Već odavno sam ljudima prestala da odgovaram na pitanje "šta si po zanimanju?" sa "hemičar po struci". Već odavno sam prestala da objašnjavam da govorim 4 jezika i da imam CPE sertifikat Univerziteta Kembridž. Već odavno ne osećam potrebu da dokazujem ljudima da sam "više" od onoga što se vidi.
Juče dok sam plaćala na kasi u supermarketu kaže meni kasirka, inače moja komšika: "A, gde su tvoje "bebe"? Čudno mi je što te vidim bez njih". Iz nekog razloga, te reči su me razveselile.
"U parkiću su prekoputa su sa tatom, čekaju me da završim sa kupovinom", odgovorih poletno. U tom trenutku shvatih: ja sam jedna od onih žena koji ljudi znaju kao "majka koja je stalno sa svojom decom". Ne mogu mojim diplomama, sjajnim poslom, znanjem i sertifikatima da paradiram, da ih zalepim na čelo i pokazujem svima. Za materinstvo nisam polaga nikakve ispite, a neprospavanih noći kao da ima bezbroj, za materinstvo nisam dobila nikakvu titulu, zvanje, diplomu, papir, a opet ni za šta drugo na ovom svetu se nisam toliko trudila, umorila, ni na šta drugo nisam uložila toliko vremena, strpljenja i ljubavi. Ni za šta drugo ne dajem sebe, potpuno i bez rezerve.
Dok pitanje "šta si po zanimanju" odzvanja u mojim ušima ja ustajem pre svih i spremam doručak, pakujem užine za školu dok istvoremeno nosim kenjkavu bebu i grejem mu mleko, češljam, pravim frizure i poljupcima ih pratim u školu, opominjem Elpidu da odmah izvadi knjige i sveske na sto, jer je učiteljica rekla da uvek to radi poslednja, hranimo se, punim i puštam mašinu i usisivač, vozam Nikosa u njegovom novom automobiliću od plastike po stanu i znoj se sliva sa mene, Elpida danas ima čas baleta i moram da joj ispeglam bodić i helanke, Eleni ima klavir u četvrtak i petak, moraćemo danas da vežbamo za čas, čeka me ručak, odlazak za hleb, moram pokupiti Elpidu iz škole, jer Eleni ima skraćene časove i plus je promukla i ima užasnu kijavicu. Elpida je juče imala proliv i boleo je stomak, Nikosa muče zubići i kaki jedno deset puta dnevno.Bacam pogled na sudoperu punu od sinoćne večere i današnjeg doručka, vidim punu kantu za đubre, igračke po celoj kući, ostatke paste za zube u lavabou, razbacane češljice i šnalice.
Ah, to pitanje: "Čime se baviš?"
Slušaj, draga mama:
Ima puno hemičarki na svetu, ali samo ja mogu biti majka mojoj deci.
Svakodnevno ljudi dobijaju diplome, magistrature, grade sjajne karijere, ali niko od njih ne može biti majka moje dece.
Zato, draga mama, bilo da radiš van kuće ili ne, nikada nemoj podcenjivati sebe kao majku. Nikada nemoj podcenjivati svoj posao majke. Ono što majka radi nije banalno, obično, nevažno, ono što majka radi je SVE. Ako si zaposlena, znaj da ustvari radiš DVA posla. Imaš duplu karijeru. Meni je eto, ova jedna doovoljna.
Čime se bavim? Ja se bavim mojom decom i sa ponosom nosim moje materinstvo.
Juče dok sam plaćala na kasi u supermarketu kaže meni kasirka, inače moja komšika: "A, gde su tvoje "bebe"? Čudno mi je što te vidim bez njih". Iz nekog razloga, te reči su me razveselile.
"U parkiću su prekoputa su sa tatom, čekaju me da završim sa kupovinom", odgovorih poletno. U tom trenutku shvatih: ja sam jedna od onih žena koji ljudi znaju kao "majka koja je stalno sa svojom decom". Ne mogu mojim diplomama, sjajnim poslom, znanjem i sertifikatima da paradiram, da ih zalepim na čelo i pokazujem svima. Za materinstvo nisam polaga nikakve ispite, a neprospavanih noći kao da ima bezbroj, za materinstvo nisam dobila nikakvu titulu, zvanje, diplomu, papir, a opet ni za šta drugo na ovom svetu se nisam toliko trudila, umorila, ni na šta drugo nisam uložila toliko vremena, strpljenja i ljubavi. Ni za šta drugo ne dajem sebe, potpuno i bez rezerve.
Dok pitanje "šta si po zanimanju" odzvanja u mojim ušima ja ustajem pre svih i spremam doručak, pakujem užine za školu dok istvoremeno nosim kenjkavu bebu i grejem mu mleko, češljam, pravim frizure i poljupcima ih pratim u školu, opominjem Elpidu da odmah izvadi knjige i sveske na sto, jer je učiteljica rekla da uvek to radi poslednja, hranimo se, punim i puštam mašinu i usisivač, vozam Nikosa u njegovom novom automobiliću od plastike po stanu i znoj se sliva sa mene, Elpida danas ima čas baleta i moram da joj ispeglam bodić i helanke, Eleni ima klavir u četvrtak i petak, moraćemo danas da vežbamo za čas, čeka me ručak, odlazak za hleb, moram pokupiti Elpidu iz škole, jer Eleni ima skraćene časove i plus je promukla i ima užasnu kijavicu. Elpida je juče imala proliv i boleo je stomak, Nikosa muče zubići i kaki jedno deset puta dnevno.Bacam pogled na sudoperu punu od sinoćne večere i današnjeg doručka, vidim punu kantu za đubre, igračke po celoj kući, ostatke paste za zube u lavabou, razbacane češljice i šnalice.
Ah, to pitanje: "Čime se baviš?"
Slušaj, draga mama:
Ima puno hemičarki na svetu, ali samo ja mogu biti majka mojoj deci.
Svakodnevno ljudi dobijaju diplome, magistrature, grade sjajne karijere, ali niko od njih ne može biti majka moje dece.
Zato, draga mama, bilo da radiš van kuće ili ne, nikada nemoj podcenjivati sebe kao majku. Nikada nemoj podcenjivati svoj posao majke. Ono što majka radi nije banalno, obično, nevažno, ono što majka radi je SVE. Ako si zaposlena, znaj da ustvari radiš DVA posla. Imaš duplu karijeru. Meni je eto, ova jedna doovoljna.
Čime se bavim? Ja se bavim mojom decom i sa ponosom nosim moje materinstvo.
Divna, kao i uvek <3
ReplyDeleteOvo cu da ponavljam kao mantru...Prelepo si to napisala!
ReplyDeleteO Bože, kakav tekst! Divno, tako jednostavno rečeno, iz srca, iz bića tvog nežnog. I tako važno.
ReplyDeleteTi si naša najdraža majka blogerica :) ♥
ReplyDeleteI svaki put me iznova oduševiš :*
ReplyDelete