Sve je relativno (priča o dve žene)

U jednom malom gradiću žive  dve žene.  Često  se sreću  po raznim okupljanjima,  s obzirom da imaju zajedničke prijatelje i poznanike , pa tako preko njih uspevaju da saznaju nešto o životu one druge.

Tamara  poseduje visoko obrazovanje koje joj je pored njenih velikih ambicija i rada omogućilo dobro plaćen posao. Od početka je njen stav bio jasan: na prvom mestu je karijera, materijalna bezbednost, dobar i lagodan život. Ipak, uspela je da se uda, rodi  devojčicu i  da ima relativno uspešan brak sa podjednako uspešnim muškarcem. Ono što ih spaja je sličan pogled na život: sticanje, posao i borba. Njoj se svaka žena mora diviti: uvek je doterana i obučena po poslednjoj modi. Jako drži do sebe i do svog deteta, što pokazuje naročitim insistiranjem na njenom obrazovanju putem tutora i privatnih časova iz stranih jezika, muzike, kompjutera, baleta i plivanja. Nju možete videti svuda: na nekom gradskom dešavanju, na otvaranju novog butika, u novom fensi restoranu ili kafiću. Ona je pametna žena, komunikativna, i pravi majstor za odnose sa javnošću. Svi u gradu su njeni potencijalni klijenti i svoje vreme, pored toga što ga ulaže u posao, posvećuje najviše društvenim obavezama. Nažalost, nema mnogo vremena sa svoje dete. Uvek je u neprestanoj jurnjavi, razapeta između posla i kuće, ali brate, ona to voli. Sviđa joj se akcija, dešavanje, interakcija sa ljudima. Uživa  u tome. Srećom, može priušititi pomoć oko deteta, tako da je uvek sigurna da je malena namirena posle škole,  da  je kuća čista i sređena, a ona može na miru da provede popodnevne časove u kancelariji sa klijentima bez brige o kućnim poslovima i ostalim banalnostima. Svoj život je sredila po svojoj meri, sve je onako kako je zamišljala još onda kada je diplomirala i bile rešena da uspe. Jeste da  živi pod velikim stresom, mnogo radi i retko je kod kuće, međutim ono što dobija je neprocenljivo-mogućnost da zaradi dobro i obezbedi svom detetu sve što poželi! To joj pruža neizmerno zadovoljstvo!

Kao što rekoh, često viđa Kristinu kod zajednićkih poznanika, uostalom u tako malom gradu svi se uglavnom znaju. Iz onoga što vidi i što čuje,  Tamara stvarno nikako ne razume kako Kristina može da živi na taj način? Jednostavno, nije joj jasno.  Uvek je delovala nekako umorno, kao da  nema dovoljno vremena za sebe, kao da joj nije mnogo stalo. Jeste da je skoro uvek nasmejana i neobično prijatna, ali sigurno time želi da prikrije svoje duboko nezadovoljstvo. Nekako je nesređena sa tom kosom ovlaš očešljanom i  vezanom u dugi rep. Lepuškasta je doduše, još kada bi umela da  dotera, sredi, našminka, izađe iz kuče-e, tada bi makar ličila na nešto. Ono što Tamaru najviše čudi je to što je Kristina pored obrazovanja dozvolila sebi  čak četiri trudnoće iz kojih su se rodile 3 devojčice i dečak koji je još uvek nije prohodao.  Ovo četvrto im nije trebalo. Ah, kakav je to jadni prizor gledati je kako gura kolica i pokušava da ukroti tri nemirne devojčice i bebu koja plače! Jadnica. Mora da joj je strašno naporno. Muž joj je neki veseli čovečuljak, nastavnik u školi. Ono-ništa posebno, prosečan, po nekim standardima  čak i ružan.  Preživljavaju uz pomoć njegove  male plate, verovatno ih zato nikada ne viđa po kafićima i kafanama, uostalom tako se valjda objašnjava i njihov skroman način oblačenja.  Simpatični ljudi, mora da prizna, slatka su im dečica, naročito ova starija,  ali su za žaljenje pored takvih roditelja koji im ne mogu obezbediti više i bolje . Nije to život, nije kad vam kažem.

Kristina voli da povremeno ostavi decu sa mužem i prošeta gradom. Strašno joj se sviđa da gleda šarene izloge i fine stvari koje svetlucaju u njima. Retko se desi da nešto od toga kupi, možda ponekad neku bluzu na popustu ili mirišljavu kupku koja nije previše skupa. Velika su joj slabost ona mirisna i puterasta danska peciva koje prodaju u pekarama, tako da svaki put kada izađe u šetnju ona kupi jedno sa kremom od vanile posuto prah šećerom.

I danas je rešila malo da prošeta: bebac spava, devojčice su uradile domaći i sada gledaju crtaće sa tatom. Prilika je da malo uzme vazduh i odmori mozak. Grad je lep, pun je naroda i mladeži po kafićima, iz svakog od njih trešti neka druga muzika pomešana sa zvukovima crkvenih zvona sa Trga.

U tom trenutku primećuje poznati lik Tamare kako užurbano prelazi ulicu na svojim prelepim štiklama obučena  u skupi sivi mantil sa kaišem oko struka. Vitka je, lepa i visoka, namirisana nekom divotom od parfema.

„Dobar dan, kako ste?“, doviknula joj je ne čekajući odgovor očito žureći na neki važan sastanak , „Čoveče, pazi ovu kakva je-sva umazana od prah šećera“, nasmeja se u sebi i ulazi u auto parkiranom na trotoaru . 

"Dobar dan!", odgovara Kristina svesna da je Tamara uopšte ne čuje.

Neki vozači su  ljutito negodovali zbog njenog načina  parkiranja, psovali su je i neprestano trubili. Nije se mnogo obazirala na njih dok je palila auto istovremeno pričajući sa nekim mobilnim telefonom.

„Jadna žena, stalno negde žuri. Kako može da živi tako?“, reče Kristina trpajući u usta poslednji zalogaj danskog peciva.

Vreme je da krene nazad kući, bebac će se svakog trenutka probuditi, a devojčice su sigurno gladne. Odjednom staje i broji novac u novčaniku: „Ma, kupiću svima po jedno pecivo da se zaslade. Kad' je bal, nek' je bal!“ , srećno pljesnu rukama i uđe u pekaru. 

 Primetila je preteće oblake na nebu i poželela da padne kiša. Odavno nije padala, a ona voli da šeta po kiši.

„Nije to život.“, setila se Tamare dok je otvarala kapiju dvorišta držeći u jednoj ruci kesu punu mirisnog, danskog  peciva, „nije kad ti kažem“.

Napomena: tekst je inspirisan istinitim događajima koji su namerno karikirani zbog "dramskog efekta".