nju možete videti svuda: na nekom gradskom dešavanju, na otvaranju novog butika, u novom fensi restoranu ili kafiću. Ona je pametna žena, komunikativna, i pravi majstor za odnose sa javnošću. Svi u gradu su njeni potencijalni klijenti i svoje vreme, pored toga što ga ulaže u posao, posvećuje najviše društvenim obavezama. Nažalost, nema mnogo vremena sa svoje dete. Uvek je u neprestanoj jurnjavi, razapeta između posla i kuće, ali brate, ona to voli. Sviđa joj se akcija, dešavanje, interakcija sa ljudima. Uživa  u tome. Srećom, može priušititi pomoć oko deteta, tako da je uvek sigurna da je malena namirena posle škole,  da  je kuća čista i sređena, a ona može na miru da provede popodnevne časove u kancelariji sa klijentima bez brige o kućnim poslovima i ostalim banalnostima. Svoj život je sredila po svojoj meri, sve je onako kako je zamišljala još onda kada je diplomirala i bile rešena da uspe. Jeste da  živi pod velikim stresom, mnogo radi i retko je kod kuće, međutim ono što dobija je neprocenljivo-mogućnost da zaradi dobro i obezbedi svom detetu sve što poželi! To joj pruža neizmerno zadovoljstvo!

Kao što rekoh, često viđa Kristinu kod zajednićkih poznanika, uostalom u tako malom gradu svi se uglavnom znaju. Iz onoga što vidi i što čuje,  Tamara stvarno nikako ne razume kako Kristina može da živi na taj način? Jednostavno, nije joj jasno.  Uvek je delovala nekako umorno, kao da  nema dovoljno vremena za sebe, kao da joj nije mnogo stalo. Jeste da je skoro uvek nasmejana i neobično prijatna, ali sigurno time želi da prikrije svoje duboko nezadovoljstvo. Nekako je nesređena sa tom kosom ovlaš očešljanom i  vezanom u dugi rep. Lepuškasta je doduše, još kada bi umela da  dotera, sredi, našminka, izađe iz kuče-e, tada bi makar ličila na nešto. Ono što Tamaru najviše čudi je to što je Kristina pored obrazovanja dozvolila sebi  čak četiri trudnoće iz kojih su se rodile 3 devojčice i dečak koji je još uvek nije prohodao.  Ovo četvrto im nije trebalo. Ah, kakav je to jadni prizor gledati je kako gura kolica i pokušava da ukroti tri nemirne devojčice i bebu koja plače! Jadnica. Mora da joj je strašno naporno. Muž joj je neki veseli čovečuljak, nastavnik u školi. Ono-ništa posebno, prosečan, po nekim standardima  čak i ružan.  Preživljavaju uz pomoć njegove  male plate, verovatno ih zato nikada ne viđa po kafićima i kafanama, uostalom tako se valjda objašnjava i njihov skroman način oblačenja.  Simpatični ljudi, mora da prizna, slatka su im dečica, naročito ova starija,  ali su za žaljenje pored takvih roditelja koji im ne mogu obezbediti više i bolje . Nije to život, nije kad vam kažem.

Kristina voli da povremeno ostavi decu sa mužem i prošeta gradom. Strašno joj se sviđa da gleda šarene izloge i fine stvari koje svetlucaju u njima. Retko se desi da nešto od toga kupi, možda ponekad neku bluzu na popustu ili mirišljavu kupku koja nije previše skupa. Velika su joj slabost ona mirisna i puterasta danska peciva koje prodaju u pekarama, tako da svaki put kada izađe u šetnju ona kupi jedno sa kremom od vanile posuto prah šećerom.

I danas je rešila malo da prošeta: bebac spava, devojčice su uradile domaći i sada gledaju crtaće sa tatom. Prilika je da malo uzme vazduh i odmori mozak. Grad je lep, pun je naroda i mladeži po kafićima, iz svakog od njih trešti neka druga muzika pomešana sa zvukovima crkvenih zvona sa Trga.

