Inspirativne žene (Tankosava Gačić)

Kaže meni Tankosava ili Tanja kako je inače zovu njeni prijatelji  i bližnji: "Prosto se plašim da neću biti nikome zanimljiva." Međutim, Tankosava verovatno nije svesna svoje važnosti i toga kolika je inspiracija drugim ženama. Ona verovatno i ne zna da je ona jedna od mnogih koje su me inspirisale i nesvesno navele na to da skupim hrabrost i rodim treće dete koje sam toliko mnogo želela. Takođe, Tankosava je žena koja sa "ponosom nosi materinstvo", ona je primer onoga što često ja umem da kažem da: "Iza jednog velikog muškarca, stoji još veća žena" ili još tačnije da: "Iza svake velike i srećne porodice, stoji jedna velika majka". Za mene lično nema ničeg lepšeg od porodice sa puno dece, to je oduvek bio moj san. Međutim, formiranje takve jedne porodice često može biti rizično, praćeno raznim iskušenjima i poteškoćama. To je Tankosava itekako osetila na svojoj koži. Ono što je posebno inspirativno je  njena snaga koja prosto isijava iz svake njene reči.  Potpuno sam svesna da nisu svi spremni da rizikuju na način koji je ona učinila, ali svakako  može da vas nadahne njena istrajnost i vera u svoj izbor.   Ovo je njena priča i jako sam želela da je podelim sa vama:

"Bosanka sam po rođenju, a živim u Vranju poslednjih 8 godina. Dom sam promenila celih 10 puta, ali sve to me je dovela do ovoga gde se nalazim danas.

Bog mi je podario najvažniju ulogu u životu, dao mi je mogućnost da rodim, hranim i vaspitavam četvoro divne i zdrave djece. Podario mi je i najboljeg čovjeka s kojim sve to i ostvarujem, s kojim dijelim život  i snove. Nas dvoje se poznajemo cijeli život. Oduvek smo sanjali  brak i stvaranje velike porodice. S obzirom na to je moj muž je sveštenik SPC-e živimo kao i svaka druga hrišćanska porodica, samo za razliku od drugih imamo mnogo veću odgovornost; sve što radimo mora biti na  duhovnu korist drugim ljudima. Trudimo se koliko možemo da budemo primer pripadnicima naše zajednice. To je naš zadatak, obaveza i izvor velike sreće.

Ja sam po zanimanju fotograf. Studirala sam pedagogiju, jedno kratko vrijeme sam bila zaposlena u vrtiću, a sada sam MAMA. Tako se i predstavljam, glasno i ponosno. 

Moja djeca imaju 13,12,6 i 4 godine. 

Jedan od najvećih izazova sa kojim se susrela Tanja je iznenadna trudnoća koja je bila visokorizična. Uprkos reakcijama okoline i lekara, ona nije odustala od svojih snova:

Moja prva tri porođaja su obavljenja carskim rezom. Posle trećeg porođaja urađena mi je sterilizacija jajovoda,kako ne bi došlo do trudnoće, a samim tim i komplikacija koje prate carski rez. Teško je opisati kako sam se tada osjećala. Nije bilo svejedno uraditi taj zahvat, a nemati moralne dileme  i stotine pitanja: zar je baš moralo tako? Samo Bog zna koliko sam željela da rodim bar još jedno dijete. Naš san o velikoj porodici kao da se polako rušio. Znala sam da su šanse da zatrudim posle takvog zahvata 1 : 100.  Međutim,  po Božijem promislu, ja sam uprkos svemu i na iznaneđenje svih ostala u drugom stanju.Neki su me smatrali ludom što sebe izlažem takvom riziku, ali ja sam bila beskrajno srećna. Bila sam svesna toga da mi ni jedan ljekar ne bi preporučio još jedan carski rez. Ja sam verovala, duboko u svom srcu da će sve biti u redu. Ljekari su me pokušali nagovoriti na prekid trudnoće, što naravno, nije dolazilo u obzir. To se kosi sa svim onim u šta verujem, sa mojim moralnim načelima i principima, a nadasve verom.  Četvrti carski je bio pun komplikacija; desila se ruptura materice tako da su moj i bebin život  bili u opasnosti. Imala sam puno poverenje u lekare i medicinske sestre, ali neprestano sam se molila za njih, a najviše za sebe i za našu bebu. Bog je čuo moje molitve, i uz puno sreće i zalaganje medicinskog osoblja,  sve je ispalo dobro.

Danas sada sebe smatram najsrećnijom ženom na svijetu. Svoj život ne bih ni u snu menjala ni za jedan drugi.  Ponosna sam na moju porodicu,bez obzira na sve poteškoće koje roditeljstvo donosi.

Pomoć oko djece, u vidu bake,deke,dadilje, nikada nisam imala. Moj muž i djeca mi najviše pomažu i hvala im na tome. Kad ste mama četvoro djece, živite ubrzanim tempom,od jutra do mraka. Moja svakodnevica se ne razlikuje mnogo od života drugih mama: moja da se "vrti" oko potreba moje porodice."

 Osim standardnih poslova u kući, kuvanja, otpraćivanja u školu, odvođenje namlađih u vrtić, pored vođenja računa o njihovim domaćim zadacima, vanškolskim aktivnostima., Tankosava je svestrana majka koja je jako angažovana u životu njihove crkvene zajednice:

"Usput sam naučila dekupaž tehniku i tehniku kaširanja ikona, pa sam to svoje znanje primjenjivala  na radionicama koje se organizuju u sklopu vjeronauke u našoj crkvi .Tu sam se sa velikim zadovoljstvom angažovala oko priredbi koje se organizuju za velike praznike: pisala sam scenarija, režirala, igrala i pjevala sa djecom . I da, mnogo kuvam, i volim da kuvam,za svoju porodicu ,ali i za crkvu,za razne prilike."

U svakodnevici majke sa četvoro aktivne dece neretki su momenti iscrpljenosti, psihičke i fizičke, neminovno je ponekad izgubiti strpljenje, ali Tankosava ima odgovor i na to:

"Pokušavam stalno sebe da podsećam na to da budem strpljiva, nasmejana, da kontrolišem nervozu, da im budem od koristi i prijatna. U našoj kući se uvek čuja neka muzika u pozadini, što od klavira na kome vežba moja kćer, što od gitare koju svira moj sin,  što od one koju volim da slušam dok radim kućne poslove. Pred spavanje čitamo priču, mazimo se i poželimo jedni drugima "laku noć",  ali odmora za mene još uvek nema: treba rastrebiti kuhinju, pokupiti mrvice, pozavršavati poslednje poslove u kući. Ostaje mi malo vremena za tuširanje, a ako sam dovoljno "srećna" ponekad uspem da odgledam neki  film do kraja. Neretko se desi da od umora zaspim na fotelji.  Sutradan  opet sve ispočetka, uz mnogo ljubavi i strpljenja."

