Da se ne lažemo- nikome ne cvetaju ruže u životu. Svako se suočava sa manjim ili većim problemima. Niko nije oslobođen od poteškoća, raznoraznih potresa i prepreka. Vrlo često nam se naši problemi čine većim nego što zapravo jesu. Mislim da je to zbog toga što skoro uvek upoređujemo naše živote sa životima drugih i to onih za koje nam se čini da "imaju više sreće" od nas. Uvek se upoređujemo sa boljim slučajem, retko sa nekim ko je u goroj poziciji. Ne znam za vas, ali ja lično to činim. Ne znam zašto to radimo. Rekla bih da je u svima nama prisutna ona ružna malodušnost ili želja da sami sebe sažaljevamo i još više ubijemo u pojam. Neki kažu da je kriva zavist ili urođeni takmičarski duh. Možda bi bilo još "ružnije" upoređivati naš trenutno umišljeno bezvezan život sa životom nekoga ko je duboko nesrećan, bolestan, siromašan, ružan i tako dalje. To bi značilo da nas tuđa nevolja i nesreća u neku ruku raduju ili čine da se osećamo zaštićenima, privilegovanima, o da, čak i boljima od drugih! Na trenutak nam naši problemi nisu toliko strašni. To nas nekako "smiri" nadmeno misleći da nas je sam Bog lično odabrao za njegove štićenike.
Priznajem da, suočavajući se sa raznoraznim dilemama i problemima svakoga dana, pomislim na trinaestogodišnju devojčicu iz komšiluka koja vodi tešku borbu protiv jedne opake bolesti. S obzirom na to da sam majka, stavim se u poziciju njenih roditelja. Pri samoj pomisli na to užasno iskušenje kroz koje prolaze zaplačem se na kratko i odmahnem rukom kao da time želim da obrišem sve ono što me je do tada mučilo. Odjednom moja sekiracija postaje smešna i banalna. Sama sebi sam smešna! Rešen problem! Naravno, osećam se ružno što sam uopšte sebi dozvolila to kratko upoređivanje i što sam to iskoristila sasvim sebično. Zatim me preplavi beskrajna sreća i zahvalnost; grlim, stiskam i ljubim moje kćerke dok im prosto ne ponestane daha- sreća pomešana sa nerazumljivom krivicom zbog radosti koju osećam i svešću koliko su nam životi krhki.
Vraćam se na ono što češće radim(o). Stalno nam se čini da je život nekog drugog sa kim smo u tom trenutku odlučili da se uporedimo zanimljiviji ili bolji: taj neko ima više para, više vremena za sebe, više razumevanja od strane supružnika, veću kuću ili stan, bolji auto, više uspeha na profesionalnom planu. U tome dosta pomažu i savremena sredstva komunikacije i društvene mreže, naročito Facebook koji veoma uspešno pruža iluziju da su (skoro) svi lepi, srećni i bezbrižni. Ono što se vidi spolja nije merilo nečije sreće, a sigurno ne dokazuje da je neko "bolji" od nas. Ova igra upoređivanja nikada ne prestaje, jer postoji bezbroj kategorija u kojima se možemo upoređivati- bezbroj razloga da se osećamo još gore. Upoređivanje ubija radost i motivaciju u pokušaju da u nečemu uspemo, zbog toga što će uvek neko, hteli mi to ili ne, biti bolji od nas, u čemu god to bilo. Ako nam to smeta, zadovoljstvo će svakako biti odsutno, a s obzirom da se čovek retko trudi oko nečega što mu ne pričinjava zadovoljstvo onda je i neuspeh neminovan. Upoređivanjem mi se fokusiramo na pogrešnu osobu, znači ne na nas same. Mi smo glavni akteri u našim životima i činjenica da neko živi bolje, da ima više para ili više sreće u ljubavi ne treba da nas dotiče, jer vrlo jednostavno, mi u tome nemamo nikakvog udela. To nije naš život.
U čemu je onda fazon? Treba prestati sa upoređivanjem, iako je to jedna od težih prepreka koje treba savladati s obzirom na to da nas odmalena upoređuju i postavljaju nam visoke kriterijume: "Treba da budeš kao tvoj otac!" ili "Njoj tako dobro ide matematika, potrudi se da budeš više kao ona!", itd. Mnogi podržavaju mišljenje da upoređivanje može imati i pozitivnog uticaja na nas, ukoliko nam to daje veću pokretačku snagu i želju da budemo bolji. Ne mogu a da ne pomislim da se iza toga opet kriju...zavist i gordost! Retki su ljudi koji mogu da ponište svoju sujetu ili oni koji mogu da je pretvore u želju da "uče od boljeg". To bi svakako bilo najmudrije i najpraktičnije rešenje koje zahteva veoma inteligentnu osobu oslobođenu od kompleksa.
Ja za sada imam jedan predlog: hajde da živimo naše živote onako kako mi to najbolje umemo. Svako od nas je u nečemu dobar. Svako od nas u nečemu može da zasija. Dajmo sve od sebe da postanemo bolja verzija nas samih, jer morate priznati da niko drugi to umesto nas ne može učiniti. Niko.