U tom trenutku primećuje poznati lik Tamare kako užurbano prelazi ulicu na svojim prelepim štiklama obučena  u skupi sivi mantil sa kaišem oko struka. Vitka je, lepa i visoka, namirisana nekom divotom od parfema.

„Dobar dan, kako ste?“, doviknula joj je ne čekajući odgovor očito žureći na neki važan sastanak , „Čoveče, pazi ovu kakva je-sva umazana od prah šećera“, nasmeja se u sebi i ulazi u auto parkiranom na trotoaru . 

"Dobar dan!", odgovara Kristina svesna da je Tamara uopšte ne čuje.

Neki vozači su  ljutito negodovali zbog njenog načina  parkiranja, psovali su je i neprestano trubili. Nije se mnogo obazirala na njih dok je palila auto istovremeno pričajući sa nekim mobilnim telefonom.

„Jadna žena, stalno negde žuri. Kako može da živi tako?“, reče Kristina trpajući u usta poslednji zalogaj danskog peciva.

Vreme je da krene nazad kući, bebac će se svakog trenutka probuditi, a devojčice su sigurno gladne. Odjednom staje i broji novac u novčaniku: „Ma, kupiću svima po jedno pecivo da se zaslade. Kad' je bal, nek' je bal!“ , srećno pljesnu rukama i uđe u pekaru. 

 Primetila je preteće oblake na nebu i poželela da padne kiša. Odavno nije padala, a ona voli da šeta po kiši.

„Nije to život.“, setila se Tamare dok je otvarala kapiju dvorišta držeći u jednoj ruci kesu punu mirisnog, danskog  peciva, „nije kad ti kažem“.

Napomena: tekst je inspirisan istinitim događajima koji su namerno karikirani zbog "dramskog efekta".

Kada muž reši da kuva (ili se ponudi da uradi nešto drugo umesto tebe)

     E, to.

A, sada malo reči o sreći

Sreća, istina i sloboda-meni ove tri reči nekako uvek idu zajedno, jedna bez druge ne mogu, i ako nedostaje jedna od ovih tri, ostale dve gube na značenju tj. one više ne postoje.
Ne možeš biti srećan bez istine, slobodu postižeš kada prihvatiš istinu, a srećan je samo onaj ko je slobodan.
Sreća je moguća čak i onda kada nisu ispunjeni svi uslovi za nju. Možeš biti srećna osoba sa kineskim zavesama i starim nameštajem, možeš biti srećna žena bez savršenog muža (uvek će negde postojati neki koji je lepši i bolji, a to isto važi i za tebe), možeš biti srećan i pored dosadne svekrve, česte upale mokraćnih kanala i tendencije da se gojiš svaki put kad udahneš vazduh.
Trenutno nezadovoljstvo ili povremena tuga ne isključuju sreću. Nezadovoljstvo može biti dobar pokretač u potrazi za srećom i uspehom. Nezadovljstvo nas može odvesti u drugom smeru, onom koji većina (rekla bih) ne želi da krene: smer prihvatanje života i našeg položaja u njemu onakvima kakvi jesu. Prihvatanje nije loše i ono može biti pravi put ka postizanju slobode. Tuga može biti veliki izvor sreće, jer nas ona podseća na našu ranjivost, na to da smo ljudi. Ljudi koji nikada nisu tužni? Sa njima nešto nije u redu. Odsustvo osećanja tuge nije normalno, ono takođe oduzima sposobnost čovekovu da bude srećan.
Iskrenošću dolaziš do istine. Iskrenost prema sebi i drugima, bez pokušaja da nekoga povrediš, uvrediš ili nešto dokažeš-čista, prava istina o tome ko si i kuda si krenuo. Na to mislim. Iskrene osobe ne moraju biti cinične ili ogorčene, ali nekako, ne znam zašto, one bivaju obeležena kao takve. U svakom slučaju, bolje je biti ciničan nego živeti u iluziji, bolje je da ljudi misle da si ogorčen nego da živiš u sopstvenoj zabludi i da gajiš zablude vezane za druge. Jedino prihvatanjem istine možeš istinski da voliš. Iskreni ljudi su najsrećniji, jer su slobodni. Slobodni se ne boje, u stvari, oni se jedino boje da žive u laži. Iskrena osoba je najpre srećna jer ne laže sebe. Ona će se pogledati u ogledalo i naći sve svoje mane i prigrliti ih zajedno sa svim onim stvarima koje su lepe na njoj. Ona vidi lepotu, ali vidi i ružnoću. Srećna osoba zna da pogreši i da to prizna, i najpre će prepoznati svoje greške, a onda tuđe.
Za neke je iskrenost prava noćna mora, izvor nepodnošljivog straha, verovatno jer su im laž i iluzija istovremeno štit i maska. Istina je bolna, iritantna, frustrirajuća.