Sa  nečim što mogu apsolutno da se posvetim je potreba da provedem neko vreme u samoći radeći ono što volim. Ti trenutci su neophodni kako bi majka mogla da održi neku ravnotežu unutar sebe:
"Dragoceno mi je i vreme koje provodim sama sa sobom: idem na trčanje, čitam neku dobro knjigu. Smatram da se za sve nađe vreme , samo ako to mnogo želiš i ako se potrudiš.
Ipak, najdraži momenti oni provedeni sa porodicom. Volim naše vožnje biciklom, šetnje, igranje košarke, šaha,naša putovanja.  Još uvek učim, trudim se da uživam u ovom trenutku, sada, baš SADA, ne tražim posebne uslove ili prilike da bih uživala, jer zaista, ja živim moj san. Od života sam dobila sam sve ono što sam oduvek  željela."

Zato ako vam se ikada učini da "ne možete", da "ne znate kako ćete", vratite se na ovaj post, napunite sebe pozitivom, snagom i verom kojom zrači naša draga Tankosava, ponosna i lepa majka četvoro dece. Ja znam da sigurno hoću.
Hvala, draga Tankosava. Ti si divna inspiracija za sve žene.

Sa ponosom nosi materinstvo

Već odavno sam ljudima prestala da odgovaram na pitanje "šta si po zanimanju?" sa "hemičar po struci". Već odavno sam prestala da objašnjavam da govorim 4 jezika i da imam CPE sertifikat Univerziteta Kembridž. Već odavno ne osećam potrebu da dokazujem ljudima da sam "više" od onoga što se vidi.
Juče dok sam plaćala na kasi u supermarketu kaže meni kasirka, inače moja komšika: "A, gde su tvoje "bebe"? Čudno mi je što te vidim bez njih". Iz nekog razloga, te reči su me razveselile.

"U parkiću su prekoputa su sa tatom, čekaju me da završim sa kupovinom", odgovorih poletno. U tom trenutku shvatih: ja sam jedna od onih žena koji ljudi znaju kao "majka koja je stalno sa svojom decom". Ne mogu mojim diplomama, sjajnim poslom, znanjem i sertifikatima da paradiram, da ih zalepim na čelo i pokazujem svima. Za materinstvo nisam polaga nikakve ispite, a neprospavanih noći kao da ima bezbroj, za materinstvo nisam dobila nikakvu titulu, zvanje, diplomu, papir, a opet ni za šta drugo na ovom svetu se nisam toliko trudila, umorila, ni na šta drugo nisam uložila toliko vremena, strpljenja i ljubavi. Ni za šta drugo ne dajem sebe, potpuno i bez rezerve.
Dok pitanje "šta si po zanimanju" odzvanja u mojim ušima ja ustajem pre svih i spremam doručak, pakujem užine za školu dok istvoremeno nosim kenjkavu bebu i grejem mu mleko, češljam, pravim frizure i poljupcima ih pratim u školu, opominjem Elpidu da odmah izvadi knjige i sveske na sto, jer je učiteljica rekla da uvek to radi poslednja, hranimo se, punim i puštam mašinu i usisivač, vozam Nikosa u  njegovom novom automobiliću od plastike po stanu i znoj se sliva sa mene, Elpida danas ima čas baleta i moram da joj ispeglam bodić i helanke, Eleni ima klavir u četvrtak i petak, moraćemo danas da vežbamo za čas, čeka me ručak, odlazak za hleb, moram pokupiti Elpidu iz škole, jer Eleni ima skraćene časove i plus je promukla i ima užasnu kijavicu. Elpida je juče imala proliv i boleo je stomak, Nikosa muče zubići i kaki jedno deset puta dnevno.Bacam pogled na sudoperu punu od sinoćne večere i današnjeg doručka, vidim punu kantu za đubre, igračke po celoj kući, ostatke paste za zube u lavabou, razbacane češljice i šnalice.
Ah, to pitanje: "Čime se baviš?"
Slušaj, draga mama:
Ima puno hemičarki na svetu, ali samo ja mogu biti majka mojoj deci.
Svakodnevno ljudi dobijaju diplome, magistrature, grade sjajne karijere, ali niko od njih ne može biti majka moje dece.
Zato, draga mama, bilo da radiš van kuće ili ne, nikada nemoj podcenjivati sebe kao majku. Nikada nemoj podcenjivati svoj posao majke.  Ono što majka radi nije banalno, obično, nevažno, ono što majka radi je SVE. Ako si zaposlena, znaj da ustvari radiš DVA posla. Imaš duplu karijeru. Meni je eto, ova jedna doovoljna.

Čime se bavim? Ja se bavim mojom decom i sa ponosom nosim moje materinstvo.

7. rođendan

Na dan njenog rođendana zatekle su nas pahulje koje su se na kratko zadržavale na prozoru. Ona je sneg doživela kao poklon, jer je Elpida prvi put videla sneg tek kada smo se preselili u Kozani. Tog dana se održavala i parada uoči 25. marta, velikog praznika u Grčkoj, na kojoj je učestvovala  Eleni kao jedan u od najboljih đaka. Do skoro je Elpida bila sigurna da se parada održava na taj dan samo u njenu čast, moram da priznam da neko vreme nismo želeli to da joj to kvarimo. Sneg i hladno vreme su nas sve iznenadili, ali Elpida je cičala od sreće i neprestano govorila zalepljena uz prozor: "Vidi, Nikose,vidi, sneg!". Toga dana smo imali sasvim druge planove: želeli smo da odemo do Janine koja je udaljena jedno sat vremena vožnje. Hteli smo da šetamo pored jezera i ručamo u nekoj šarmantnoj taverni. Međutim, već od prethodnog dana su ljudi najavljivali kako bi rado došli do nas i dali poklone Elpidi . Jedan po jedan, napunila se kuća familije, dečurlije i prijatelja.  Brzinom svetlosti smo se organizovali: na stolu su se našle grickalice, kupljenje sarmice od vinove loze, masline, taramosalata, posna i mrsna pica. Srećom, poslastičara je u ponudi imala i posnu tortu od čokolade koja je bila mala, slatka i ukusna.

Elpida se izradovala poklonima i pažnji. To je bio dan potpuno posvećen njoj i samo njoj. Izrasla je u pravu malu gospođicu, doduše malo svojeglavu. Mislim da mi se dopada ta njena osobina: kada nešto naumi, ona to mora da ostvari. Kao srednje dete neprestano se bori za pažnju, traži zagrljaje, poljupce, ljubav.  Na puno toga je morala ove godine da se navikne: na novog člana porodice, desila se selidba, pa polazak u prvi razred, njen život se  promenio, ali divim joj se, jer je neverovatno žilava i izdržljiva, baš kao i njena starija sestra. Rekla bih da su mnogo jače od nas roditelja. Meni je ova tranzicija teško pala, iako sam najviše od svega želela da odem iz Amaliade, nisam ni pretpostavila da će mi ovoliko nedostajati, ali posmatrajući nju, njenu nepresušnu energiju, želju da stalno nešto stvara svojim ručicama, da se igra, pleše, šali i smeje, dobijam neverovanu snagu i želju da guram napred...zbog nje, njenog brata i sestre.
Elpida je sunce koje neprestano obasjava moj život. Ume da bude naporna baš zbog njene velike energije i tvrdoglavosti. Ona kada grli mora najjače da stisne, kada se smeje moraju svi da je čuju, kada peva, ona to radi najglasnije što može, kada trči, ona trči najbrže. Diva, drama queen, loptica skočica, šmizla, koketa, šarmantna moja devojčica. Elpida je sinonim za životnu radost i nadu, uostalom njeno ime baš to i znači..."Nada", ime koje je dobila po baki.