(fotka sa pinterest)
Priznajem da, suočavajući se sa raznoraznim dilemama i problemima svakoga dana, pomislim na trinaestogodišnju devojčicu iz komšiluka koja vodi tešku borbu protiv jedne opake bolesti. S obzirom na to da sam majka, stavim se u poziciju njenih roditelja. Pri samoj pomisli na to užasno iskušenje kroz koje prolaze zaplačem se na kratko i odmahnem rukom kao da time želim da obrišem sve ono što me je do tada mučilo. Odjednom moja sekiracija postaje smešna i banalna. Sama sebi sam smešna! Rešen problem! Naravno, osećam se ružno što sam uopšte sebi dozvolila to kratko upoređivanje i što sam to iskoristila sasvim sebično. Zatim me preplavi beskrajna sreća i zahvalnost; grlim, stiskam i ljubim moje kćerke dok im prosto ne ponestane daha- sreća pomešana sa nerazumljivom krivicom zbog radosti koju osećam i svešću koliko su nam životi krhki.
Vraćam se na ono što češće radim(o). Stalno nam se čini da je život nekog drugog sa kim smo u tom trenutku odlučili da se uporedimo zanimljiviji ili bolji: taj neko ima više para, više vremena za sebe, više razumevanja od strane supružnika, veću kuću ili stan, bolji auto, više uspeha na profesionalnom planu. U tome dosta pomažu i savremena sredstva komunikacije i društvene mreže, naročito Facebook koji veoma uspešno pruža iluziju da su (skoro) svi lepi, srećni i bezbrižni. Ono što se vidi spolja nije merilo nečije sreće, a sigurno ne dokazuje da je neko "bolji" od nas. Ova igra upoređivanja nikada ne prestaje, jer postoji bezbroj kategorija u kojima se možemo upoređivati- bezbroj razloga da se osećamo još gore. Upoređivanje ubija radost i motivaciju u pokušaju da u nečemu uspemo, zbog toga što će uvek neko, hteli mi to ili ne, biti bolji od nas, u čemu god to bilo. Ako nam to smeta, zadovoljstvo će svakako biti odsutno, a s obzirom da se čovek retko trudi oko nečega što mu ne pričinjava zadovoljstvo onda je i neuspeh neminovan. Upoređivanjem mi se fokusiramo na pogrešnu osobu, znači ne na nas same. Mi smo glavni akteri u našim životima i činjenica da neko živi bolje, da ima više para ili više sreće u ljubavi ne treba da nas dotiče, jer vrlo jednostavno, mi u tome nemamo nikakvog udela. To nije naš život.
U čemu je onda fazon? Treba prestati sa upoređivanjem, iako je to jedna od težih prepreka koje treba savladati s obzirom na to da nas odmalena upoređuju i postavljaju nam visoke kriterijume: "Treba da budeš kao tvoj otac!" ili "Njoj tako dobro ide matematika, potrudi se da budeš više kao ona!", itd. Mnogi podržavaju mišljenje da upoređivanje može imati i pozitivnog uticaja na nas, ukoliko nam to daje veću pokretačku snagu i želju da budemo bolji. Ne mogu a da ne pomislim da se iza toga opet kriju...zavist i gordost! Retki su ljudi koji mogu da ponište svoju sujetu ili oni koji mogu da je pretvore u želju da "uče od boljeg". To bi svakako bilo najmudrije i najpraktičnije rešenje koje zahteva veoma inteligentnu osobu oslobođenu od kompleksa.
Ja za sada imam jedan predlog: hajde da živimo naše živote onako kako mi to najbolje umemo. Svako od nas je u nečemu dobar. Svako od nas u nečemu može da zasija. Dajmo sve od sebe da postanemo bolja verzija nas samih, jer morate priznati da niko drugi to umesto nas ne može učiniti. Niko.
(fotka sa pinterest)
U potpunosti razumem o čemu govoriš kad kažeš da se osećaš bolje pomislivši da može biti i gore. No, smatram da to nije sebično niti neumesno, jer ako nema zle namere to je samo zahvalnost koju osećaš za ono dobro što imaš uz sebe i sreću što su, u ovom slučaju tvoja (moja ili bilo čija) deca zdrava. Ne mislim da je to sebično, to su samo emocije, zdrave emocije i iznad svega neophodne.
ReplyDeleteJa sam npr. vrlo često u lošim životnim situacijama zamišljala da je život koji živimo igrica, poput ovih strategija koje su danas popularne i koje ja volim da igram. Zamišljala sam da sam ja glavni akter igrice i pokušavala da sebi sa lošeg, skrenem misli i pažnju na dobro, tako što sam postavljala zadatke tipa: da li ću na kraju da pobedim ako ovo uradim na ovaj ili onaj način? Uvek mi je bilo zabavnije i lakše da život posmatram kao jednu veliku igru. A kakva će to igra biti zavisi od nas samih. Da ne zvuči pretenciozno, ali tako je, ja zaista nikada sebe ne upoređujem sa drugima. Kada dođem u situaciju da razmišljam o svojoj "bedi" a uz to sam u prisusvu ljudi koji su naizgled ispunjeni i srećni, ja osećam zadovoljstvo jer mi to samo kazuje da nije sve tako crno, da postoji šansa, jer čim tamo neko može, mogu i ja! To je taj optimizam koji mene spašava pa se tebi čini da se ja uvek nekako iščupam iz sra*a :)... Ta šansa da budemo bolji i srećniji postoji samo onda kada život gledamo sa lepše strane... U to ime, za tebe :* >>> http://youtu.be/WlBiLNN1NhQ
Život kao video igrica-dobra fora!
ReplyDelete