Lepota ne leži u savršenosti. Savršenost je dosadna i pokušaj da se ona postigne je uvredljiva. Vređa me ideja da moramo biti ono što nismo, što moramo da dostignemo neki standard, ali  to nikako ne isključuje pokušaj da postanemo bolja verzija nas samih.

Čemu sve ovo moje filozofsko baljezganje? Ono je inspirisano mojim prethodnim postom koji je izazvao neslućene reakcije. To nisam želela niti sam se tome nadala.
Naime, osetila sam potrebu da se objasnim. Post o blogovskim lažima je svojevrsna samokritika izazvana mojim strahom da ću postati jedna od onih blogova koje sam navodno iskritikovala.
Ja u suštini ne kritikujem blogove, ja kritikujem nas koji ih shvatamo ozbiljno misleći da je sve ono što vidimo na njima i  pročitamo 100 % istinito. Ne kažem da blogeri i fejsbukeri lažu, samo kažem da niko nije spreman da podeli potpunu istinu. To je normalno. Mislim, nisu valjda ludi? Ne moraš biti iskren sa svima, ali možeš biti iskren prema sebi.

Sve u svemu,ja nastavljam da živim u mom neorganizovanom domu, da kuvam na mom starom i zarđalom šporetu i da pomalo sanjam o stvarima koje verovatno nikada neću imati. I srećna sam, ne potpuno, ne apsolutno, ali jesam...srećna.

Možda srećna osoba nije srećna čim  mora  da je nekome dokazuje ili da stalno sebe na to podseća. Oh, ne!Evo, još jedne nove teme za razmišljanje i pisanje...

Blogerske laži i iluzija o savršenom životu

Drage moje čitatljke, sve one blogerke i fejsbukerke koje vam serviraju sliku o svom savršenom i idiličnom životu gde je sve mirisno, čisto i lepo, gde deca ne  vrište i ne svađaju se, već guguću i grle se, gde su muževi pravi džentlmeni, ljubazni tipovi  uvek raspoloženi da  pomognu ženi, gde one svakoga dana kuvaju neko super fensi jelo u svojim pedantno ispeglanim cvetnim keceljama sa  sve crvenim karminom i štiklama,  znajte, drage moje,  da nas (vas) u većini slučajeva... lažu. Ustvari, to je teška reč. Oni ne žele da nas lažu, mi smo krivi što im verujemo. Mislim, ko je lud da deli sa celim svetom muževljevu impotenciju, ogromnu bubuljicu na guzici, vrišteću bebu,  celulit i gljivično oboljenje noktiju? Niko! E pa vidite, zato blogeri uglavnom pružaju tu iluziju da žive savršenim životima u kojima su svi srećni, zdravi i lepi.

