A, sada malo reči o sreći

Sreća, istina i sloboda-meni ove tri reči nekako uvek idu zajedno, jedna bez druge ne mogu, i ako nedostaje jedna od ovih tri, ostale dve gube na značenju tj. one više ne postoje.
Ne možeš biti srećan bez istine, slobodu postižeš kada prihvatiš istinu, a srećan je samo onaj ko je slobodan.
Sreća je moguća čak i onda kada nisu ispunjeni svi uslovi za nju. Možeš biti srećna osoba sa kineskim zavesama i starim nameštajem, možeš biti srećna žena bez savršenog muža (uvek će negde postojati neki koji je lepši i bolji, a to isto važi i za tebe), možeš biti srećan i pored dosadne svekrve, česte upale mokraćnih kanala i tendencije da se gojiš svaki put kad udahneš vazduh.
Trenutno nezadovoljstvo ili povremena tuga ne isključuju sreću. Nezadovoljstvo može biti dobar pokretač u potrazi za srećom i uspehom. Nezadovljstvo nas može odvesti u drugom smeru, onom koji većina (rekla bih) ne želi da krene: smer prihvatanje života i našeg položaja u njemu onakvima kakvi jesu. Prihvatanje nije loše i ono može biti pravi put ka postizanju slobode. Tuga može biti veliki izvor sreće, jer nas ona podseća na našu ranjivost, na to da smo ljudi. Ljudi koji nikada nisu tužni? Sa njima nešto nije u redu. Odsustvo osećanja tuge nije normalno, ono takođe oduzima sposobnost čovekovu da bude srećan.
Iskrenošću dolaziš do istine. Iskrenost prema sebi i drugima, bez pokušaja da nekoga povrediš, uvrediš ili nešto dokažeš-čista, prava istina o tome ko si i kuda si krenuo. Na to mislim. Iskrene osobe ne moraju biti cinične ili ogorčene, ali nekako, ne znam zašto, one bivaju obeležena kao takve. U svakom slučaju, bolje je biti ciničan nego živeti u iluziji, bolje je da ljudi misle da si ogorčen nego da živiš u sopstvenoj zabludi i da gajiš zablude vezane za druge. Jedino prihvatanjem istine možeš istinski da voliš. Iskreni ljudi su najsrećniji, jer su slobodni. Slobodni se ne boje, u stvari, oni se jedino boje da žive u laži. Iskrena osoba je najpre srećna jer ne laže sebe. Ona će se pogledati u ogledalo i naći sve svoje mane i prigrliti ih zajedno sa svim onim stvarima koje su lepe na njoj. Ona vidi lepotu, ali vidi i ružnoću. Srećna osoba zna da pogreši i da to prizna, i najpre će prepoznati svoje greške, a onda tuđe.
Za neke je iskrenost prava noćna mora, izvor nepodnošljivog straha, verovatno jer su im laž i iluzija istovremeno štit i maska. Istina je bolna, iritantna, frustrirajuća.

Lepota ne leži u savršenosti. Savršenost je dosadna i pokušaj da se ona postigne je uvredljiva. Vređa me ideja da moramo biti ono što nismo, što moramo da dostignemo neki standard, ali  to nikako ne isključuje pokušaj da postanemo bolja verzija nas samih.

Čemu sve ovo moje filozofsko baljezganje? Ono je inspirisano mojim prethodnim postom koji je izazvao neslućene reakcije. To nisam želela niti sam se tome nadala.
Naime, osetila sam potrebu da se objasnim. Post o blogovskim lažima je svojevrsna samokritika izazvana mojim strahom da ću postati jedna od onih blogova koje sam navodno iskritikovala.
Ja u suštini ne kritikujem blogove, ja kritikujem nas koji ih shvatamo ozbiljno misleći da je sve ono što vidimo na njima i  pročitamo 100 % istinito. Ne kažem da blogeri i fejsbukeri lažu, samo kažem da niko nije spreman da podeli potpunu istinu. To je normalno. Mislim, nisu valjda ludi? Ne moraš biti iskren sa svima, ali možeš biti iskren prema sebi.

Sve u svemu,ja nastavljam da živim u mom neorganizovanom domu, da kuvam na mom starom i zarđalom šporetu i da pomalo sanjam o stvarima koje verovatno nikada neću imati. I srećna sam, ne potpuno, ne apsolutno, ali jesam...srećna.

Možda srećna osoba nije srećna čim  mora  da je nekome dokazuje ili da stalno sebe na to podseća. Oh, ne!Evo, još jedne nove teme za razmišljanje i pisanje...