Elpida voli folklor i balet, voli šminku, češljice i šnalice, ali podjednako voli da juri za loptom i da se igra sa dečacima koji su u nju zaljubljeni. Ona kada hoda sva treperi, skakuće, isijava. Elpida je mesožder, ali voli povrće i to isključivo sirovo, obožava jagode i pomorandže, a omiljeni dezert su joj sladoled i krema karamel. Lizalice i gumene bombone su joj posedna slabost. Ona stalno nešto voli da sređuje, da ređa, secka, lepi i crta, voli štras, šljokice i sve što sija. Elpida je naučila da čita i piše, ali kaže da ne voli knjige, jer su knjige dosadne. Ona voli matematiku, a najviše likovno.  Omiljeni film joj je "The Secret Garden" uz koji uvek plače, a omiljena pesma uz koju voli da pleše ispred ogledala je "Uptown Funk".
Elpida voli da ide kod bake i deke i da se igra sa njihovim psom, ona voli cveće, park i igre u pesku. Elpida je žilava princeza i nežna Indijanka, ona obožava svog malog brata i divi se starijoj sestri, koja je uprkos svim njenim pokušajima da joj privuče pažnju uporno ignoriše.

Sve ovo o njoj i više od toga želim da zapišem, dokumentujem, sačuvam od zaborava, jer ko zna kako i koliko će se promeniti već sledeće godine.  Jedna stvar se nikada neće promeniti: ona će zauvek biti moja beba, moja svetlost, moj ponos i nepresušni izvor radosti. Srećan ti rođendan, moja mala divnice.

Inspirativne žene (Panajota Vlahu)

Dok smo živeli na Peloponezu Jota je bila jedna od poznanica koju sam tu i tamo viđala u prolazu. Njena škola engleskog jezika je bila u našem komšiluku tako da smo se često usput sretale, ponekad razmenile jedno ljubazno "dobar dan". Danas se pomalo kajem što nisam sebi pružila tu šansu da je bolje upoznam, ali život, obaveze, možda neka unutrašnji strah ili stid su me sprečili da uspostavim kontakt. Bez obzira na to, uvek sam primećivala njen osmeh, koji skoro nikada nije napuštao njeno lice. Pomislila bih svaki put: ovo je osmeh žene koja uživa u životu, osmeh žene koja krije neku mudrost. Osim što je vlasnica  privatne škole, profesorka engleskog jezika i specijalista za disleksiju, Jota je svestrana žena koja piše i čije knjige čekaju na štampu. Ova majka dve prelepe kćeri potvrđuje stav da mozak i lepota itekako idu zajedno.

Razlog zbog čega sam želela danas njoj da posvetim prvi post u ovoj rubrici je status na koji sam naišla na njenom facebook profilu. Njene reči su me iz nekog razloga pogodile, netarale na razmišljanje, probudile. Osetila sam neodovljivu potrebu da ih podelim sa vama. To su reči svih žena naše generacije, reči koje pružaju snagu, inspirišu, okrepljuju. Ono sa čim sve mi možemo da se poistovetimo je činjenica da je nama ženama u prirodi da idemo kroz život radeći ono što društvo, porodica, tradicija zahtevaju od nas. "Moram " i "treba" je nešto što stalno sve mi ponavljamo u sebi. Negde na tom putu profesionalnog ostvarenja i negovanja porodičnog života, izgubimo sebe, zaboravimo da slušamo svoje potrebe i želje, živimo u stalnom iščekivanju. Tu su strahovi, jer zaboga "ti si žena, a žena ne zahteva, žena ne sme da traži". U nekom trenutku, žena u nama želi da se oslobodi, ne dece, ne muža, ne posla (ne shvatajte ove reči pogrešno), već ograničenja koja same sebi namećemo.

Jota je na svoj 40-i rođendan doživela neku vrstu prosvetljenja. Simbolično i slikovito opisuje presudni trenutak u njenom životu, momenat kada je donela odluku da napokon živi.
Godinu dana kasnije, ona se osvrće na svoju novu "ja", onu koja se ne boji da se izbori za svoje želje. Panajota je velikodušno  prihvatila moju molbu da prevedem tekst sa grčkog i podelim  ga sa vama. Nadam se da će i vas dirnuti i inspirisati na promenu.

"Rodila sam se poslednjeg dana zime i tako sam provela svoj život: stajući na prozoru čekajući da prestane napolju da duva, ali koliko god da mi se činilo da je proleće blizu, ono nikako nije stizalo.
Prošlo je 40 godina i sećam se samo ovih reči koje sam stalno u sebi izgovarala: Hajde, uradi još samo ovo. Uči malo više da postaneš bolja. radi još malo više da postaneš iskusnija, čisti malo više da dom bude besprekorniji. Sve dok jednog dana nisam otvorila vrata terase i pustila hladan vazduh da se sjuri na moje vrele obraze.

Obula sam cipele, izašla na vlažnu ulicu, počela sam da hodam, da se žurim, da trčim, osetila sam kišne kapi kako mi vlaže kosu, ma nije me ni bilo briga, kiša je padala sve više i više, toliko da sam se radovala što je napokon došao trenutak kada me više nije ni stalo hoće li izaći sunce ili ne, jer ja sam ga  uvek  osećala kako gori unutar mene.
Već neko vreme, ja upravo tako i živim,  pružam moj nablistaviji, najironičniji osmeh  sa podignutim srednjim prstom ka lošem vremenu, koračam bosa po mom blatnjavom životnom putu, negujem moja dva mala cveta koja mirišu na ruže i loniceru, dva cveta koja otvaraju svoje latice svaki put kada ih zagrlim.
Godinu dana kasnije, želela bih da vam kažem da sam se zaista promenila. Oni koji me poznaju mogli su to primetiti. Prestala sam da se vodim onim "treba" po svaku cenu, prestala sam da želim, a da se ne borim...sada živim. I ne plašim se da pokažem svoja osećanja i da se borim za njih. Velika je stvar osloboditi se okova koje same sebi namećemo." ( Panagiota Vlachou)

Hvala draga Jota, hvala na osmehu, na hrabosti, na inspiraciji. 