Čitajte blogove sa rezervom. Znajte da većinu emocija i događaja naročito onih negativnih i ružnih zadržavaju za sebe, oni  ulepšavaju svoju realnost duginim bojama, savršeno ukrašenim kolačićima i pedantno aranžiranim cvećem u vazama.
Blogovi mogu biti veoma inspirativni, zabavni i prijatni za oko, ali uglavnom nisu realni. Blogovi su fantazija, sanjarenje, ponekad maska. U tu prividnu savršenost se ulaže mnogo truda, stvarnost se prerađuje, dograđuje i servira onako kako želimo drugi da je vide.
Blogovi u većini slučajeva jesu laž. Slatka i privlačna laž.
Sigurna sam da tamo negde, ko zna gde, postoji neko ko živi život iz snova  koji podseća na Instagram fotografije: život sa  piknicima na travi, raznoraznim uradi-sam projektima (od kojih me momentalno zaboli glava), macaron-kolačima i tortama na tri sprata koje onako čas posla smute i ukrase ručno pravljenim ružicama od šečera. A, o mama blogovima da ne govorim- deca nikada ne plaču, obožavaju kinou i tofu, pišu i čitaju od svoje četvrte godine i pravi su anđeli. Mama stalno sa njima crta, čita im povazdan bajke i zajedno prave cupcakes. Kuhinja je uvek čista i sređena, dnevna soba takođe, a tata nikada ne ostavlja dlake na sapunu niti peškir na podu. Ona je savršeno organizovana, sve sama radi i nikada nije umorna.

Možda treba više da vam pišem o mojoj lenjosti, nervozi, prekoj naravi, izuzetnoj sposobnosti da nešto odložim ili izbegnem.
Možda treba da podelim sa vama fotke na kojim ćete videti kako izgledam ujutru čim ustanem, sa sve raščupanom kosom, sa tragom od maskare ispod očiju i namćorastim pogledom.
Možda treba da vidite na šta mi liči kuhinja dok kuvam, kamenac u WC šolji koga ne mogu da se rešim, fleke na dečijim majicama i tragove dlanova i prstiju na zidovima.
Možda treba da dokumentujem naše večere tipa Cheerios i mleko, svako moje zagorelo jelo i naručivanje girosa ili pice svaki put kada me mrzi da kuvam.
Možda treba da vam kažem da ni dugme k'o čovek ne umem da zašijem, a kamoli da sašijem zavesu ili pačvork prekrivač za francuski ležaj.

Možda treba da znate da me većinu vremena mrzi da se bakćem sa decom, ali moram.
Možda treba da znate da se očajna u skoro svim uradi-sama projektima.
Torte ne umem da pravim.
A kamoli da ih ukrasim.
Kupujem gotove kore za tortu i samo napljeskam šlag.
Čak i onda liči na gomilu sranja, a ne na tortu.
Psujem. Ne mnogo, ali ipak psujem.
Nisam sa svima fina, divna i ljubazna.
Često sam namrgođena.
Uglavnom me svi nerviraju i
Strpljenja nemam.
Naročito za decu i ljude.
Ove poslednje naročito izbegavam.
Stalno gunđam i večito mi neko smeta.
Volim da sam sama i da me niko ne dira.
Nisam komunikativna niti elokventna.
Ne umem da sastavim normalnu prosto proširenu rečenicu pred nepoznatim ljudima, a da se pritom ne zbunim ili ne upetljam jezik.
U suštini sam stidljiva i ne volim da pričam.
Jedino u svojoj glavi i na papiru mnogo brbljam. Tada sam najpametnija.
Moj muž nije najbolji muž na svetu. Iako on misli da jeste.
Nisam ni ja najbolja, iako će vam on reći suprotno i to samo zato da mu ja ne bih gunđala.
A, kada krenem da gunđam ne umem da prestanem. Ja sam Gradonačelnik Grada Gunđala i Predsednik Zemlje Zvocala.
Deca su mi najbolja, ali samo zato što nisam neki obožavatelj tuđe dece.
Druga dece me živciraju, pa su mi zato moja najbolja.
U stalnom sam pokušaju da organizujem stvari, odeću, igračke.
U tome uglavnom odustanem, pa krenem ispočetka.
Bezuspešno.

