Blogerske laži i iluzija o savršenom životu

Drage moje čitatljke, sve one blogerke i fejsbukerke koje vam serviraju sliku o svom savršenom i idiličnom životu gde je sve mirisno, čisto i lepo, gde deca ne  vrište i ne svađaju se, već guguću i grle se, gde su muževi pravi džentlmeni, ljubazni tipovi  uvek raspoloženi da  pomognu ženi, gde one svakoga dana kuvaju neko super fensi jelo u svojim pedantno ispeglanim cvetnim keceljama sa  sve crvenim karminom i štiklama,  znajte, drage moje,  da nas (vas) u većini slučajeva... lažu. Ustvari, to je teška reč. Oni ne žele da nas lažu, mi smo krivi što im verujemo. Mislim, ko je lud da deli sa celim svetom muževljevu impotenciju, ogromnu bubuljicu na guzici, vrišteću bebu,  celulit i gljivično oboljenje noktiju? Niko! E pa vidite, zato blogeri uglavnom pružaju tu iluziju da žive savršenim životima u kojima su svi srećni, zdravi i lepi.

Čitajte blogove sa rezervom. Znajte da većinu emocija i događaja naročito onih negativnih i ružnih zadržavaju za sebe, oni  ulepšavaju svoju realnost duginim bojama, savršeno ukrašenim kolačićima i pedantno aranžiranim cvećem u vazama.
Blogovi mogu biti veoma inspirativni, zabavni i prijatni za oko, ali uglavnom nisu realni. Blogovi su fantazija, sanjarenje, ponekad maska. U tu prividnu savršenost se ulaže mnogo truda, stvarnost se prerađuje, dograđuje i servira onako kako želimo drugi da je vide.
Blogovi u većini slučajeva jesu laž. Slatka i privlačna laž.
Sigurna sam da tamo negde, ko zna gde, postoji neko ko živi život iz snova  koji podseća na Instagram fotografije: život sa  piknicima na travi, raznoraznim uradi-sam projektima (od kojih me momentalno zaboli glava), macaron-kolačima i tortama na tri sprata koje onako čas posla smute i ukrase ručno pravljenim ružicama od šečera. A, o mama blogovima da ne govorim- deca nikada ne plaču, obožavaju kinou i tofu, pišu i čitaju od svoje četvrte godine i pravi su anđeli. Mama stalno sa njima crta, čita im povazdan bajke i zajedno prave cupcakes. Kuhinja je uvek čista i sređena, dnevna soba takođe, a tata nikada ne ostavlja dlake na sapunu niti peškir na podu. Ona je savršeno organizovana, sve sama radi i nikada nije umorna.

Možda treba više da vam pišem o mojoj lenjosti, nervozi, prekoj naravi, izuzetnoj sposobnosti da nešto odložim ili izbegnem.
Možda treba da podelim sa vama fotke na kojim ćete videti kako izgledam ujutru čim ustanem, sa sve raščupanom kosom, sa tragom od maskare ispod očiju i namćorastim pogledom.
Možda treba da vidite na šta mi liči kuhinja dok kuvam, kamenac u WC šolji koga ne mogu da se rešim, fleke na dečijim majicama i tragove dlanova i prstiju na zidovima.
Možda treba da dokumentujem naše večere tipa Cheerios i mleko, svako moje zagorelo jelo i naručivanje girosa ili pice svaki put kada me mrzi da kuvam.
Možda treba da vam kažem da ni dugme k'o čovek ne umem da zašijem, a kamoli da sašijem zavesu ili pačvork prekrivač za francuski ležaj.

Možda treba da znate da me većinu vremena mrzi da se bakćem sa decom, ali moram.
Možda treba da znate da se očajna u skoro svim uradi-sama projektima.
Torte ne umem da pravim.
A kamoli da ih ukrasim.
Kupujem gotove kore za tortu i samo napljeskam šlag.
Čak i onda liči na gomilu sranja, a ne na tortu.
Psujem. Ne mnogo, ali ipak psujem.
Nisam sa svima fina, divna i ljubazna.
Često sam namrgođena.
Uglavnom me svi nerviraju i
Strpljenja nemam.
Naročito za decu i ljude.
Ove poslednje naročito izbegavam.
Stalno gunđam i večito mi neko smeta.
Volim da sam sama i da me niko ne dira.
Nisam komunikativna niti elokventna.
Ne umem da sastavim normalnu prosto proširenu rečenicu pred nepoznatim ljudima, a da se pritom ne zbunim ili ne upetljam jezik.
U suštini sam stidljiva i ne volim da pričam.
Jedino u svojoj glavi i na papiru mnogo brbljam. Tada sam najpametnija.
Moj muž nije najbolji muž na svetu. Iako on misli da jeste.
Nisam ni ja najbolja, iako će vam on reći suprotno i to samo zato da mu ja ne bih gunđala.
A, kada krenem da gunđam ne umem da prestanem. Ja sam Gradonačelnik Grada Gunđala i Predsednik Zemlje Zvocala.
Deca su mi najbolja, ali samo zato što nisam neki obožavatelj tuđe dece.
Druga dece me živciraju, pa su mi zato moja najbolja.
U stalnom sam pokušaju da organizujem stvari, odeću, igračke.
U tome uglavnom odustanem, pa krenem ispočetka.
Bezuspešno.

Moja deca gledaju Disney Chanel, jer me mrzi da im čitam enciklopedije.
Većinu vremena me užasno zamaraju i jedva čekam da odu na spavanje.
Moj nameštaj je jeftin, kupili smo ga u Praktikeru (loša, veoma loša imitacija Ikea nameštaja) i ivice su mu izguljene i nikakve. Mrzim ga i želim da ga promenim, ali nemam para.
Trosed se raspada i pun je fleka koje krijem cvetnim prekrivačem.
Nemam tepih kakav bih volela da imam, a posteljina mi i nije baš nova.
Umirišem je i ispeglam pa onda liči na nešto.
Zavesu koju sam okačila u dnevnoj sobi sam kupila od Kineza i mnogo mi se sviđa.
Ostale mi je sašila mama od jeftinog materijala koji smo kupile od Cigana na pijaci.
Depiliram se brijačem, a ne voskom ili fensi kremama.
Nemam ni jedan komad dizajnerske odeće.
Ne pratim modu iz čiste lenjosti i bunta.
Više iz lenjosti, nego bunta. Ono "bunta" sam stavila da bih ispala kul.
U životu sam jednom bila kod kozmetičara, a u spa i na masažu-nikada.
Pomalo sam škrta i nerado trošim novac.
Pokušavam da pronađem lepotu u svemu, ali nisam okružena samo lepotom.
Većinu vremena za nečim žudim i uvek nešto mi treba. Uglavnom ono što nemam i što nikada neću imati.
Umorna sam, ukočena od lošeg dušeka, treba mi odmor i čaša crnog vina.



Možda nisam trebala da napišem ovaj post, ali izgleda da je sada već isuviše kasno.

Nemojte da čitate blogove.

Update: čitajte, ali nemojte da ih shvatate ozbiljno.

(photos by hello, darling)