I opet neka žudnja

Neverovatna je ta večita čovekova žudnja...Koliko god nam život pružao mi hoćemo više, bolje, veće. Ne prestajemo da želimo, ne prestajemo da sanjamo. U poslednje vreme mi nedostaju širina i prostor. Sve mi se čini, misli bi mi bile sređenije, bila bih funkcionalnija, možda i srećnija.


Žudim za velikim prostorom, visokim plafonom, blago pohabanim prozorima, kaminom i vratima sa starinskim kvakama.

Žudim za dugačkim zidovima sa policama na kojima mogu smestiti sve moje knjige,


za prostranom, ogromnom, toplom i starinskom kuhinjom


i jednim ogromnim trpezarijskim stolom od teškog drveta na kojem će svaki dan stajati vaza sa cvećem i brdo crteža, šolje umrljanih od kafe i tanjirići sa ostacima čokoladne torte.



Žudim za piknicima ispred kamina, večernjim sedeljkama uz vatru



i jutarnjom kafom na fotelji pored prozora,



u jednoj takvoj kući, velikoj i prostranoj u kojoj ima dovoljno mesta za moje snove i sećanja...Ovaj "ispad" je proizvod mog trenutnog nezadovoljstva malim stanom u kome je svakim danom, čini mi se, sve tešnje i tešnje. Jedan deo mene voli da bude ušuškan i utopljen u maloj kućici među cvećem.




Voli male sobice prepune sitnica sentimentalne vrednosti i lepote,



voli šarene ćilime, prekrivače i raznobojne jastuke: sve ututkano, meko i toplo.


Drugi deo mene, onaj koji žudi za slobodom kretanja po dugačkim hodnicima, voli komfor, širinu, želi da luta, želi pogled na neko veliko prostranstvo.


Vidite, istovremeno to me i plaši, čini me ranjivom, vidljivom i malom, tako sitnom u tom ogromnom prostoru.

I onda mi je odjednom sinulo da mi ljudi najverovatnije žudimo za stvarima koje nas plaše ili za onim što možda nikada nećemo imati. Zašto? Možda zbog toga što je pokušaj i borba ono što nas uzbuđuje, ta želja nas pokreće i motiviše. Svesni smo da nemamo ono za čim žudimo, ali naš razum nam šapuće da je moguće, jer zaista je tako- ništa nije nemoguće. Zatim tu misao zamenjuje poražavajuće saznanje da je skoro nemoguće postići ono za čim žudimo. Pa, tako naizmenično. Čini nam se da će nas baš ono što nemamo učiniti srećnijima. Pohlepa? Večito nezadovoljstvo? Možda je to samo čovekova mogućnost da sanja, da se nada. Šta nam drugo preostaje?

( photos from pinterest)