Vaša pitanja, moji odgovori (2. deo)

Nastavljam sa odgovoranjem na vaša pitanja. Puno vas mi se obraćate sa pitanjima vezanim za decu, trudnoću, porodicu. Moram napomenuti da su vaši mejlovi i poruke pravo uživanje za čitanje. Jako me raduje što osećate da možete da mi se tako otvorite i podelite sa mnom vaše probleme, želje i snove. Naravno, ovde neću iznositi vaša pisma u celosti, već samo konkretna pitanja. Vaša anonimnost je takođe zagarantovana. Hvala vam od srca na ukazanom poverenju.



Nedavno sam saznala da sam u drugom stanju sa trećim detetom. Moja okolina to nije dobro prihvatila govoreći: "Još jedna usta za nahraniti". Ja i moj muž smo oduševljenji, ali zabrinuti kako ćemo izaći na kraj sa troje dece. Kako si se ti rešila na treće dete? Da li se susrela sa istim negodovanjem okoline? Potrebno mi je malo ohrabrenja. Iako sam srećna, njihova reakcija me "ubija u pojam". Ne znam šta da radim.

Kada sam ostala po treći put u drugom stanju mišljenja i reakcije ljudi oko nas su bila podeljena. Pored sreće i oduševljena, dobijali smo i negativne komentare. Na početku, dosta je njih je verovalo da se trudnoća desila slučajno, međutim, oni koji su nam bili bliski znali su da je trudnoća planirana, jer smo uveliko pričali da želimo da proširimo porodicu. Ljudima je teško da shvate naše razloge, ali verujte mi da se nisam ni trudila da im objašnjavam. Na neke ekstremnije reakcije sam i ja malo odreagovala ljutito, jer zaista, to je naš život i naša odluka, tako da jednostavno više nisam želela  da neko traži od mene da se pravdam. Ukoliko ti i tvoj muž sa radošću prihvatate vest o trećem detetu, onda je to sasvim dovoljno. Stavite do znanja ljudima, na miran i zreo način, da je vaša odluka doneta i da niste spremni da tolerišete kritike ili komentare na račun vašeg života.

Kako se dolazak trećeg deteta odrazio na tvoj život?

Moja svakodnevica je mnogo napornija, to je sigurno. Taman kada su se devojčice koliko-toliko osamostalile i porasle, kada sam napokon mogla da odahnem i da imam više slobodnog vremena, desio se Nikolaos. Iako sam bila mnogo opuštenija, nešto mi je nedostajalo. Ja i moj muž smo veće duže vreme pričali o tome kako bi voleli da imamo treće dete, ali s obzirom na moje teške trudnoće iz godine u godinu smo to odlagali. Shvativši da vreme leti i da nikada neće doći pravi trenutak, rešili smo da rizikujemo. Nadala sam se da će ova treća trudnoća biti blaža i lakša. Desilo se upravo suprotno. Provela sam dva meseca u krevetu sa infuzijama, slaba, mršava i depresivna, mučnine su trajale ukupno 4 meseca. Jedino što je održalo je vizija budućnosti; nas petoro za stolom, a beba u svojoj visokoj stolici, jedemo naš ručak, pričamo i smejemo se. Pregurali smo hyperemesis gravidum, rodio se Nikos i sada smo potpuni, svi na broju, sada smo celina. Moja san, moja vizija o nas petoro kako sedimo za stolom u zajedno ručamo se ostvarila. Naporno je odgajati troje dece, ima puno posla oko njih: pranje, kuvanje, čišćenje, domaći zadaci, vanškolske aktivnosti, nositi se sa različitim interesima, karakternim osobinama, i sve to sa bebom u naručju koja traži tvoju stopostotnu pažnju. Teško je, ali lepo, uzbudljivo. Slavimo pet rođendana, pet imendana. Pa, ako  to nije divno, onda šta je?

S obzirom na to da nisi zaposlena, kako izlazite na kraj finansijski sa troje dece, troškovima oko hrane, odeće i računa?

Kada smo seli i preračunali se shvatili smo da bi nalaženje posla za mene (koji ne bi bio stalan, jer nisam državljanim Grčke) samo ugrozio naš budžet i našu porodicu. Bilo je neophodno ili plaćati ženu koja bi čuvala decu ili bi muž morao da se odrekne dežurstava u moju "korist". S obzirom na to da su njegova dežurstva u bolnici bila mnogo bolje plaćena od mojih časova u privatnoj školici, nije bilo svrhe truditi se. Već u to vreme je krenula ekonomska kriza, poslova nije bilo, a muževljev posao lekara nam je omogućavao solidan život. Moram da napomenem da to ne važi za sve porodice i ne sme biti pravilo za svakoga. U trenutku kada smo se našli sami pre osam godina, u novom mestu, bez pomoći, bez ikoga svog u blizini, to je bilo jedino rešenje za nas. Ipak, puno toga se odričemo ne bi li mogli da izađemo na kraj: na godišnji odmor ne idemo, ne jedemo u restoranima, ne obilazimo kafiće, ne pušimo i ne pijemo, kozmetičke salone ne posećujem, ne sređujem nokte, kod frizera idem veoma, veoma retko, uglavnom se sama farbam, ne trošim novac na šminku, garderoba mi je minimalistična.  Međutim, to je sve mnogo lakše zbog toga što mene generalno te stvari mnogo ne zanimaju. Kao što rekoh već beskrajni broj puta; moja lenjost je veće od moje sujete, tako da se ta moja "mana" svima nama porodično isplati.

Deca nasleđuju garderobu, ne nose marke niti skupe stvari, imamo jeftin nameštaj, nismo skloni nikakvim luksuzima niti porocima. Jedemo sve, jedemo dobro,  sama kuvam, nemam pomoći u kući, ne posedujem svoj auto. Pratimo ponude i akcije po supermarketima. Neko bi rekao: "Pa, kakav je to život sa toliko odricanja?". Istina je da se ja retko osećam kao da se nečega suštinskog i važnog odričem. Deca su sita, srećna, imamo krov nad glavom, toplo nam je,  možemo odvojiti novac za časove klavira i plesa, a ako to znači da ću se ja morati odreći kupovanja i trošenja onda mi nije žao. Jednostavno, imamo drugačije prioritete koji imaju malo veze sa materijalnim. Istina je da je naš život jako ispunjen: šetamo, družimo se sa porodicom i prijateljima, imamo bogatu kućnu biblioteku koju smo godinama gradili,   obilazimo okolna mesta, gledamo filmove, slušamo muziku, jedemo finu hranu. Možda sedimo za jeftinim stolom i na pomalo klimavim stolicama, ali ono što gradimo i vreme koje provodimo zajedno se ne može meriti nikakvim novcem.

Hvala svima još jednom na porukama. Želim vam lep i opušten vikend!