Γυναίκες που εμπνέουν  (Βλάχου Παναγιώτα)

Κατά το διάστημα που ζούσαμε στην Πελοπόννησο η Γιώτα ήταν μια γνωστή που συναντούσα περιστασιακά στο δρόμο. Το φροντιστήριο Αγγλικών βρισκόταν στη γειτονιά μας, οπότε τυχαία συναντιόμασταν και ανταλλάσσαμε μια ευγενική καλημέρα. Σήμερα μετανιώνω σε ένα βαθμό που δεν μου έδωσα την ευκαιρία να τη γνωρίσω καλύτερα, αλλά η ζωή, οι υποχρεώσεις, κάποιος εσωτερικός φόβος ή ντροπή με εμπόδισαν να έρθω σε επαφή. Παρόλα αυτά πάντα πρόσεχα το χαμόγελο της, που δεν εγκατέλειπε ποτέ το πρόσωπο της. Σκεφτόμουν πως αυτό είναι το χαμόγελο της γυναίκας που απολαμβάνει τη ζωή, το χαμόγελο της γυναίκας που κρύβει κάποια σοφία μέσα της. Εκτός από φροντιστηριούχος καθηγήτρια αγγλικών με εξειδίκευση στη δυσλεξία η Γιώτα είναι μια πολύπλευρη γυναίκα που γράφει βιβλία τα οποία βρίσκονται υπό έκδοση.

Αυτή η μητέρα δύο πανέμορφων θυγατέρων επιβεβαιώνει την άποψη πως μυαλό και ομορφιά πάνε μαζί. Ο λόγος που θέλησα να της αφιερώσω το πρώτο μου άρθρο στη στήλη αυτή είναι το κείμενο( status) που ανάρτησε στο προφίλ της στο facebook . Οι λέξεις της με άγγιξαν για κάποιο λόγο και με προέτρεψαν σε σκέψεις, με ξυπνήσανε. ‘Ένοιωσα την ακαταμάχητη ανάγκη να τις μοιραστώ μαζί σας. Αυτές είναι οι λέξεις της γενιάς μας, λέξεις που μας ενδυναμώνουν, εμπνέουν μας γεμίζουν. 
‘Ολες μας μπορούμε να ταυτιστούμε με το γεγονός, πως είναι στη φύση μας, να κάνουμε αυτό που η κοινωνία, η οικογένεια και παράδοση απαιτούν. Το ‘’Πρέπει’’ και ‘’Έχω υποχρέωση’’ είναι λέξεις που συνεχώς επαναλαμβάνουμε στους εαυτούς μας. Κάπου στο δρόμο ανάμεσα στην επαγγελματική επιτυχία και την καλλιέργεια του οικογενειακού βίου, χάνουμε τον εαυτό μας, ζούμε σε μια μόνιμη αναμονή. Δημιουργούνται φοβίες γιατί ο περίγυρος λέει ‘’Είσαι γυναίκα και η γυναίκα δεν απαιτεί, δεν επιτρέπεται να διεκδικεί, δεν επιτρέπεται να έχει προσωπικές επιθυμίες - ανάγκες.’’. Σε κάποια χρονική στιγμή η γυναίκα μέσα μας, θέλει να απελευθερωθεί οχι από τα παιδιά, τον σύζυγο, όχι τις ευθύνες (μην καταλάβετε λάθος τα λεγόμενα μου), αλλά από τους περιορισμούς που μόνες μας θέτουμε στους εαυτούς μας.

Η Γιώτα στα τεσσαρακοστά της γενέθλια βίωσε ένα είδος φώτισης. Συμβολικά και γλαφυρά περιγράφει τη στιγμή που αποφάσισε ότι πρέπει επιτέλους να ζήσει. ‘Έναν χρόνο μετά, γυρνάει στον νέο της εαυτό, σε αυτόν που δε φοβάται να διεκδικήσει, να παλέψει για τις επιθυμίες της. Η Παναγιώτα μεγαλόψυχα αποδέχτηκε την παράκληση μου να μεταφράσω το κείμενο της στην Ελληνική και να το μοιραστώ μαζί σας. Εύχομαι πως όπως και εμένα, θα σας αγγίξει και εμπνεύσει για να κάνετε αλλαγές:

"Γεννήθηκα την τελευταία ημέρα του χειμώνα και έτσι έζησα την ζωή μου στεκούμενη στο παράθυρο περιμένοντας να σταματήσει να φυσάει ...αλλά όσο κοντά και αν μου φαινόταν η άνοιξη αυτή δεν έλεγε να έρθει ....Πέρασαν 40 χρόνια και το μόνο που θυμάμαι τον εαυτό μου να κάνει είναι να λέει άντε θα τελείώσει και αυτό ....έλα διάβασε λίγο περισσότερο να γίνεις καλύτερη , δούλεψε λίγο ακόμα να γίνεις πιο έμπειρη , καθάρισε λίγο ακόμα να είναι το σπίτι άψογο ...μέχρι που μια μέρα άνοιξα την πόρτα και άφησα τον κρύο αέρα να ξεχυθεί στα ζεστά μου μάγουλα .... έβγαλα τα παπούτσια μου βγήκα στο βρεγμένο δρόμο και άρχισα να περπατάω ...να βιάζομαι ...να τρέχω ... ένιωθα τις στάλλες της βροχής να νωτίζουν τα μαλλιά μου μα δεν με ένοιαζε και η βροχή δυνάμωνε και εγώ τόσο πιο πολύ χαιρόμουν γιατί είχε έρθει η ώρα που δεν με ένοιαζε αν θα βγει ο ήλιος ... τον ένοιωθα να καίει πάντα μέσα μου ...Εδω και καιρό έτσι ζω ... χαρίζοντας το πιο λαμπρό , ειρωνικό μου χαμόγελο μαζί με τον υψωμένο μου μεσοδάκτυλο στον παλιόκαιρο , περπατώντας ξυπόλητη στους λασπωμένους δρόμους της ζωής μου φροντίζοντας τα δυο λουλούδια του σπιτιού μου ... αυτές που μοσχομυρίζουν ρόδο και αγιόκλιμα ....που ανοίγουν τα πεταλά τους όταν τις αγκαλιάζω .... ένα χρόνο μετά .... ηθελα να σας πω πως πραγματικά άλλαξα ....όσοι πραγματικά με ξέρουν το είδαν ... άρχισα να ζω χωρίς όλα αυτα τα πρέπει που έβαζα σώνει και ντε ... σταματησα να θελω και να μην διεκδικω ...τώρα ζω ... και δεν φοβαμαι να δειξω τι νιωθω ...και να το διεκδικισω .... μεγάλο πράγμα η απελευθερωση απο τις αλυσιδες που βάζεις εσυ ο ιδιος στον εαυτο σου .... "(Βλάχου Παναγιώτα )

Ευχαριστώ αγαπητή Γιώτα για το χαμόγελό σου , για το θάρρος σου  και για την έμπνευση. 

