Pravo na tugovanje

Tuga neka dolazi i nastani se u srcu, uvek sa razlogom koji može biti očigledan, ali i ne mora. Često nam se čini da je naše plakanje bezrazložno, da ono nema nikakav logičan niti opipljiv razlog, ali istina je da razlog uvek postoji, pitanje je koliko smo samosvesni i jaki da se suočimo sa njim.
Ja sam tužna. Beskrajno tužna. Znate ono kada raskinete sa nekim, pa plačete i tugujete, jer se sećate svih onih lepih trenutaka i samo lepih trenutaka koje ste proveli zajedno? Ne znam zbog čega, ali posle raskida kao da dobijemo neku privremenu amneziju. Zaboravljamo sve one  nepremostive razlike, ružne situacije i razloge zbog kojih smo zapravo morali da raskinemo. Zaboravljavamo da nas je varao, da je bio grub i nepažljiv, zaboravljamo to kako se nikako nismo slagali i često svađali. Ja se tako nekako osećam...kao posle nekog ružnog raskida...tugujem za vezom sa jednim gradom, tugujem za uspomenama...ulicama, mirisima, tugujem za maslinjacima, drvećem limuna i pomorandži. Tugujem za  našim pređašnjim životom i patim od teške amnezije. Zaboravljam razloge našeg odlaska i našeg pitanja: "Da li zaista želimo ovde da nam rastu deca?". Sećam se našeg odlučnog "ne". Zaboravljam nepremostive razlike, ružne situacije, razloge zbog kojih smo morali da odemo. Zaboravila sam koliko sam bila srećna te noći kada smo napokon  zauvek napustili Peloponez. Sada mu se stalno vraćam, u snovima.
A, znate šta mnogo mrzim? Mrzim kada mi ljudi kažu: služi te zdravlje , imaš divnu porodicu i muža koji te voli, imaš sve razloge da budeš srećna...Zar je tuga samo privilegija bolesnih, samih i nesrećnih u ljubavi? Biti tužan nije isto što i biti nesrećan. Postoji velika razlika. Zašto je toliko teško shvatiti da je tuga neophodni, neodvojivi deo svih velikih životnih promena. Ma, koliko one bile uzbudljive, promene su bolne i proces tugovanja je deo toga. I tugovanje ume da traje i traje i traje.

Kada dođeš u novu sredinu sa svojih skoro 40 godina, moraš ponovo izgraditi neke odnose. Ah, a u mojim godinama to nije ni malo lako. Teško je sklopiti nova prijateljstva, navići se na novi mentalitet, tolerisati familiju sa kojom ste se viđali jednom do dva puta godišnje. Adrese, mesta su mi i dalje nepoznata, nikoga ne poznajem, još uvek se zbunim zbog zamršenih ulica, drugačijeg dijalekta, hladnoće.  Po ko zna koji put u životu se ponovo osećam kao stranac. Moram da priznam da je to u neku ruku strašno uzbudljivo, to što te niko ne zna, kao da možeš ponovo da se rodiš ili da sebe predstaviš ljudima onako kako želiš. Ionako ne znaju ništa o tebi. Možeš biti bilo ko. S druge strane, nedostaje ti prisnost, nedostaju poznata lica, nedostaju oni koji znaju tvoja raspoloženja, snove, ambicije i želje. Nedostaju ti razgovori, nedostaje ti ona udobnost i opuštenost koju osećaš sa ljudima koji te dobro znaju. Sve sada ponovo iziskuje dodatni, veći napor i nisam sigurna da li imam snage za to. Svi oko mene već imaju formirane veze, odnose, društveni život. Novajlije su uglavnom izolovani od ostalih. Poznanstvo sa tobom drugima ne znači mnogo. Osećam se kao tinejdžer koji se našao u novoj školi. It sucks.

Mislim da me svi vi koji ste prošli kroz to razumete. Razumete me vi koji ste napustili svoju zemlju ili grad. Razumete svi vi koji ste nastanili se negde drugde i krenuli ispočetka. Razumete me vi koji tugujete za poznatim licima, ulicama i mirisima. Razumete me i vi koji ste možda raskinuli vezu, rastali se sa nekim. Razumete mi vi koji ste nekoga izgubili. Postoje razne vrste tuge i zato,  molim vas, hajde da se razumemo. Hajde da dozvolimo sebi i drugima da tuguju, bez obzira na razlog.  Bez osuđivanja i pametovanja.
Samo neke male srećice, kako ja volim da ih zovem, svakodneve stvari,  mali koraci, sitna uživanja mogu da nas vrate na put ka sreći...nekome je potrebno više vremena, nekome manje. Naša snaga leži baš u tome. Otuda i ove reči koje sam podelila sa vama na Facebook stranici bloga, reči koje su inače baš  inspirisane tugom:

Ako u vrtlogu svakodnevice uspete da uočite makar jednu jedinu pozitivnu stvar onda ste pobedili. Nije važno gde ste, nije važno ko ste, nije bitno da li neko "bolje živi" od vas, nije bitno da li je neko mršaviji, lepši, uspešniji, prividno srećniji od vas. Zapamtite da svi imaju neku tajnu, neku ranu, neku bol koju nose u sebi. Neko im se preda, a neko gura napred, neko živi u prošlosti, a neko uživa u trenutku, neko krivi druge za svoje neuspehe, a neko preuzima odgovornost za svoj život, neko u vrtlogu problema, poteškoća, umora primeti tek rascvetalo drvo, neko skuva sebi kafu i uživa u njoj svim čulima, nekoga raduje omiljena pesma na radiju, neko stane i pomazi komšijskog psa, neko primeti lepi osmeh prodavačice u pekari, neko sa nestrpljenjem kida koricu hleba dok se vraća kući sa posla, neko reši da sebe časti sočnom mandarinom posle ručka...neko u vrtlogu svakodnevice uspe da uoči makar jednu lepu i pozitvnu stvar...taj neko je ovaj dan završio kao pobednik...a, kako ste vi danas pobedili?

Danas sam pobedila tako što sam podelila svoju ranjivost sa vama.