Moja deca gledaju Disney Chanel, jer me mrzi da im čitam enciklopedije.
Većinu vremena me užasno zamaraju i jedva čekam da odu na spavanje.
Moj nameštaj je jeftin, kupili smo ga u Praktikeru (loša, veoma loša imitacija Ikea nameštaja) i ivice su mu izguljene i nikakve. Mrzim ga i želim da ga promenim, ali nemam para.
Trosed se raspada i pun je fleka koje krijem cvetnim prekrivačem.
Nemam tepih kakav bih volela da imam, a posteljina mi i nije baš nova.
Umirišem je i ispeglam pa onda liči na nešto.
Zavesu koju sam okačila u dnevnoj sobi sam kupila od Kineza i mnogo mi se sviđa.
Ostale mi je sašila mama od jeftinog materijala koji smo kupile od Cigana na pijaci.
Depiliram se brijačem, a ne voskom ili fensi kremama.
Nemam ni jedan komad dizajnerske odeće.
Ne pratim modu iz čiste lenjosti i bunta.
Više iz lenjosti, nego bunta. Ono "bunta" sam stavila da bih ispala kul.
U životu sam jednom bila kod kozmetičara, a u spa i na masažu-nikada.
Pomalo sam škrta i nerado trošim novac.
Pokušavam da pronađem lepotu u svemu, ali nisam okružena samo lepotom.
Većinu vremena za nečim žudim i uvek nešto mi treba. Uglavnom ono što nemam i što nikada neću imati.
Umorna sam, ukočena od lošeg dušeka, treba mi odmor i čaša crnog vina.



Možda nisam trebala da napišem ovaj post, ali izgleda da je sada već isuviše kasno.

Nemojte da čitate blogove.

Update: čitajte, ali nemojte da ih shvatate ozbiljno.

(photos by hello, darling)

Šta me je danas oraspoložilo?

Odvratni, glupi dan. Dan koji je počeo provalom oblaka, strašnom grmljavinom i zuboboljom. Nije strašno, ali može biti, a da ne bi bilo strašno moram da smognem snage i zakažem "servis" kod zubara. Neće mi se, ne da mi se. Mrzim zubare i lekare. Samo jednog lekara volim, ustvari volim čoveka koji je lekar, kako me je lepo ispravila moja kumica Bilja.
I tako, provela sam celi bogovetni dan na fejsu, raspravljajući o Gej Paradi, ulazeći u još neke rasprave, apsolutno bez volje i želje da funkcionišem normalno. OK, ručak sam skuvala, išla do banke, ispekla hleb, prestrašena, paralisana od straha da pozovem čika zubu. Kao prava, ona najgluplja seljanka. Znate na šta mislim. Mislim da bih radije istrpela svakodnevna čerečenja kod ginekologa, nego da mi neko struže zube. Porođaj u poređenju sa čika zubom mi je šetnja u parku! Brrrr, stresoh se, naježih se sva! I tako, moja drugarica Olga mi je preporučila najboljeg. Zvaću ga sutra. Evo, stvarno. Obećavam. A, posle ću da vam pišem kako uopšte nije bilo strašno. Nema vrdanja.
Marina V. Shifrin je verovatno dala otkaz na najepskiji način EVER! Kako?Snimila je video i poslala ga svom šefu. Naime, ona je radila u jednoj od onih kompanija koje se bavi pravljenjem animiranih informativnih spotova, međutim na tom poslu nije bila ni malo srećna niti zadovoljna.
"U protekle dve godine sam žrtvovala moje veze, vreme i energiju zarad ovog posla", navela je kao razlog, "...a, moga šefa zanima samo kvantitet, koliko brzo pišemo i koliko views će dobiti spotovi".
Evo kako je to učinila. Ulepšala mi je dan, oraspoložila i nasmejala. Sve to uz pesmu "Gone" od Kanye West-a.

Pozvaću čika zubu. Ne. Bez zezanja.