Vaša pitanja, moji odgovori (3.deo)

Draga Dora,
I ja sam kao ti nezaposlena mama. Imam dvoje dece ispod 5 godina, ume stvarno da bude teško, jer moj muž često odsustvuje zbog posla i plus živimo u istoj kući sa roditeljima moga muža (mi smo na prvom spratu). Oduvek sam želela da budem majka, mada mi strašno nedostaje odlazak na posao koji sam inače izgubila pre par godina. Finansijski dobro stojimo i neću da se žalim. Moram da priznam da sam najviše opterećena time što se od mene očekuje da sve bude savršeno: svekrva mi prebacuje ako se desi ponekad da ne skuvam ručak, gleda da li sam obrisala prašinu ili da li mi je čisto kupatilo. Deca mi još uvek ne idu vrtić i imam utisak da po ceo dan ne radim ništa drugo sem što menjam pelene ili sređujem lom po kući. Osećam se kao gubitnik, stalno sam pod stresom i jako nervozna, jer iako to želim ne mogu sve postići. Za nju je to uvek prilika da mi priča kako je ona nekada radila, vodila domaćinstvo i sve postizala. Više ne volim niko da nam dolazi  u goste, a kada ona svrati ja sva strepim od njenih reči. Ona je toliko "zauzeta i aktivna" da nema vremena da mi pomogne ponekad oko dece. Dobro, to nije to njena obaveza, ali umorna sam od njenog trovanja, ako već ne pomaže, onda zašto barem ne ćuti? Muž kada dođe sa posla ne primećuje ni lom, ni veš, ni neoprane sudove, ustvari ne primećuje više ni mene, a zašto bi kada mu stalno kukam i žalim se? Čini mi se da sam postala najgora verzija sebe, jedna od onih žena koje sam nekada prezirala: nezadovoljna i dosadna. Kako ti sve stižeš? Da li imaš neki savet o tome kako da se bolje snađem u svemu ovome? Verovatno osećaš moj očaj u ovim rečima.

Jedno od najčešćih pitanja koje mi postavljaju žene je "kako sve stižeš?". Uopšte im nije jasno odakle vam ta ideja. Ako sam ičim stvorila tu lažnu sliku o sebi na ovom blogu, onda se stvarno mnogo izvinjavam. Istina je da većinu vremena nemam pojma šta radim i da stalno pronalazim načine da sebi olakšam život. Nerviraju me priče tipa "ko se dobro organizuje, on sve stiže", jer stvaran život nije takav. Uvek se desi nešto što može da vam poremeti program i naruši dragocenu organizaciju: dete se razboli, zaboli vas glava, ostanete duže na poslu, dođu vam nepozvani gosti ili jednostavno vas M R Z I   D A  R A D I T E!
Što se mene tiče, jedina stvar oko koje sam stvarno dobro organizovana su nedeljni obroci. Uvek gledam da imam sve što mi je potrebno da preko nedelje skuvam ručak, da spremim brz doručak i školsku užinu. To iziskuje određeni plan i trud oko kupovine namirnica.
Što se tiče kućnih poslova, tu sam prestala preterano da se opterećujem. Trudim se da bude čisto, ali naš dom nije apoteka. Sa troje dece, nemoguće je nemati  neoprane činije, čaše, tanjire, igračke, sveske, bojice i svega i svačega. Iako očekujem od dece da skupljaju za sobom, ne želim da ih opterećujem tako nevažnim stvarima, da im izazivam stres ili da ih traumiram mojom opsesivnom željom da sve bude savršeno. Ima dana kada stignem da ispeglam sav veš, ali tog dana neću stići da sredim dnevnu sobu. Ima dana kada je kuhinja čista, ali je kupatilo u rasulu. Od trenutka kada decu dođu iz škole, sve što je sređeno i namešteno ponovo se nađe "na pogrešnom mestu". Obrisaću pod i već sledećeg trenutka će se banana naći na njemu, beban će prosuti sok ili će izručiti zemlju iz saksije na patos. Da li moje nerviranje i suze mogu nešto da promene? Da li je zaista važno ako mi dom nije u savršenom redu? Ko uostalom kaže da mora biti takav?

 Evo par saveta (iako mislim da ničim nisam zaslužila tu privilegiju da nekome dajem savete):

Odrasla si osoba i uvrede tvoje svekrve ne moraš da trpiš. Postavi se kao zrela osoba, odlučno i ljubazno joj reci: "Divim se tvojim sposobnostima, ali ja imam druge prioritete. Više volim da se igram sa decom i da ih izvedem na svež vazduh nego da ribam WC šolju. " Takođe, možeš da joj predložiš da dođe i da ti pomogne oko kućnih poslova. Mislim da će vrlo brzo posle toga da prestane sa gnjavažom. Ti si gospodarica tvoga doma i stavi joj to znanja.

Pravi izvor tvog nezadovoljstva nisu ni tvoj muž ni svekrva. Problem leži u tebi. Kada si poslednji put bila ko frizera? Jesi li skoro kupila sebi nešto lepo? Da li možeš da pokušaš da dočekaš muža posle posla nasmejana i staložena? Prestani da kukaš i pre svega, prestani da se pred njim žališ na tvoju svekrvu.Iako će me sada mnoge feministkinje napljuvati, imaj na umu da muškarci ne umeju da se nose sa nezadovoljnom ženom. Zapitaj se koji je pravi izvor tvog nezadovoljstva? Da li je to što nisi zaposlena ili što TI od sebe očekuješ previše? Ukoliko si nezaposlena, tu ti ne mogu mnogo pomoći. Na tebi je da potražiš posao i ko zna, možda ti se posreći. Ukoliko si nezadovoljna prevelikim očekivanjima, postavi nove prioritete.

S obzirom na to da tvom mužu i tvojoj deci ne smeta što je povremeno u kući lom ili to što će ponekad jesti picu i sendviče umesto punjenih paprika, jednostavno moraš prestati time da se opterećuješ. Umesto nezadovoljstva i osećaja da s "totalni gubitnik" posveti se poboljšanju odnosa sa tvojim mužem. Muškarci osećaju naše nezadovoljstvo i vrlo često misle da je to njihova krivica. Nažalost, većina njih ne zna kako da nam pomogne, pa se povlače u sebe ili nas ignorišu. To kod nas izaziva još veći bes. Moramo pomoći same sebi i moramo konkretno i jasno tražiti ono  što želimo: više pomoći, više vremena, više razumevanja. Kada deca dremaju, posveti se sebi, pusti sudove, prašinu i kuvanje: operi i isfeniraj fino kosu, našminkaj se, depiliraj noge, pogledaj film USRED BELA DANA, (ja tako radim),  pozovi drugaricu i pričajte telefonom, čitaj, slušaj muziku, ne radi ništa. Predloži mužu da zajedno pogledate neki film, izađite na piće (ostavi decu kod svekrve, neće se usuditi da vas odbije), naručite picu i pozovite prijatelje, umesto kukanja zagrli ga i reci mu koliko ti je nedostajao. Ukoliko tvoja osećanja tuge, nezadovoljstva i stres budu uporni i ako te ne napuštaju bez obzira na tvoje pokušaje, pravo je vreme da se obratiš stručnjaku. Nije sramota potražiti pomoć, sramota je dopustiti sebi da toneš u sve veće nezadovoljstvo.

Veruj mi na reč da te tvoja deca neće pamtiti po savršeno čistom domu, ali lik nezadovoljne i tužne mame će ih proganjati celoga života.

7 malih srećica, onoliko koliko ima dana u nedelji (20/3/2016)

Iz prethodnog posta o tugovanju rodio se i pokušaj da  pronađem način da se iz nje iskobeljam, pored uobičajenih metoda (otvaranja frižidera i uništavanja svega što mi padne pod ruke) dala sam sebi zadatak da tokom nedelje svakoga dana uočim makar jednu jedinu lepu stvar, neku malu srećicu koju ću zabeležiti rečima, fotografijom, stihom, citatom i podeliti sa vama. Ukoliko želite, možete da mi se pridružite i vi, pisanjem na primer dnevnika, vođenjem beleški, fotografisanjem, kako god,  a vi koji imate blog možete odrediti nedelju kao dan kada ćete zabeležiti i podeliti sa svetom vaših 7 malih srećica. 

 7 malih srećica, onoliko koliko dana ima u nedelji:

 Bilo je kafe, časopisa i dvopeka sa džemom od jagoda, 

bilo je malih slatkih Indijanaca, 

bilo je crtanja i bojenja za opuštanje, 

bilo je filmova i zaljubljivanje u ("Frances Ha"), 

bilo je dovoljno toplih dana za otvorene  prozore, 

bilo je pijace i cegera punih đakonija,

bilo je lunjanja po gradu, igranja u pesku i čudnih grafita.

Pravo na tugovanje

Tuga neka dolazi i nastani se u srcu, uvek sa razlogom koji može biti očigledan, ali i ne mora. Često nam se čini da je naše plakanje bezrazložno, da ono nema nikakav logičan niti opipljiv razlog, ali istina je da razlog uvek postoji, pitanje je koliko smo samosvesni i jaki da se suočimo sa njim.
Ja sam tužna. Beskrajno tužna. Znate ono kada raskinete sa nekim, pa plačete i tugujete, jer se sećate svih onih lepih trenutaka i samo lepih trenutaka koje ste proveli zajedno? Ne znam zbog čega, ali posle raskida kao da dobijemo neku privremenu amneziju. Zaboravljamo sve one  nepremostive razlike, ružne situacije i razloge zbog kojih smo zapravo morali da raskinemo. Zaboravljavamo da nas je varao, da je bio grub i nepažljiv, zaboravljamo to kako se nikako nismo slagali i često svađali. Ja se tako nekako osećam...kao posle nekog ružnog raskida...tugujem za vezom sa jednim gradom, tugujem za uspomenama...ulicama, mirisima, tugujem za maslinjacima, drvećem limuna i pomorandži. Tugujem za  našim pređašnjim životom i patim od teške amnezije. Zaboravljam razloge našeg odlaska i našeg pitanja: "Da li zaista želimo ovde da nam rastu deca?". Sećam se našeg odlučnog "ne". Zaboravljam nepremostive razlike, ružne situacije, razloge zbog kojih smo morali da odemo. Zaboravila sam koliko sam bila srećna te noći kada smo napokon  zauvek napustili Peloponez. Sada mu se stalno vraćam, u snovima.
A, znate šta mnogo mrzim? Mrzim kada mi ljudi kažu: služi te zdravlje , imaš divnu porodicu i muža koji te voli, imaš sve razloge da budeš srećna...Zar je tuga samo privilegija bolesnih, samih i nesrećnih u ljubavi? Biti tužan nije isto što i biti nesrećan. Postoji velika razlika. Zašto je toliko teško shvatiti da je tuga neophodni, neodvojivi deo svih velikih životnih promena. Ma, koliko one bile uzbudljive, promene su bolne i proces tugovanja je deo toga. I tugovanje ume da traje i traje i traje.

Kada dođeš u novu sredinu sa svojih skoro 40 godina, moraš ponovo izgraditi neke odnose. Ah, a u mojim godinama to nije ni malo lako. Teško je sklopiti nova prijateljstva, navići se na novi mentalitet, tolerisati familiju sa kojom ste se viđali jednom do dva puta godišnje. Adrese, mesta su mi i dalje nepoznata, nikoga ne poznajem, još uvek se zbunim zbog zamršenih ulica, drugačijeg dijalekta, hladnoće.  Po ko zna koji put u životu se ponovo osećam kao stranac. Moram da priznam da je to u neku ruku strašno uzbudljivo, to što te niko ne zna, kao da možeš ponovo da se rodiš ili da sebe predstaviš ljudima onako kako želiš. Ionako ne znaju ništa o tebi. Možeš biti bilo ko. S druge strane, nedostaje ti prisnost, nedostaju poznata lica, nedostaju oni koji znaju tvoja raspoloženja, snove, ambicije i želje. Nedostaju ti razgovori, nedostaje ti ona udobnost i opuštenost koju osećaš sa ljudima koji te dobro znaju. Sve sada ponovo iziskuje dodatni, veći napor i nisam sigurna da li imam snage za to. Svi oko mene već imaju formirane veze, odnose, društveni život. Novajlije su uglavnom izolovani od ostalih. Poznanstvo sa tobom drugima ne znači mnogo. Osećam se kao tinejdžer koji se našao u novoj školi. It sucks.

Mislim da me svi vi koji ste prošli kroz to razumete. Razumete me vi koji ste napustili svoju zemlju ili grad. Razumete svi vi koji ste nastanili se negde drugde i krenuli ispočetka. Razumete me vi koji tugujete za poznatim licima, ulicama i mirisima. Razumete me i vi koji ste možda raskinuli vezu, rastali se sa nekim. Razumete mi vi koji ste nekoga izgubili. Postoje razne vrste tuge i zato,  molim vas, hajde da se razumemo. Hajde da dozvolimo sebi i drugima da tuguju, bez obzira na razlog.  Bez osuđivanja i pametovanja.
Samo neke male srećice, kako ja volim da ih zovem, svakodneve stvari,  mali koraci, sitna uživanja mogu da nas vrate na put ka sreći...nekome je potrebno više vremena, nekome manje. Naša snaga leži baš u tome. Otuda i ove reči koje sam podelila sa vama na Facebook stranici bloga, reči koje su inače baš  inspirisane tugom:

Ako u vrtlogu svakodnevice uspete da uočite makar jednu jedinu pozitivnu stvar onda ste pobedili. Nije važno gde ste, nije važno ko ste, nije bitno da li neko "bolje živi" od vas, nije bitno da li je neko mršaviji, lepši, uspešniji, prividno srećniji od vas. Zapamtite da svi imaju neku tajnu, neku ranu, neku bol koju nose u sebi. Neko im se preda, a neko gura napred, neko živi u prošlosti, a neko uživa u trenutku, neko krivi druge za svoje neuspehe, a neko preuzima odgovornost za svoj život, neko u vrtlogu problema, poteškoća, umora primeti tek rascvetalo drvo, neko skuva sebi kafu i uživa u njoj svim čulima, nekoga raduje omiljena pesma na radiju, neko stane i pomazi komšijskog psa, neko primeti lepi osmeh prodavačice u pekari, neko sa nestrpljenjem kida koricu hleba dok se vraća kući sa posla, neko reši da sebe časti sočnom mandarinom posle ručka...neko u vrtlogu svakodnevice uspe da uoči makar jednu lepu i pozitvnu stvar...taj neko je ovaj dan završio kao pobednik...a, kako ste vi danas pobedili?

Danas sam pobedila tako što sam podelila svoju ranjivost sa vama.

Vaša pitanja, moji odgovori (2. deo)

Nastavljam sa odgovoranjem na vaša pitanja. Puno vas mi se obraćate sa pitanjima vezanim za decu, trudnoću, porodicu. Moram napomenuti da su vaši mejlovi i poruke pravo uživanje za čitanje. Jako me raduje što osećate da možete da mi se tako otvorite i podelite sa mnom vaše probleme, želje i snove. Naravno, ovde neću iznositi vaša pisma u celosti, već samo konkretna pitanja. Vaša anonimnost je takođe zagarantovana. Hvala vam od srca na ukazanom poverenju.



Nedavno sam saznala da sam u drugom stanju sa trećim detetom. Moja okolina to nije dobro prihvatila govoreći: "Još jedna usta za nahraniti". Ja i moj muž smo oduševljenji, ali zabrinuti kako ćemo izaći na kraj sa troje dece. Kako si se ti rešila na treće dete? Da li se susrela sa istim negodovanjem okoline? Potrebno mi je malo ohrabrenja. Iako sam srećna, njihova reakcija me "ubija u pojam". Ne znam šta da radim.

Kada sam ostala po treći put u drugom stanju mišljenja i reakcije ljudi oko nas su bila podeljena. Pored sreće i oduševljena, dobijali smo i negativne komentare. Na početku, dosta je njih je verovalo da se trudnoća desila slučajno, međutim, oni koji su nam bili bliski znali su da je trudnoća planirana, jer smo uveliko pričali da želimo da proširimo porodicu. Ljudima je teško da shvate naše razloge, ali verujte mi da se nisam ni trudila da im objašnjavam. Na neke ekstremnije reakcije sam i ja malo odreagovala ljutito, jer zaista, to je naš život i naša odluka, tako da jednostavno više nisam želela  da neko traži od mene da se pravdam. Ukoliko ti i tvoj muž sa radošću prihvatate vest o trećem detetu, onda je to sasvim dovoljno. Stavite do znanja ljudima, na miran i zreo način, da je vaša odluka doneta i da niste spremni da tolerišete kritike ili komentare na račun vašeg života.

Kako se dolazak trećeg deteta odrazio na tvoj život?

Moja svakodnevica je mnogo napornija, to je sigurno. Taman kada su se devojčice koliko-toliko osamostalile i porasle, kada sam napokon mogla da odahnem i da imam više slobodnog vremena, desio se Nikolaos. Iako sam bila mnogo opuštenija, nešto mi je nedostajalo. Ja i moj muž smo veće duže vreme pričali o tome kako bi voleli da imamo treće dete, ali s obzirom na moje teške trudnoće iz godine u godinu smo to odlagali. Shvativši da vreme leti i da nikada neće doći pravi trenutak, rešili smo da rizikujemo. Nadala sam se da će ova treća trudnoća biti blaža i lakša. Desilo se upravo suprotno. Provela sam dva meseca u krevetu sa infuzijama, slaba, mršava i depresivna, mučnine su trajale ukupno 4 meseca. Jedino što je održalo je vizija budućnosti; nas petoro za stolom, a beba u svojoj visokoj stolici, jedemo naš ručak, pričamo i smejemo se. Pregurali smo hyperemesis gravidum, rodio se Nikos i sada smo potpuni, svi na broju, sada smo celina. Moja san, moja vizija o nas petoro kako sedimo za stolom u zajedno ručamo se ostvarila. Naporno je odgajati troje dece, ima puno posla oko njih: pranje, kuvanje, čišćenje, domaći zadaci, vanškolske aktivnosti, nositi se sa različitim interesima, karakternim osobinama, i sve to sa bebom u naručju koja traži tvoju stopostotnu pažnju. Teško je, ali lepo, uzbudljivo. Slavimo pet rođendana, pet imendana. Pa, ako  to nije divno, onda šta je?

S obzirom na to da nisi zaposlena, kako izlazite na kraj finansijski sa troje dece, troškovima oko hrane, odeće i računa?

Kada smo seli i preračunali se shvatili smo da bi nalaženje posla za mene (koji ne bi bio stalan, jer nisam državljanim Grčke) samo ugrozio naš budžet i našu porodicu. Bilo je neophodno ili plaćati ženu koja bi čuvala decu ili bi muž morao da se odrekne dežurstava u moju "korist". S obzirom na to da su njegova dežurstva u bolnici bila mnogo bolje plaćena od mojih časova u privatnoj školici, nije bilo svrhe truditi se. Već u to vreme je krenula ekonomska kriza, poslova nije bilo, a muževljev posao lekara nam je omogućavao solidan život. Moram da napomenem da to ne važi za sve porodice i ne sme biti pravilo za svakoga. U trenutku kada smo se našli sami pre osam godina, u novom mestu, bez pomoći, bez ikoga svog u blizini, to je bilo jedino rešenje za nas. Ipak, puno toga se odričemo ne bi li mogli da izađemo na kraj: na godišnji odmor ne idemo, ne jedemo u restoranima, ne obilazimo kafiće, ne pušimo i ne pijemo, kozmetičke salone ne posećujem, ne sređujem nokte, kod frizera idem veoma, veoma retko, uglavnom se sama farbam, ne trošim novac na šminku, garderoba mi je minimalistična.  Međutim, to je sve mnogo lakše zbog toga što mene generalno te stvari mnogo ne zanimaju. Kao što rekoh već beskrajni broj puta; moja lenjost je veće od moje sujete, tako da se ta moja "mana" svima nama porodično isplati.

Deca nasleđuju garderobu, ne nose marke niti skupe stvari, imamo jeftin nameštaj, nismo skloni nikakvim luksuzima niti porocima. Jedemo sve, jedemo dobro,  sama kuvam, nemam pomoći u kući, ne posedujem svoj auto. Pratimo ponude i akcije po supermarketima. Neko bi rekao: "Pa, kakav je to život sa toliko odricanja?". Istina je da se ja retko osećam kao da se nečega suštinskog i važnog odričem. Deca su sita, srećna, imamo krov nad glavom, toplo nam je,  možemo odvojiti novac za časove klavira i plesa, a ako to znači da ću se ja morati odreći kupovanja i trošenja onda mi nije žao. Jednostavno, imamo drugačije prioritete koji imaju malo veze sa materijalnim. Istina je da je naš život jako ispunjen: šetamo, družimo se sa porodicom i prijateljima, imamo bogatu kućnu biblioteku koju smo godinama gradili,   obilazimo okolna mesta, gledamo filmove, slušamo muziku, jedemo finu hranu. Možda sedimo za jeftinim stolom i na pomalo klimavim stolicama, ali ono što gradimo i vreme koje provodimo zajedno se ne može meriti nikakvim novcem.

Hvala svima još jednom na porukama. Želim vam lep i opušten vikend!

Šarena žurka (1. rođendan)

Prošlog vikenda smo proslavili Nikolaosov 1. rođendan  Ne mogu da verujem da već prošlo godinu dana otkad je ušao u naš život. Sećam se dana kada smo ga doveli kući iz bolnice, sećam se našeg čuđenja, naših pitanja "kako ćemo i šta ćemo", sećam se kako su ga devojčice gledale, ispitivale, još od prvog dana zavolele. Mada, istina je kada kažu da ona prava, pravcata, snažna ljubav nadolazi polako, sa vremenom. Danas ne možemo ni da zamislimo život bez njega. On je nas izabrao, on je jednostavno morao da se rodi i sada smo zajedno sa njim potpuni.

Lagala bih kada bih rekla da je organizovanje žurkice bilo lako i da je prošlo bez umora.  Jurili smo danima  kao pomahnitali kako bi sve postigli. Naravno, na kraju se pitaš: čemu sve to kada je isuviše mali da bi se ičega sećao?Istina je da smo žurku napravili zbog nas i zbog prilike da napokon proslavimo u krugu familije s obzirom da smo 8 godina bili daleko od svih njih. Uostalom, preživeli smo godinu dana sa bebom i još dvoje dece. Preživeli smo velike promene na ličnom i profesionalnom nivou. To mora da se proslavi, zar ne?
Muški deo familije: muževljeva braća, otac i zet su zbog posla van grada već par nedelja (porodični biznis), tako da su se na rođendanu uglavom našle tetke, bake, naš kum i kuma. Bilo je i dečurlije, mnogo igračaka, poklona,  haosa i buke. Baš onako kako treba!

"Rekvizite" za party smo kupili u prodavnici "Jumbo". Ja sam žurku drugačije zamišljala, ali kada smo se preračunali shvatili smo da sa onim što bi kupili na sajtu sa tematskim ukrasima  možemo da napravimo još jednu svadbu. Na kraju sam se opustila i prepustila se šarenilu, prigrlila kič i plastiku. Da se razumemo, iako recikliramo ovoga puta nisam imala ni vremena ni energije da se bavim ekološkim problemima planete.  Tema rođendana? Nemam pojma. "Šarenilo",  možda?
"Sve nam boje lepo stoje?" S obzirom da je karneval ovde u punom jeku mislim da smo bili baš u trendu.

Što se tiče hrane nisam htela da se mnogo zamaram: ispekla sam pecivo sa viršlicama, lisnato testo u obliku srca i zvezda, bilo je  čipsa, grickalica tipa Smoki,  Oreo keks sa čokoladom i šarenim mrvicama, jagode sa čokoladom i gle čuda šarenim mrvicama, oval sa sirovim povrćem (raznobojne paprike, rotkvice, krastavac, čeri paradajz i dip od fete i pavlake) , cupcakes koje sam sama napravila i čuvena čokoladna torta moje svekrve. Jeste da je ispala malo kriva i da je ukrašena "sačuvaj me Bože", ali torta je bila zvezda te večeri što se tiče ukusa. Za sve proslave moja svekrva pravi baš tu tortu, jer uvek ispadne fenomenalno. Što se tiče recepta, zaista nije ništa posebno. Koliko ja znam ona napravi običan patišpanj sa kakaom. Kada se ohladi navlaži ih  nekom tečnošću: ponekad sirupom od čokolade, a ovog puta ih je, verovali ili ne, natopila Fantom!  Filuje patišpanje slatkom pavlakom koju začokoladi kakaom i na kraju napravi običan ganache od čokolade i slatke pavlake: istopi istu količinu slatke pavlake i čokolade na tihoj vatri u šerpici i  time prelije tortu. Tako nekako. Zaista, čista improvizacija. Za večeru smo naručili pice, pili koka-kolu i pivo.

Recept za cupcakes 

( adaptirano iz knjige "How to be a domestic goddess", Nigella Lawson)

Za 12 cupcakes je potrebno:

 125 grama omekšalog putera  (ne margarin!)

125 grama šećera

2 jaja

125 grama brašna

2 kašičice praška za pecivo

prstohvat soli

vanila

2-3 kašike mleka

Zagrejte rernu na 200 stepeni C. Obložite kalup za muffins korpicama od papira.

 Stavite omekšali puter, šećer i jaja u posudu i miksajte par minuta. Dodajte brašno i vanilu. Miksajte još malo dodajući mleko. Učiniće vam se da nikada nećete uspeti da napunite sve korpice ovom smesom, ali verujte mi na reč: hoćete. Kašičicu po kašičicu rasporedite testo u korpice. Ne zaboravite da će se kolačići baš nadići, neka vas ne hvata panika. Peći kolačiće u rerni nekih 15-20 minuta. Izvadite ih i pustite da se potpuno ohlade. Oštrim nožem iseći vrhove da kolači budu koliko-toliko ravni. Ostatak...pojedite.

Kako filovati cupcakes? E, vidite ja sam se tu prešla, ali eto, tu sam da učite na mojim greškama. Rešila sam da ih filujem klasičnim američkim kremom od putera i šećera u prahu (buttercream frosting) koji nije ispao onako kako sam želela niti očekivala. Istina je da pre previše težak, sladak i mastan. Umesto toga, od sveg srca vam preporučujem da ih filujete na dva načina: ganachom od čokolade ili gotovom smesom koja se zove royal icing. Ako živite u inostranstvu, nije vam teško naći ga. Isto tako,njega nije teško napraviti. Za original royal icing vam je potrebno koristiti sirovi belanac, međutim ja se toga malo bojim, pa moj icing pravim ovako:

 Na 1 šolju šećera u prahu idu 2 kašike hladnog mleka. Mešati dok ne dobijete glatku smesu. ODMAH kašikom nanesite na cupcakes i ukrasite ih pre nego što se smesa ne stegne.

Ganache (ganaš) možete napraviti od tamne i bele čokolade. Recept možete pronaći ovde.

Srećan rođendan, moj obožavani dečače!